Да ли и колико поштујемо наше жртве?

Недавно је наш председник Александар Вучић изјавио следеће: ,,Ако бих као председник Србије закључио да је у НДХ било геноцида према Србима, то би значило наредних сто година лоших односа са Хрватима, па се од тога уздржава.“ Ово када чујемо не знамо да ли просто да седнемо да плачемо или да се смејемо. Ми забога из добросуседских односа нећемо да увредимо наше комшије које су нас клале у Другом светском рату. Да су само тада, па да човек и покуша да опрости, него се геноцид перманетно дешава задњих 150 година. По свој прилици како ствари стоје, не постоји  намер да се исти оконча, док последњи Србин на кугли земаљској или се не утопи у хрватски етнички корпус или умре.

Кључно питање које треба да поставимо сами себи гласи, чиме је то нас хрватска задужила да ми имамо до те мере сервилан став према њима? Од почетка транзиције до данас, нама се намеће наратив да је хрватска неки сиононим за културу и систем европских вредности. До те мере су нам испрали мозак да се већина србског народа повлачи испред нечега мизерног и минорног који никакав допринос човечанству није донео. Додуше, јесу надмашили Гурке и Јапанце што се тиче монструозности, али то није нешто чиме се неко може похвалити. Од када уопште датира то лудило које се зове опседнутост хрватском и хрватима? Одређени степен кривице носи концепт југословенства где су се многи представници србске елите одрицали културног и материјалног наслеђа у корист хрвата, све у циљу унапређења комшијских односа. Што смо се ми више трудили да им се приближимо, они су се својски трудили на сваком кораку да нас понизе не бирајући средства како би дошли до циља. Данас након толико година понављамо исте грешке које смо чинили у прошлости све у нади да ће нам хрвати опростити што су морали да се замарају док су нас клали.

Ако погледамо геополитичку карту, хрвати никада нису представљали неки релевантан чиниоц. По званичној историографији 1102. године званично престаје да постоји нешто што се назива хрватска. Премда, упитно је постојање и пре тога пошто су сви извори који се тичу настанка и постанка хрвата почели да се појављују у 16. веку. Како је онда могуће да неко које служио да поткива коње и чисти штале постао једном великом народу звезда водиља у будућности? Хрвати уз чињеницу да говоре србским језиком, да већином вуку Србске гене, Србима  не могу да опросте ослобођење 1918. године. Да смо довољно били паметни као што нисмо, да смо заузели оно што нам припада, чак извршили поделу са Италијанима сигурно се не би догодио геноцид над Србима а демографска слика на том подручју би била потпуно другачија. Још једна круцијална ствар, Србија би имала излаз на море јер јој то по сваком праву припада. Овако, можемо само да патимо што због недостатка расуђивања и политичке прагматичности имамо један проблем више који не знамо како да решимо. Ми као да немамо довољно унутрашњих и спољашњих проблема, него онако мазохистички стварамо себи додатне, све у циљу политичке коректности. Ако је некога у прошлости скупо коштала та синтагма ,,политичка коректност“ онда смо то сигурно ми Срби. Стално нам  је битно шта други мисле, шта други говоре о нама. Морамо да научимо да је властити интерес ,,Императив“ без којег нема здравог опстанка нације и државе. Морамо неке ствари поставити на пиједестал и не одступати просто од њих. Међутим, ми се на сваком кораку додатно понижавамо, не обазирући се да тиме тонемо све дубље и дубље. Што се коров више буде ширио по нашој башти, тиме ће наша судбина бити гора и неизвеснија.

Није хрватска нека велесила која доносе виталне одлуке за читав свет, то је обична вештачка творевина настала србском глупошћу и неодлучношћу, србским конвертитима и на крају одлуком великих сила када су видели да им наша политика иде на руку. Постоји ли неко ко поштује свој народ да стане на пут томе и да каже, ми смо само у протеклих 200 година доживели толико геноцида и етничких чишћења да просто Божијом вољом данас постојимо. Нама је неопхподан меморијални центар или комплекс који ће да нас подсећа шта смо прошли и доживели, да буде својеврсна опомена да не правимо глупости у будућности. Буквално на кугли земаљској не постоји народ који нема нешто слично и један дан у години где се сећа свих својих невиних жртава. Ми, као да је то нешто најнормалније одговарамо стандардним одговором ,,И ми смо убијали“. Кога? Када? Где? Како то да када се посматрају карте само Србима опада бројчано стање последњих 200 година. Зар наука, ако не верујемо исповестима жртава и страним изворима без којих истину на вољу многе ствари не би знали,није довољно релевантна да нас убеди да нестајемо као народ због праштања. Опраштамо џелату што нас је клао и они који су преживели врате се на кланицу да џелат заврши посао. Колико год ово звучало смешно или тужно, ово је истина којој се под хитно морамо позабавити. Ово је већ патологија, подстицати непријатеља да те истреби. То би исто било као када би антилопе које су преживеле напад лавова и тигрова отишли код њих и рекли, извините што смо побегле, завршите започети посао.

На крају, нека нам речи Мирослава Крлеже, великог пријатеља Анта Павелића, иначе изузетно цењеног писца у србским читалачким круговима буду нека врста показатеља. Нечега, што када пожелимо да се зближимо са хрватима, буде порука да је то тотални апсурд: „Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански Цигани, каква ли срамота!“ А тко је нас побиједио? Ови ушљиви балкански Цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке“.

Матија Мићић/Васељенска

Бонус видео