Илија Петровић: План за уништења Срба и Руса

Писао сам више пута о томе, а ово пишем подстакнут „открићима“ представљеним пре два дана у једној телевизијској емисији да је на Косову и Метохији „корак по корак, легализовано насиље“, да су „међународне мисије подбациле“, да 2004. године „међународне институције нису могле спречити погром“ над Србима, да се Србија томе супротставила војно – „имали бисмо исти исход као 1999“, да никоме ко уђе у војни сукоб не би требало пожелети мировну мисију налик оној коју су против косовскометохијских Срба организовале Уједињене нације…

Некако у исто време, при дну екрана „читала“ се изјава Владимира Владимировича како се Запад према Русији понаша „непристојно – по аналогији с антисемитизмом“. Мада се само подалеким домишљањем може разабрати да се Западу тиме намичу фашистичка (нацистичка) обележја позната из хитлеровског времена које се углавном памти по антисемитизму и јеврејским жртвама, ваља подсетити да је у поменутом времену, страдало неупоредиво више Срба и Руса (који су србско племе) него Јевреја.

Руских и србских жртава било је – и има их – и у нама блиском времену, а наносио их је – и наноси их – исти тај фашикратски Запад у лику Европске уније скрпљене на хитлеровским традицијама. Ако се то чини под „високим“ америчким подстицајем и покровитељством и уз „употребу“ поримљеног отпада од србскога и руског рода – то је тек „да се Власи не досете“ онога и оних што се налазе иза димне завесе.

Да би се све то дешавало у „правном оквиру“, европски савезници осмислили су пре тридесетак година наддржавне и наднационалне „нове европске правне норми“ за регулисање евентуалних спорова између појединих држава или народа, иначе писано „за наши противници“, бити примењивано по вољи заинтересованих великих сила.

По таквим рецептима приступило се разбијању Југославије, а „ослободилачки“ труд поримљених и исламизованих Срба из „братских република“ био је „оснажен“ позивом ватиканског шефа (1992) да се против православних Срба поведе крсташки рат. Тако стечено искуство примењено је и док је Србији отимана „србска колевка“ (1999. и 2004), а уз мале „измене и допуне“, делом и формирањем аутофекалне владине „црногорске цркве“, постигло се да се некадашња Србска Црна Гора претвори у усран штап намењен геноцидном уништавању тамошњега Србства.

Исто то, само мало друкчије (због руске близине), припремано је и у делом поримљеној, делом поунијаћеној и делом православно-екукуменистички растрзаној Украјини. Чињено је то с извесном задршком јер је Украјинце требало наговорити да забораве своје словенско порекло (уистину србско јер њихови ововремени историчари казују да су „“прави преци Срба живели на украјинској земљи у раном средњем веку и то у земљи Бојкији, која се налази на западу Украјине“), те их подучити да су у „петом и шестом веку Стари Словени потиснути од источних освајача“ – не кажу којих, али ваља подразумевати да се радило о Русима (који су такође србско племе).

Та међувремена „задршка“ коришћена је са далекосежним циљем да од руског света у Украјини не остане ни трага – убијањем деце, онако како их је подучио нацистички зликовац Адолф Ајхман (1906-1962): Ако деци убијете родитеље, она ће порасти и осветити се. Ако се деца убију док су мала, не може се десити да одрасту, те ће та нација нестати!

А све то није од пре тридесетак, двадесетак или десетак година, тај западни антисрбизам, у главама јалових рођен против твораца људске цивилизације, вуче корене бар са краја 9. века, када папа Јован VIII 879. године пише моравском (србском) кнезу Сватоплуку и тражи од њега да Методија пошаље у Рим јер „друкчије учи, но што је био обећао“, што укључује „употребу словенског језика, кога му је забранио“.

На то „искуство“ наслонила се римокатоличка јерес када је, пет година по одрицању од Христове вере (1059), на једном сабору својих прелата у Солину (код Спљета) србску ћирилицу назвала „ђавољим изумом“.

С краја 12. до на сам почетак 15. века, Угарска је по папским налозима водила четрнаест крсташких ратова против Срба, углавном по Босни и Далмацији, два пута против цара Душана и једном против цара Уроша.

Наредна три века Запад је србску судбину препустио Турцима, да би 18. век био започет Ракоцијевим устанком против Хабзбуршке монархије (1703-1711), током кога је, према писању маџарског историчара Игнаца Ачадија (1845-1906), у Бачкој и Барањи изгинуло, највећим делом поклано, око 120.000 Срба. О каквим се зверствима радило, сведочи и извештај извесног Ракоцијевог заповедника Боћана како је „Бачку све до Варадина немилице опустошио, марву отерао, све посекао, сва имања и села попалио“.

Наредних деценија, пошто је број Срба у Бачкој био драстично смањен, предузето је убрзано насељавање Немаца, увек у србска насеља. Такав вид насељавања, по свему геноцидне природе у односу на Србе, био је инспирисан намером да се дошљаци што више приближе преосталим Србима, да на њих утичу, са њима ороде, после чега би се лакше могло отпочети са њиховим римокатоличењем и немчењем. Истовремено, спровођена је и систематична маџаризација, тако да је у времену од 1717. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 немаџара, међу њима и Срба, а највише Словака, од старине србскога племена.

Клеменс Метерних (1773-1859), од 1809. до 1848. године аустријски министар спољних послова, чврсто се држао политичке логике да „Аустрији никако није у интересу да на својим јужним границама добијемо слободну србску државу“, што је на самом почетку свога министровања дефинисао у писму цару Францу II (1768-1792-1835): „Србија мора у нашем најдиректнијем интересу или Порти (Турској – ИП) или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава“.

Револуционарна 1848. година и србска Буна током њеног трајања биле су, по много чему, трагичне по србски народ у Војводини Србској јер су угарска „законопрописана правила“, према писању Милоша Милојевића, налагала „уништити све народности живеће у тако званој Маџарској, и по којима морају изгубити језик, вјеру, народност и т. д. па се прелити у Маџаре… Зверски је тада побијено преко 100.000 душа Срба“ и разорено сто петнаест (115) србских цркава и манастира, „не за време борбе… кад су страсти радиле“, већ „онда кад не беше борбе“; у тим богомрским и зверским неделима истакли су се и „браћа“ Пољаци.

Може се сматрати несумњивим да је на „револуционисање“ србских непријатеља са северне и северозападне стране одлучујуће утицала „философска мисао“ Комунистичког манифеста, стварног упутства за уништење Срба и Руса (србскога племена!), чији су „писци“ били Карл Маркс (1818-1883) и Фридрих Енгелс (1820-1895), не само идеолози „научног социјализма“, већ и међународног тероризма, што у себи садржи и геноцидну замисао о уништењу србског и руског народа. Енгелс је, наиме, доказивао да су Јужни Словени (ово се најчешће може читати као Срби) „нужно контрареволуционарни“, да је историја осудила „реакционарне“ Србе на нестанак с историјске позорнице, Маркс је тврдио да „ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија“, док је обојици „било у знању“ да је остварена „револуционарна“ парола са саме средине фебруара 1849. године, која је позивала на биолошко уништење Словенства: „Нека тада буде борба, ‘неумољива борба на живот и смрт’ са Словенством; борба до истраге и безобзирни тероризам“.

На манифестни тероризам и Марксово геноцидно потапање Србије мислио је Џорџ Грајм Ватсон (1927-2013), историчар и књижевни критичар, професор на Кембриџу, када је написао да је „Маркс био отац савременог политичког геноцида. Не знам ниједног европског мислиоца модерног доба пре Маркса и Енгелса који је отворено заговарао расно истребљење“.

Није требало да прође много времена, тек нешто мање од тричетврт века, да Аустрија и Ватикан у „дневни ред“ поново уврсте намеру да с европске карте „избришу“ Србију. Исказано је то кроз поруку садржану у тајном извештају аустроугарског посланика у Ватикану, сачињеном 29. јула 1914. године, на дан кад је објављен рат Србији. Тога је дана бечки посланик у Ватикану обавестио папу Пија X (1835-1903 – 20. август 1914) о мерама које Монархија намерава (уз немачку подршку „да буде рат… да Србија мора бити масакрирана“) да предузме против Србије, а папина сагласност са тим наумом садржана је у жаљењу „зашто је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог опасног суседа на Дунаву… Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу“.

На „линији“ папе Пија нашао се и његов наследник Бенедикт XV (1854-1914-1922) изјавом да „Срби православни и Србија има да нестану са лица земље“, а може се сматрати сигурним да су са том политиком били сагласни и Енглези. Јер, у данима док је Србија преживљавала своју Голготу (новембар 1915 – март 1916), британски став према србској страни најбоље је „објаснио“ њен министар војни Хорејшо Киченер (1850-1916), поруком да, „што се данас налазите (Срби – ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдоглаво сте одбијали да Бугарској учините концесије… Радије сте хтели да сви изгинете него да Бугарима учините уступке“, Бугарима чије је трогодишње „гостовање“ у Србији (од уласка у рат 1915. до капитулације 1918) остало упамћено „по зверствима које су чинили где год су крочили. Немци су убијали, а Бугари су се иживљавали… Непобитно се може доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама… Имали су чак одред за силовања“; тако је сведочио Арчибалд Рајс (1875-1929) који је истраживао те злочине.

Ако је Немачка 1914. године препустила Аустрији „прву борбену линију“, Адолф Хитлер (1889-1945?) је четврт века касније, веран сопственом уверењу да „сва дела имају смисао, па и злочин“, поручио Немцима изван Рајха да „најмање што можемо учинити јесте да спречимо даљи прилив словенске крви…. Мора се развити посебна техника истребљења. Шта значи истребљење? Да ли се под тим мисли на уништење читавих народа? Наравно, тако ће по прилици ствар испасти. Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена. – Има више мотива да се један народ уништи систематски и без крви. То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа“.

Није рекао, али се подразумевало, његов план тицао се уништења православних Срба и Руса (који су србски племеници).

И у томе Хитлеровом подухвату, Ватикан се држао исто као и пред сам почетак Великог рата: његова „идеологија“ била је окосница усташко-комунистичког споразума из 1935. године да ће „заједнички, свим расположивим средствима… док се не сломи кичма српства и православља“, уложити труд у „уништење свега што је српско и православно“. Друкчије није могло ни бити, будући да је на хрватском римокатоличком конгресу из септембра 1900. било одлучено да до 2000. године све у Хрватској буде хрватско, а све хрватско – римокатоличко. Саставни део тога „пројекта“ били су Јадовно и друге јаме по Велебиту, Јасеновац, Пребиловци и безданице по Херцеговини, логор на Пагу, Глина, Сремска Митровица, Стари Брод на Дрини, безбројна друга стратишта по крајевима на дохвату усташке „уљудбе“…

Мада не треба заборавити ни маџарски допринос свему томе јер Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини, у свом саопштењу из 1946. године које се тиче Бачке (објављеном у књизи Злочини окупатора у Војводини 1941-1944, Нови Сад 1946), у коме се Срби углавном помињу као Словени (што је у складу са Брозовим налогом да се „његови“ комунисти „у Србији морају понашати као окупатори“, пише и да је током маџарске окупације било око 280.000 „присилно интернираних, хапшених и злостављаних… од оног што је на мајчиним њедрима, пак до најодраслијег“, да су „жене и трудне мајке окупатори бестидно силовали тако да су побацивале утробни плод… мајке су силоване пред очима деце, а лепе и стасите девојке одвајали су на непозната места, одакле се више нису враћале“, да се „убиства, пљачка и други облици терора приликом уласка маџарских трупа у Бачку и Барању могу се означити и као најгрубљи вид денационализације – као геноцид, јер су му жртве биле из редова српског народа на рачун којег се желело обезбедити национална превласт… да би тај процес, у наредном периоду, прерастао у мађаризацију“ подржану маџарском рацијом по јужној Бачкој током јануара 1942. године.

Што се тиче „уништења свега што је српско и православно“, комунистички Марксови следбеници су својим „ратовањем“ по Србији 1941. „издејствовали“ наредбу немачке окупационе силе о стрељању сто Срба за једног погинулог Немца и педесет за једног рањеног, која је важила све до септембра 1943. године када је ђенерал Милан Недић посетио Хитлера и убедио га да Немци одустану од те своје наредбе. У првом тренутку Хитлер је рекао да су га Срби два пута за срце ујели – први пут када су одбили Тројни пакт, а други пут када су и после капитулације напали немачку војску – и треба стрељати не стотину за једног, већ хиљаду за једног. И рекао је да ће, ако га Срби још једном уједу за срце, сравнити Србију јер је она незахвална.

Без обзира на одлучујућу руску улогу у сламању хитлеровске Немачке, Сједињене Америчке Државе наставиле су са политиком коју је иницирајући Октобарску револуцију (1917), по Марксовој рецептури, њен председник Вудроу Вилсон (1856-1924) припремио са циљем да се заустави економски и културни успон Русије и да се уклони њена претња да у сваком погледу надмаши све водеће државе западног света, политиком чији је смисао 1948. године дефинисао Џорџ Кенан, шеф стратешког тима у Државном департману (министарству спољних послова): „Ми имамо око 50% светског богатства, а само 6,3% становништва… У оваквој ситуацији, не можемо избећи завист и презир других. Наш највећи задатак у наредном периоду је да осмислимо облик односа који ће нам омогућити да задржимо ову несразмерну позицију. Да бисмо то остварили, морамо се ослободити свих сентименталности и сањарења и сву пажњу усредсредити на непосредне циљеве Америке… Требало би престати расправљати о нејасним и… нестварним циљевима попут људских права, побољшања животног стандарда и демократизације“.

„Нестварне циљеве“ одбацио је и амерички грађанин Менахем Мендел Шнерсон (1902-1994), један од најутицајнијих јеврејских делатника 20. века, месија за његове следбенике, представљајући јеврејске планове којима се предвиђа и следеће:

„Главну оштрицу борбе ми ћемо усмерити против Словенства… Словенство је најнепокорнији народ у свету. Непокорни су због својих психичких и умних способности у које су уграђене многе генерације предака, због гена… који се не могу преправити… Ово семе треба ликвидирати а пре свега значајно смањити његову бројност….Ми ћемо изделити све словенске народе… на мале ослабљене земље са међусобно покиданим везама… Потрудићемо се да те земље међусобно посвађамо и увучемо их у међусобне ратове са циљем – међусобног уништења… У том рату глупака, словенска стока ће сама себе ослабити и ојачати нас, главне управљаче хаоса који ћемо тобоже стајати по страни и не само да нећемо учествовати у крвавим догађајима, већ се нећемо ни мешати у њих… Помоћу неколико судских процеса… заплашићемо стоку толико, да ни једном Јевреју неће пасти длака с главе, док ће се истовремено Словени убијати на туце… Ми нећемо дати да се подигне иједан националистички покрет… који тежи да изведе народ изван наше контроле, уништићемо га огњем и мачем, како је то већ урађено у Грузији, Јерменији и Србији… Генералну скупштину УН… смо учинили оружјем наших намера за успостављање власти над свим царствима и народима“.

Онај амерички стратешки тим из Министарства спољних послова то тумачи као „обавезу“ да Сједињене Државе наступе „непосредно с позиције силе. Стога, што нам такве идеалистичке пароле мање сметају, то боље“.

Америчко одбацивање „идеалистичких парола“ садржано је у пројекту такозване „Велике Области“ која би „подржавала“ америчку привреду и „обухватала Западну хемисферу, Западну Европу, Далеки исток, земље бивше Британске Империје, највеће изворе енергије на Блиском истоку (који прелазе у америчке руке након истеривања… Француске и Британије), остале неразвијене земље, а, по могућности, и цео свет“.

И Далеки исток, дакле, што значи да Сједињене Америчке Државе рачунају и са „деловањем“ у руском Сибиру – давно именованом по Србима.

Каквим „деловање“ – посебно је питање, но има ли се у виду њихова неприкривена тренутна опседнутост Украјином, рачунају да уз потпору својих колонија, понајпре европских, испуне завет и Комунистичког манифеста и Адолфа Хитлера и Менахема Шнерсона и, уз остале Словене, Срба пре свих, униште Русију и руско православље.

Са јединим циљем да, оптерећени комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом бездетном, јаловом браку родила дете, духовно јалови, Србима и Русима (који су србско племе), творцима људске цивилизације, дођу главе.

Илија Петровић/Борба за истину

Бонус видео