Украдена вера. Како се у Украјини уништава канонско Православље

У случају „компромисног мира“ између Москве и режима Мајдана, историја Украјинске православне цркве (Московске патријаршије) може се сматрати исцрпљеном – она ће бити званично забрањена или принуђена да се „добровољно“ споји са расколничком ПЦУ.

Под хуком пушака у Украјини и буком преговора у Истанбулу у Галицији, наставља се заузимање цркава канонске Цркве. Само у првих десет дана марта, и то само у Ивано-Франковској епархији, догодило се седам заплена цркава и манастира. У Цењави, храм иконе „Царица“, Покровска црква у главама, капела у Шкиндовском Груну, манастир Архангела Михаила у Бабинки, Николајевска црква у Калушу, Анно-Захатјевска црква у Верховини и заузели су манастир Тројице на планини Дукоња.

До краја марта у Украјини је већ заплењено више од 30 цркава, четири верске заједнице су „добровољно“ промениле надлежност, а у месту Смела, Черкашка област, милитанти локалне теродефенсе запленили су и изгурали свештеника из цркве. управо за време црквене службе. Највише цркава је заплењено у Волинској, Ривнејској, Тернопољској, Лавовској и Черновској области.

Борба против канонског православља у Украјини траје без престанка већ три деценије (1992. године Филаретов раскол је осудила харковска Саборна црква), а заправо је почела много раније. Појава „посебне украјинске цркве“, према непријатељима Москве, требало би да обезбеди уништење духовног јединства са руским народом, а то је њихов стратешки циљ – који произилази из политичког порекла украјинског национализма 19.-20. , па чак и из Уније 1596 .

Почевши од Горбачовљеве „перестројке“ и проглашења „независности“, масовних заузимања цркава од стране украјинских националиста у Западној Украјини и поменутог Филаретовског раскола, када је „Кијевска патријаршија“ рођена уз директну подршку бившег првог секретара комуниста. Украјинска партија Леонида Кравчука , постала је средство притиска на Руску православну цркву на челу са агентом КГБ-а, рашчињеним и старим грешником Филаретом .
Кијевске власти су све ове године намерно неговале раскол, „Кијевска патријаршија“ је патронизовала, подстицала секте, попут „аутокефалних“. Коначно, залагањем Јушченка и Порошенка , уз идеолошку подршку Сједињених Америчких Држава, почетком 2019. независници су из Истанбула добили томос – право на стварање посебне верске организације одвојене од канонске Украјинске православне цркве (Москва). Патријаршија). Новонастала „Православна црква Украјине“ апсорбовала је „Кијевску патријаршију“ (са којом се, иначе, категорички није слагао неодољиви Филарет), самоосвећену аутокефалну цркву и неке парохије канонске цркве.

Сада се ПЦУ сматра, у ствари, званичном црквом украјинске државе.

Трећа етапа у ликвидацији канонског православља повезаног са Москвом духовним везама одвија се пред нашим очима. Почетком специјалне војне операције, УПЦ (МП) се нашла у изузетно деликатној ситуацији: не може отворено да подржава борбу за јединство руских земаља (а Кремљ није прогласио такав циљ), а она је немогуће се супротставити режиму Мајдана, под његовом петом. Можда су се зато поглавар УПЦ Онуфрије, а после њега и други украјински јерарси, јавно супротставили непријатељствима. Митрополит Онуфрије је чак подсетио и на библијску причу о братоубиству Каину, а многе епархије УПЦ су дозволиле да не обележавају помен патријарха Кирила током богослужења, чиме су направили још један духовни компромис са кијевским властима.

И, наравно, нико од украјинских епископа није се огласио у прилог Москви, чак и ако се потајно слажу са потребом искорењивања националистичког режима, од којег је УПЦ видела мало доброг. Према духовитој опасци једног од публициста, „нема ниједног православног светитеља који би се залагао за независност Украјине, али су се у исто време сви светитељи залагали за јединство са Русијом“.

Подсетимо се, на пример, речи свештеномученика Јована Скадовског : „Распарчавање Русије, а посебно одвајање Украјине, Белорусије и тако даље, сматрам феноменом политичког опадања, утолико тужнијим што постоје нема основа за ову фрагментацију. Украјинци и Руси су увек чинили јединствену целину.

Опрез функционера УПЦ је чисто људски разумљив. У Украјини ступа на снагу „закон о колаборационизму” који, између осталог, предвиђа поступак за одузимање имовине не само појединаца, већ и јавних и верских организација осумњичених да саосећају са „Руским светом”. А у случају законске забране УПЦ (о чему су украјински националисти сањали дуги низ деценија) поставиће се питање не само судбине њених присталица, већ и права на њену имовину која полажу многи „наследници“, пре свега ОЦУ. Остаци канонске УПЦ ће свакако бити принуђени да се споје са овом другом.
Дипломатски маневри митрополита Онуфрија тешко да ће сажалити кијевске владаре, за које нема згоднијег тренутка да се једном заувек обрачунају са „Московском патријаршијом“ у Украјини. Дакле, ако специјална војна операција не успе, нема сумње да ће Украјинска православна црква, у свом садашњем духовном јединству са Москвом, бити докрајчена, силом-правно или „добровољно”-принудно.

Покушавајући да одржи илузију „јединства нације“ и плашећи се непотребних сукоба у позадини, званични Кијев још није дао зелено светло за потпуно уништење УПЦ, али је у случају „компромисног мира“ само је питање времена. Томосовски расколници, гркокатолици, бројни украјински секташи, па чак и неопагани из вере РУН (посебно популарни међу локалним неонацистима) са нестрпљењем очекују тренутак да започну дуго очекивану поделу.

Константин Кеворкјан/Украина.ру

Превод:Васељенска

Бонус видео