ДАНИ(Ј)ЕЛ СИМИЋ: НА ПРВОЈ ЛИНИЈИ ПОД МАРИЈУПОЉЕМ И ВОЛНОВАХОМ

Рукујемо се. Питају гдје нам је машина? Једва нас примише. Напичкаше најстрашније како смо могли без кола доћи. Чуј без кола, мислим се. Да је само то. Немам довољно ни одјеће. Тројица смо на задњем сједишту. Баш је тијесно. Један с камером, други са калашњиковом и камером. Константин Кољибељски, вођа пута испред Прес центра Народне Милиције ДНР.

Увијек се мучим да објасним како та милиција није полиција која се другачије зове. ДНР има своју полицију. Саобраћајну и обичну. Управо јер се милиција дефинише као наоружани народ, ова земља, која је наглашена фузија између традиција СССР и Руског Царства, користи тај термин за своју војску.

Константин има бијелу ПВЦ траку замотану око лијеве надлактице и десне наткољенице. Напросто зараћене стране причају исти језик, имају потпуно исту технику, те имају сличне униформе. Покушавам да им објасним како ме је Тупа Мула, једна мизерна накупина човјеколиких беспосличара преплаћених од Амбасаде Сједињених Ентитета Америке и фондација из Савеза Ентитета Њемачке, тужила због тога што сам рекао да шире вјерску и националну мржњу на лажима. У Приједору. Сипљиве су то луткице, које учествују у тзв. “Дану бијелих трака”, продајући своје име и презиме за српско. Да су страни агенти, то сами признају кроз списак својих хранитеља. Ево чекам суђење на ратишту.

Након првотне нарогушености, у суштини су врло драги. Словенска посла. Сви добро знају ко су Срби, мада им увијек треба тумачити разлику између Републике Србије и Републике Српске. И углавном је узалуд.

Коментаришу шта значи V и Z. Издао је саопштење Игор Конашенков, гласноговорник Министарства одбране Русије. Знамење побједе. Само то разабирам. Ми имамо папирном траком налијепљено зелено латинично З на теренцу у који улазим. Шкрипи под задњим брисачем. На пола пута ће остати само горња и пола доње пречке. Ја, наравно, говорим да су будале неопјеване због тога. Којем морону је пало на памет да користи латиницу? Шта фали, рецимо И или O. Te знакове нико не може помијешати. Само наставите тако, кажем, проћете као Срби. Код нас већина сада пљује на свој коријен и пише латиницом Анте Павелића.

Путоказ Доњецки автозавод. Потом пункт. Затим путоказ 109 км до Новоазовска.

Успут је све као у стереотпним америчким филмовима. Старе Ладе, Куће приземне са високом оградом, као у Војводини. Испроваљивани и блатни путеви. Москвич на којем пише ћирилицом комби. Пролазимо пумпе. Бензин је од 49 до 52, а плин од 29.50 до 32 рубље. Багатела. Пумпе се зову Het trick и Respect. Возач пушта музику. На ријекама Вавилонским. Бони М. Након тога иде, наравно Распућин. Руска најпознатија љубавна машина. Баш као у америчком филму Б-продукције из 80тих, који финансира Пентагон. ДНР је мокри сан америчких пропагандиста.

Све је то због рата. У Русији није тако. Посред осмогодишње излопаћености и запуштености, пролази шлепер пун нових шкода. Сви се чуде откуд ту. Шалим се да није ратни плијен из Маријупоља. Прије из Таганрога или Ростова, кажу. Дува ми од врата у лијеви бубрег, вадим мајицу из руксака и облажем га против хладноће  Помаже само донекле.

На 29. километру до Новоазовска почиње снијег. Чудно је видјети галебове како лете између пахуљица. Код мјеста Бесарабка мимоилази нас још једна колона војних камиона. Степски орлови се гнијезде на земљи. Пада ми то на памет гледајући усталасану равницу. Степа, сва засијана пшеницом. Житница Европе.

Дима је новинар, а Дима је и камерман руског Првог канала којима сам се ушлепао за превоз. Кад су стали да пуше, журналист ми каже како идемо у Широкино. Тек ослобођено мјесто. У Новоазовску, граду са спомеником Лењину и авионом МиГ-17 на постаменту, чекамо крај мора. Није баш начисто да ли је језеро. Скоро уопште није слано. У магли низ обалу је Маријупољ и упућујемо се тамо. На пола пута су антитенковске препреке ишаране украјинским трозупцем и патетичним порукама: Не рату! Нацртали су и бијеле голубове на војним положајима. Цијелим путем артиљерија. Срећом руска. Чују се и млазни мотори, док стојимо у сред потпуно пустог и разрушеног села. Крш, смеће, блато.

У селу Бердјанскоје остало је нешто становника. Скоро распали бунгалови гледају према плажи на којој је дјечије игралиште. Тобоган одмах до великог знака да у мору има има мина. Пред локалном мјесном заједницом дијеле људима воду и храну. Снимам кадрове поред минираног знака, наилази сивомаслинасти војни комби УАЗ, који Руси од миља зову “векна”. Испада војник и намрштен ме пита ко сам, ја му кажем да сам новинар. Хајде са нама, провјерићемо ми то. Ово је најмање трећи пут да ме тако хапсе. Успут купе и Константина, који им објашњава ко смо, а они одговарају: Мора се знати ред. И тако стално.

Када сам се вратио у опсег интернета, погледам на карти и видим да смо били заиста на првој линији. Маријупољ је одмах преко брдашца. Нијесу нас лагали.

Други дан, хајдучки састанак на истом мјесту. Овај пут нијесу само два аутомобила, већ велика група новинара међу којима има Француза, Британаца, Американаца и један Арапин са телевизије која антисрпски извјештава код нас из Сарајстана. Дима камерман каже – колико нас је, можемо одмах поћи на Кијев. Они ме не могу повести. Примају ме са канала Росија. Умјесто на Кијев иде се или у Гранитно или у Бугас. Мене случај одводи под друго мјесто које су окружиле руске снаге – Волноваху. Два или три километра даље је фронт. Овај пут се заиста осјети да је то прва линија.

Не само јер су неких петстотињак метара од нас пале гранате са украјинске стране. Успут се види војска заклоњена иза стабала. Артиљерија која ложи ватру крај топова. Тенкови, транспортери, камиони. У селу нико није дирао украјински натпис на локалној амбуланти коју финансира УСАИД. Украјински трозубац је и даље видљив, као и натпис да украјинска православна црква преко пута припада Московској патријаршији. Овај пут нема снијега, сунце је, добра погода за фотографисање, кажем. Добар је и за беспилотнике који наводе артиљерију, одговарају ми.

Тужно је гледати те, углавном старе људе и једног дјечачића од 14 година. Све сам ја то гледао његових година, идући да видим оца на честим, принудним распустима током рата. Када су нам у школу улазиле избјеглице или нас је бомбардовао НАТО. Узимају воду, брашно, храну, лијекове и гурају у колицима кроз неочистиво блатњаве улице које изгледају као да су земљане, јер се не види асфалт.

Сјетим се наше исламизиране браће, која и на неслагање о каматним стопама пријете ратом. Каквим ратом, болан? Једна баба кука и каже тако да је сви можемо разумјети: Не може ово нико схватити, ко то није осјетио на својој кожи, а не дај Боже да ико ово мора осјетити. Не знам шта бих вам друго рекла, али знам да је рат на Донбасу ужас.

Ужас је ријеч која се исто и каже и пише, како на руском, тако и на српском. И свим језицима насталим тако што је српски преименован. Ту лекцију зато не морамо понављати.

Данијел Симић/Фронтал.рс

Бонус видео