Слободан Ерић: Зашто Србија не треба да уведе санкције Русији, нити било којој другој држави

Србија је, једна од ретких земаља у Европи, која због војног сукоба у Украјини, није увела санкцији Русији. Оваква позиција Србије не допада се многима на Западу.  Нема сумње да ће Србија у наредном периоду бити изложена жестоким притисцима од стране САД и ЕУ да промени став и уведе санкције Русији. Србија није члан Европске уније и није ниукаквој правној обавези да спроводи заједничку спољну политику ове заједнице.

Циљ снага, које врше притисак на Београд да уведе санкције Москви, није само да Србији нанесу економску већ пре свега моралну штету у њеним односима са Русијом. Као и да се у односе Београда и Москве унесе неповерење. Увођењем санкција Русији Србија би угрозила, не само своје економске интересе – пошто је као и скоро све европске земље у великој мери зависна од руских енергената – него би почела да поткопава своју позицији око одбране Косова и Метохије која се базира на Резолуцији 1244 чији је најпоузданији гарант у Савету безбедности Руска Федерација. На унутрашњем плану једна оваква одлука би продубила већ постојеће и довела до нових подела у друштву.  У предстојећим периоду неизвесности у међународним односима Србији је потребна политичка стабилност.

Србија, без обзира на притиске, не треба и не сме да уведе санкције Русији. И не само Русији – Србија не треба да уведе економске санкције ни једној другој држави. Наша земља по питању економских санкција треба да заузме праведан и принципијелан став. Србија на то има морално право јер је била жртва најтежих санкција које су нанеле огромну и ненадокнадиву штету српској привреди и произвеле велике патње за становништво Републике Србије. Савет безбедности УН донео је 30.маја 1992.године Резолуцију 757 која је предвиђала потпуни међународни економски ембарго према СР Југославији. Истина је да је за увођење санкција СР Југославији у Савету безбедности, поред Кине која је била једина уздржана, тада – заједно са САД, Великом Британијом и Француском – гласала и Русија али је и истина да се у односима са Србијом Русија није строго придржавала тих санкција. 

Став Србије треба да буде јасан и коегзистентан. 

Економске санкције су неселективне, оне не погађају само доносиоце политичких одлука – политичке функционере и државне руководиоце – већ цивилно становништво, обичан народ. 

Политика једне државе, поред политичког реализма, мора да буде вођења и утемељена на неким базичним моралним вредностима. Уколико Србија буде истрајала на праведном и принципијелном ставу, да ни једној земљи не уводи санкције, она ће за то у будућности бити богато награђена и у моралном и у материјалном смислу. Али о томе касније.   

Ми Срби брзо све заборављамо, па смо тако изгледа брзо и заборавили и тежак период од 1992, до 1996, када смо трпели санкције. То се најбоље види из једне велике дозе незаинтересованости и равнодушности са којом је у Србији пропраћено увођење санкција другим неким државама претходних година Ирану 2006, Венецуели 2017, године и Белорусији 2021, које је увела ЕУ а којима се, тешко схватљиво, на жалост, придружила и Србија. У српској штампи се не проблематизују одлуке европских спортских органа о искључењу руских фудбалских и кошаркашких клубова већ се пише само о томе какве ће то промене произвести на Уефиним и Фибиним ранг-листама и како ће се то одразити на побољшање позиција српских клубова. Нема осуде овакве политике санкција, нити емпатије за оне који су дисквалификовани ван спортског терена. Заборављамо, колико су нама, као спортској нацији, поред других,  тешко пале и спортске санкције, колико су нам биле дуге године без наступа наше репрезентације на светским такмичењима и Партизана и Звезде у европским куповима. Чини се, заборавили смо и смрт 12 беба које су преминуле у Клиничком центру у Бањалуци због тога што органи УН нису дозволили долете авиона са кисеоником 1992.године.

Заборавили смо и пријатеље који су нам помогли да пробијемо обруче санкција. Да ли смо свесни колико је за Србију тих деведесетих година, било важно и од помоћи, да некога дана, после поноћи, цариници и гранични полицајци у Румунији, Бугарској, Македонији оду на паузу, окрену главу и не виде како железничка композиција са пуним цистернама нафте улази у Србију. Небитно је да ли су ти цариници и полицајци из суседних држава то радили из уверења или за новац а било је примера да су то чинили и из једног и из другог мотива. Не заборавимо Србија је под санкцијама бринула не само о својим грађанима већ и о сународницима преко Дрине, који су били у рату.  Нисмо се на достојан начин одужили нити захвалили једној малој али поноситој, пријатељској држави на Медитерану – Кипру – преко које смо као држава опстали и пословали – куповали енергенте, сировине и репроматеријале за нашу привреду. 

Поводом санкција, никада нећу заборавити сусрет у лето 2002.године са Дором Бакојани, некадашњом министарком спољних послова Грчке и ћерком познатог грчког државника и великог српског пријатеља Константина Мицотакиса и сестром садашњег председника Владе Грчке Кирјакоса Мицотакиса. Дора Бакојани је тада на изборима била кандидат за градоначелника Атине, на којима је победила, освојивши 60,6 одсто гласова, више него и један градоначелник Атине у историји модерне Грчке. Повод за сусрет је био интервју који је она тада дала Геополитици. После интервјуа, док смо пили кафу у њеном кабинету, Дора Бакојани ми се пожалила. Из разговора чије све детаље не могу пренети него само суштину, Дора Бакојани ми је рекла да је Грчка помагала Србији у време санкција достављајући нашој земљи разне, потребне робе, упркос ембаргу. А да је нова власт у Србији после 5.октобра 2 000.године, пре свега Млађан Динкић, сву ту документацију о помоћи Грчкој Србији за време санкција доставио САД и да их сада ЦИА и Американци притискају. Не могу да опишем колико сам се у том тренутку осећао непријатно пред том паметном, одважном, лепом и харизматичном  женом – доказаним српским пријатељем.

Принципијелну одлуку да не жели никоме да уводи санкције Србија може да црпи и из своје одлуке о војној неутралности коју је донела Скупштина Србије у оквиру Резолуције о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, која је усвојена 26.децембра 2007.године са 220 гласова народних посланика. Одлука о војној неутралности иза које је стајала група окупљена око Војислава Коштунице тадашњег председника Владе Србије је далекосежна, и данас је, у новим геополитичким околностима, треба квалитативно надоградити. Како?  Рецимо пројекцијом Србије као, условно речено, “нове Швајцарске”. Швајцарска је синоним за неутралност али стиче се утисак да ова земља више нема капацитет за овакву улогу коју је имала у претходна два века у Европи. Поред војне неутралности – Швајцарска није учествовала ни у једном европском рату – неутралност и углед Швајцарске се потврђивао кроз давање политичког азила и кроз неповредивост банкарске тајне. Швајцарска је у 20, али пре свега у 19. веку била земља – острво слободе – на које су се склањали револуционари, дисиденти, интелектуалци, политичари различитих уверења, сви они које су прогониле власти у многим државама. На жалост ово велико цивилизацијско достигнуће – право на политички азил – је девалвирано најпре економским миграцијама, боље рећи злоупотребом, где је захтев за политички азил био пут за добијање дозволе за рад. А касније додатно компромитован  организованим доласком миграната у Европу из исламских земаља, који спонзоришу и подржавају глобалистичке структуре. Важан фактор неутралности Швајцарске била је банкарска тајна. Швајцарска је била земља, која је гарантовала сигурност и тајност уложеног новца у њене банке, појединцима, компанијама и државама. Притисци и напади на Швајцарску, пре свега од стране САД, али и других глобалних центара моћи, да њене банке представљају уточиште за лица која избегавају плаћање пореза, за диктаторе, политичаре који су се обогатили корупцијом, у чему, наравно има и истине, трају последње три деценије. Али позадина напада је да се значајан део финансијских трансакција које су ишле преко швајцарских банака, као и новац који је тамо чуван, преусмери на друге банкарске дестинације. 

Можда се данас, у условима све оштрије политичке конфронтације, између Запада и Истока, отвара простор за  једну земљу, која би била неутрална и чија би територија представљала слободан економски простор, на ком би све државе и њихове компаније могле слободно да послују и тргују, укључујући и индиректно пословање држава које су своје економске односе лимитирале обостраним увођењем санкција. Србија може да одговори овој задатој пројекцији – има веома повољан географски положај, преко њене територије пролазе важне међународне саобраћајнице – копнене, речно-пловидбене и ваздушне – које повезују средњу и западну Европу са Блиским и Средњим Истоком. Поред развијених политичких и економских односа са земљама ЕУ, Србија је једина земља у Европи која има тако блиске односе са Русијом и Кином. Србија је у великој мери сачувала спољнополитичко наслеђе несврстане спољне политике Југославије и има веома добре односе са Индијом, афричким и арапским државама а последњих деценија и са Израелом. Али да би одговорила овој пројекцији Србија треба да буде истински правна држава. 

Ово посебно треба нагласити јер Европа данас, помало подсећа на неку комунистичку земљу после 1945.године. Плени се имовина приватних лица и компанија, замрзавају се девизне резерве једне земље, стављају се под контролу приватни рачуни грађана. Једна од највећих светиња на Западу – приватна својина – више није неприкосновена.  Забрињавајуће је што ове одлуке о ограничавању приватне својине пролазе без озбиљнијих реакција и осуде у европском и нашем јавном мњењу.  У питању су одлуке које могу да воде ка опасним преседанима. Људи не схватају, да после заплене јахти руских олигарха, за које у јавности нема много разумевања и жаљења, јер знају да та луксузна пловила они нису зарадили у крви и зноју лица свог али сутра можда неко може запленити и вашу кућу и фирму због другачијег мишљења које ће бити проблематизовано и озлоглашено.

Све оне велике цивилизацијске вредности које су створене на Западу а које  Запад у последње време својом политиком доводи у питање – право својине, слободна трговина, политичке слободе, слобода говора и штампе – Србија треба да сачува. Наша земља не треба да следи политику Европске уније и да замрзава имовину нити руских нити било којих других страних и домаћих компанија. Србија треба да буде правна држава која ће гарантовати капитал и имовину страних улагача. Јер због скока цена енергената и других трошкова многе компаније из Европске уније могу своју производњу преселити  у Србију. Наравно, оваква страна улагања, не могу и не треба да буду замена за један аутентичан национални развој српске привреде, који мора бити заснован на производњи, односно на здравим основама. Компаније из различитих земаља да би могле да послују, купују и продају, посебно дефицитарне робе и сировине а које се налазе на просторима који су подвргнути различитим протекционистичким мерама и санкцијама могу у Србију пронаћи погодан послован амбијент за отварање својих представништава и  нових фирми.   

Ако буде следила једну оваку принципијелну економску политику Србија ће најбоље помоћи и пријатељима са истока и партнерима са Запада а највише себи. Србија у том случају може потенцијално да буде земља у којој ће се сливати велики инвестициони капитал, што би подстакло снажан економски раст у земљи. Ако тако будемо радили пасош Републике Србије у будућности може постати један од најцењенијих и најтраженијих докумената у свету.

Не можемо ми, који смо патили од санкција сада да уводимо санкције и проузрокујемо патњу других. Као што 

су нама неке државе, фирме, појединци, помогли да пробијемо обруче ембарга и лакше издржимо санкције тако и ми морамо помоћи другима. 

Ето то је та једна виша правда коју ми треба да тражимо и следимо у сваком времену јер припадамо великом и заветном српском народу. Јер, као што је рекао свети Александар Невски  “Бог није у сили него у правди” а наша епска песма каже “правда држи земљу и градове”.

Слободан Ерић

(Аутор је главни и одговорни уредник магазина Геополитика)

БОНУС ВИДЕО: