Срђан Воларевић: Лижисахан Александар Вучић на делу

Морамо се сложити да фотографија не познаје лицемерје, маглу, дим, подвале ма које врсте. Увек, јасно и безусловно предочава оно што је ухватио објектив, без обзира на висину резолуције, код дигиталног апарата, или на врсност сочива и филма, код аналогног апартата. Све се види, јасно, као на длану. Па ко уме да види, тај ће видети, а ко не уме, он је слеп до очију, или затрован каквим осећањима. Тако и у случају нашег старог и новоизбраног председника државе Србије, Александра Вучића.

Ево, данас, 10. априла, на још једну годишњицу тешких и јуначких борби наших косовских јунака на Кошарама, за одбрану српске земље од најезде глобалистичких скакаваца са Запада, пројектованих у терористичке формације косовских Шиптара, портал Србин инфо доноси вест под насловом „Шваб и Брнаба отварају у Србији биомедицинску и биотехнолошку компанију БИО 4“. И уз ту вест следи фина, нацицкана и нашминкана сличица са мање или више битним факторима глобалистичких скакаваца Запада, уз присуство нашег демократски изабраног председника Александра Вучића. И како рекосмо фотографија прича своју причу, па које чује – чуо ју је, а ко није, ко му је крив што се опредељује за шта не би требало. Али Србин инфо није РТС који све ради за целу Србију и све Србе, па да не грешимо душу.

Да се ми вратимо нашој сличици.

Као што нас је непребројано пута наш честити, истинољубиви и пожртвовани председник Александар Вучић уверавао да са највиших органима КВИНТЕ (појма немам шта му то значи, али нема везе, добро звучи, мистично, штавише) води тешке битке за Србију и њену сувереност, несумњиво да и ова сличица то потврђује.

На тој сличици видимо једног змијоликог старијег господина Западњака и прилично углађену госпођу Западњакињу са салонски усмереним еротским набојем, у светлом костиму (чудо једно да се те модне финте није досетила дива облика и стајлинга још увек правно несанкционисана штеточина Србије без броја, Зорана Михајловић) и до ње, тојест ове Западњакиње, у заврнутом полупрофилу видимо нашег председника Александра Вучића. И сви они седе. Присуствују неком скупу где су све одлуке донесене (које се не тичу Аристотелових апорија, канала на Марсу, или питања о српском епском десетерцу) и они могу опуштено, неслужбено да се односе једни према другима, да њихова осећања и воља нису закључани у неку тајну одају у души.

И баш ме брига како се ко од тих западњака зове, да их разумем довољно ми је да су представници западног света, истог оног света који је за њиховог века спровео санкције над Србима, на принципу концлогора, од 25. маја 1992. па до 2000 и неке, да је признао неофашизам у Хрватској као легитимно и демократско право Хрвата и остао глув и слеп над протеривањем Срба са њиховог завичајног тла, да је 1999. године заратио против Срба, да је аплаудирао суђењу у његовом суду Србима који су били кључни у изражавању отпора сили коју је тај исти свет наваљивао на Србе и његове земље.

Али ето нашег председника бије битку за Србе и Србију. За мир и стабилност.

И како бије?

Змијогледни Западњак му се смеши, док еротика из салона у лику Западњакиње тако му нуди осмех од ува до ува, а он, скрушено, али сасвим опуштено, држи руке у свом крилу. С његовог лица сија озареност, мада не можемо да му видимо очи али ни израз усана. Међутим, довољно је и ово да нам буде јасно, да он у овом тренутку доживљава себе као оног ко је раван овом дуу Запада, ко год да је у питању.

И шта то значи?

Да их је он убедио да је за Србију и Србе најбоље ово или оно, и да ово двоје, с обзиром на своју моћ, то могу да му омогуће? Па нек је и тако, али није кључ у томе.

Он је на овом месту, како га је апарат зацртао, онај који је себе довео у улогу слуге, чистача, келнера, или тако неке услужне карактеристике приспелог, да би га ово двоје прихватили, односно уважили, што казују њихови осмеси. Наравно да ће западна учтивост на једнак начин се односити према свакој социјалној групацији, али ово је нешто друго. Ово су политичари Запада, што би рекао наш добри брат Лавров, „договорно неспособан сој“. Очас посла прекршиће договорено, па и потписано.
Шта мислите: колико је међународних уговора прекршено протеривањем Срба из Републике Српске Крајине? Или у необјављеном рату Америке и Запада против Србије и Срба 1999. године?

А српска јуначка епика каже: „Латини су старе варалице“ (где ово Латини значи Запад), а нас убеђују да то не треба читати ни учити.

Али, да се вратимо нашој сличици.

Да би задобио те осмехе одобравања наш честити председник се потрудио. О томе сведоче његове руке, овде неуобичајено ван оне позе која треба да каже да је усредсређен на оно што казује. То су испружени прсти обе руке састављени, обично пред прсима. Овде, на слици, сасвим изостаје тај тренутак. И видимо: уз све елементе слике, без даљих разглабања и загледања, Александар Вучић се представља као онај који снисходи, који одговара ономе што је Милош Црњански ословио као лижесахан. И тиме је задобио осмехе и одобравање. Небитно је шта је он дао, да би тиме омогућио учешће Србије у томе, битно је то да је он овде остао без кичме, или је никад није ни имао.

И да ли један председник то може бити ако се лишава достојанства кичмењака?
То је питање које нас прати откако је Александар Вучић у врху власти и који одлучује о томе да ли ће да јурне у сметове, руши брда да провуче ауто-пут, или сачува Зорану Михајловић од кривичне одговорности за штеточинску делатност у Србији.

Срђан Воларевић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: