Како је уништен симбол традиционалне Црне Горе: Пола вијека од рушења цркве на Ловћену

Свештеник Миодраг Тодоровић је подсјетио да су Његошеве кости „покретане“ шест пута, најприје 1916. насиљем окупатора, а касније су узрок томе биле наше домаће прилике односно неприлике.

Симбол традиционалне Црне Горе

Данашња симболика Ловћена, односно Капеле и Маузолеја на њему, каже историчар Томаш Дамјановић, показује да Маузолеј не само што представља идеју рушења традиционалне Црне Горе, него и православља у њој.

“С тим у вези, СПЦ у Црној Гори није безбједна док год се Капела не врати на своје мјесто, него има и додатну симболику – довршења процеса изградње тзв. дубоке државе, оне која је у стању да се трансформише се из комунистичке у евроатлантску, уколико јој то гарантује очување моћи“, оцјенио је Дамјановић.

Отац Миодраг подсјећа да је рушење цркве, посвећене Светом Петру Цетињском, у којој је Његош по сопственој жељи сахрањен, да би на њеном мјесту био подигнут маузолеј, својевремено изазвало полемику која је имала учеснике не само у Црној Гори и читавој ондашњој Југославији, него и у неким европским земљама. Као плод те полемике настао је посебан број часописа „Уметност“, који је сабрао дио грађе и докумената, релеватних за ово питање.

Часопис је изашао је 1971. године, али је убрзо и забрањен,а фототипско издање овог часописа појавило се тек 1989. под насловом „Сумрак Ловћена“ по слици Петра Лубарде.

„Светигора је поводом 170 година од Његошевог упокојења објавила овај зборник под истим насловом, допуњен са неколико текстова “, казао је отац Миодраг.

Историчар Дамјановић је навео да се из мноштва минулих збивања у Црној Гори, својим ондашњем значајем, конкретним посљедицама и надасве симболиком, издваја рушење Капеле на Ловћену и с тим у вези изградња маузолеја.

Аустријанци наредили да се ексхумирају Његошеви земни остаци

Краљ Никола се, усљед надирања аустро-угарских трупа, повлачи из Црне Горе, а нова управа, аустро-угарска, будући свјесна симболике Његошеве капеле, одлучује да је сруши, сходно својим плановима за окупирану Црну Гору – а ти планови се, између осталог, очитују и у увођењу хрватског умјесто српског језика.

Гувернер Вебер је, сходно одлуци аустро-угарске Врховне команде, наредио да се Његошеви земни остаци ексхумирају како би се приступило рушењу капеле, на чијем мјесту је, у част аустро-угарског освајања Ловћена, био постављен нови споменик. Већ из ове ситуације видимо да је и тада буквално и симболичко заузимање Ловћена сматрано потврдом стварне власти над Црном Гором“, рекао је Дамјановић.

Ексхумација је извршена 12. августа 1916. Његошеви остаци су, након обављеног парастоса, пренети у Цетињски манастир. Црквица је разрушена и расписан је конкурс за изградњу споменика, али ова идеја, по ријечима Дамјановића, није остварена, јер је Аустрија изгубила рат, а трупе Србије ушле су у Црну Гору. Краљ нове државе, Александар Карађорђевић, имао је идеју да унајми Ивана Мештровића како би се изградио маузолеј, међутим, Црква је била против тог предлога.

Да ли због промјене мишљења или мањка средстава краљ Александар је одустао од маузолеја. Тако је Одбор за пренос Његошевих костију 1924. године одлучио да гради капелу. Сам краљ био је ктитор, а главни извођач архитекта Николај Краснов, руски емигрант. Освећење је 12. септембра, исте године, извршио митрополит Гаврило Дожић, а свечана церемонија обављена је 21. септембра. Службу је вршио Патријарх Димитрије, а Његошев ковчег у капелу су унијели краљ Александар, чланови Владе и митрополит Гаврило, са епископима битољским, тимочким и чехословачким“, подсјетио је Дамјановић, додавши да су величина и облик старе и нове Капеле били исти, док је околни простор нешто проширен.

Капела уништавана и током Другог свјетског рата

Ни током Другог свјетског рата, подсјетио је Дамјановић, Његошева Капела није била поштеђена. У априлу 1942. окупаторска италијанска војска је оштетила Капелу, а након рата комунисти преузимају власт над Црном Гором па се, сходно пракси да овладавају свим аспектима друштвеног живота, укључујући и симболе, посвећују реактуелизовању идеје о изградњи маузолеја.
Почетком 1952. године, у складу са одлуком Владе НР Црне Горе, црногорски комунисти понудили су хрватском вајару Ивану Мештровићу да на врху Ловћена подигне маузолеј. Радови на изградњи маузолеја су се одужили због лоших економских услова у Црној Гори, а 1962. године, када је Мештровић умро, изградња је била обустављена на неодређено вријеме. Најумнији људи из цијеле земље су стали у одбрану Његошеве Капеле, истичући да се мора поштовати владичин завјет. Али децембра 1968. општинска скупштина Цетиња донијела је одлуку о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену, по пројекту и изради Ивана Мештровића. У фебруару 1969. Завод за заштиту споменика културе СР Црне Горе дао је одобрење Општини Цетиње да измјести Капелу, указао је Дамјановић. Он додаје да се Свети архијерејски сабор СПЦ није сагласио са одлуком да се Његошева задужбина сруши.

„Власт је први пут поменула и аутокефалност као опцију у случају да Црква буде непокорна. О дјелатности СПЦ у Црној Гори је, 8. јуна 1969, расправљала и тзв. Вјерска комисија, на челу са Мијатом Шуковићем. Митрополија Црногорско-приморска је затражила заштиту од Уставног суда Југославије, који се прогласио ненадлежним и уступио предмет Уставном суду Црне Горе. Он је оцијенио да су одлуке Владе НР Црне Горе и Скупштине општине Цетиње биле законите и донио рјешење да се на другом мјесту очува аутентичност Његошеве Капел. Ливада на Ивановим Коритима била је мјесто гдје треба премјестити Његошеву Капелу“, казао је Дамјановић.

Светогрђе је убрзо услиједило и Његошева завјетна Капела је 1972. порушена до темеља. Од 1974. године, на њеном мјесту се налази Мештровићев маузолеј.

„Данас, 50 година касније, имамо иницијативе за обнову Капеле, и то минималистичке, јер оне не подразумијевају рушење маузолеја, али чак и тако скромни, компромисни захтјеви наилазе на неподијељене осуде с друге стране, које иду дотле да се пријети грађанским ратом ономе ко се усуди да покуша обновити Капелу. Зашто?“

Мјесто Божје славе

Теолог Милош Ненезић указао је да планина има религиозну симболику – она је мјесто гдје човјек постаје ближе Богу, те је управо из тог разлога Његош, будући дубоко укоријењен у библијском и литургијском предању православне Цркве, изабрао Ловћен за мјесто свог починка.

„Његошева црквица постаје с једне стране мјесто Божје славе, а са друге најљепши споменик српској слободи, како је то рекао краљ Никола. Као такав споменик, Ловћен постаје и осовина српског националног идентитета црногорског народа, али и трун у оку онима којима је тај исти идентитет сметао. Ако узмемо у обзир да је Ловћен за Црногорце светилиште, мјесто Божје близине и централна тачка њиховог српског идентитета, онда рушење Капеле није било ништа друго но етнички геноцид и приношење исте на жртвеник идола „братства и јединства“, а све како би се Црногорцима потиснула свијест о њиховој припадности српском народу“, оцијенио је Ненезић.

Једноставно рјешење

„Сумрак Ловћена“, по мишљењу публицисте Јована Маркуша, који се овом проблематиком бави дуго година, је најбоља књига која се појавила у последње вријеме. Пажњу јавности скренуо је на документ Завода за заштиту споменика културе Црне Горе, који је 1961. цркву и гробницу Његошеву у њој прогласио за заштићени споменик културе, а исти Завод је 1969. донио одлуку да се црква и гробница премјесте, а не поруше. Маркуш сматра да је рјешење врло једноставно – онај ко је дао налог да се ловћенска Капелица измјести треба да је изгради о свом, тј. о трошку државе на мјесту гдје одреди Црква и у облику у којем је Његош направио.

Бобан Нововић/Спутњик

Бонус видео