РАДНИЦИ О ФАБРИЦИ ”ЈУРА”: ”Ово нису фабрике, ово су садистичке мучионице!”

0

Јура

Први мај у Србији доноси протест испред фабрике Јура у Лесковцу као симбола гажења радничких права. Али, питање је колико су данас и синдикалци и радници спремни да се боре за више од пуког радног места и лоше плате.
Ана Стаменковић из Лесковца сваког дана иде на рехабилитацију руке. Повреду је задобила у фабрици за производњу каблова Јура када је њена колегиница бацила инсталацију на производну линију на којој је Ана радила. Са уговором на одређено, уместо помоћи и повредне листе која јој по закону следује, добила је заташкавање проблема и отказ.

„Повредне листе не дају, а раднике условљавају да мењају изјаве како би наштеловали причу, јер знају да после тога стиже инспекција рада и тужба од стране радника“, каже она за ДW. Тврди да је након више пута мењаних писмених изјава очевидаца, њена предрадница постала менаџерка.

Ана Стаменковић, самохрана мајка, убрзо је фабрику тужила суду. Каже да су малтретирање радника, незадовољавајућа заштита и нестручно руковођење само делић у мозаику угрожавања радника.

„Они перу паре преко нас, отпуштају… Битно је да се радник налази на евиденцији незапослених, повлаче га, узимају новац од државе, уговор је на три месеца, или буде недељу-две на послу, а затим га пошаљу на плаћено одсуство до краја истека уговора и крећу опет испочетка“, прича Стаменковић о Јури.

„Сад им држава дозвољава да чак и труднице које немају уговор за стално, а налазе се на породиљском одсуству, по истеку уговора буду обавештене да се отпуштају због смањења обима посла“, тврди она.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Каже да у њеној фабрици постоји синдикат, али да ради у корист послодавца.

Орбовић критикује фирму, штеди партију
Управо испред ове фабрике у Лесковцу, у недељу на Међународни дан рада (1. мај) по први пут се окупља Самостални савез синдиката Србије. Љубисав Орбовић, председник Савеза, за ДW каже да је ова фабрика себе квалификовала за место окупљања јер је постала симбол лошег односа према радницима.

Прочитајте још:  Ове године скоро 30.000 више миграната у Србији него претходне

Од доласка јужнокорејске Јуре у Србију, каже Орбовић, менаџери те компаније у Рачи, Лесковцу и Нишу показују некоректно понашање према запосленима. Као примере наводи мобинг и забране синдикалног организовања.

„Наш колега Пеђа Стојановић је у време ванредног стања и строгих епидемиолошких мера покушавао да као радник Јуре укаже на непоштовање мера заштите и безбедности на раду које су, сетите се, довеле до тога да Јура постане микро-жариште инфекције у том граду“, подсећа Орбовић.

„Због тога је био прогањан, санкционисан, отпуштен са посла, и на крају, он и председник Синдиката металаца Србије Зоран Марковић су тужени због изјава које су дали новинарима“, каже Орбовић и додаје да ће вероватно и он добити позив на суд након овог текста ДW.

Савез самосталних синдиката Србије ће и након празника рада наставити да се бори за поштовање радничких и синдикалних права, како каже, „легалним путем, што значи преко инспекција рада, судова, али и преговорима“.

На питање могу ли се синдикати и радници изборити за права тамо где су и радници и сполодавци често морају да имају чланску карту партије, Орбовић избегава да критикује власт: „Ми државу не гледамо као партијску, већ као демократски изабрану, на изборима. И борбу ћемо наставити без обзира на то ко је на власти.“

Каже, „нема информације“ о томе да је негде чланство у странци услов за посао.

„Транзиција нас је уназадила“
Иако је синдикални протест увек добар, каже социолог Ђокица Јовановић, права адреса за протест је држава. „Газде су овде дошле само да одеру кожу људима, покупе шта могу и оду, као што су отишли из Врања (Геокс, прим. ред.), тако да притисак на њих слабо делује.“

Прочитајте још:  Одлазак сезонских радника из Србије: У кризи угоститељи, грађевинске фирме...

„Инвестиција нема нигде у Србији, све су то голи експлоататори“, наставља Јовановић. „Ово нису фабрике, ово су садистичке мучионице. Не знам шта је горе, да ли услови у којима раде, или то колико су мизерно плаћени. Мислим да је ово друго, ипак најтеже се подноси јер морају да се хране гладна уста у кући.“

„Синдикати би, дакле, морали да притисну државу, и да испред државних установа затворе саобраћај, све. Питање је и колико су радници спремни на то, уцењени, преплашени, не само да ће изгубити посао, сада је могуће да им и децу истерују из школе“, додаје Јовановић.

Овај пензионисани професор Филозофског факултета у Београду критикује и синдикалце са „ташном и машном“, који се „боре за радничка права из фотеље“. „Ако си решио да будеш синдикалац, онда си решио да ставиш руку на пањ. То синдикалци раде у свету. Погледајте Латинску Америку, где је крајње брутално и не повлаче се, не беже.“

Он каже да је „срамотно“ роштиљање и пикниковање уместо борбе за радничка права. „Сада више немамо ни три осмице“, каже он о чувеној формули осам сати рада, осам сати одмора, осам сати разоноде. „Транзиција нас је вратила уназад у сваком погледу, од културе, преко образовања, о привреди да не говорим, до друштвених вредности“, критикује Јовановић.

Захтев за измене Закона о раду
Знајући да народ о Првом мају обично иде на излетишта, синдикат „Слога“ ће тамо делити пропагандни материјал и подсећати да се, уместо на пикник, иде у протест.

Регионални повереник „Слоге“ за југ Србије Братислав Илић сматра да је одлазак испред Јуре фарса, док се његов синдикат залаже за измену Закона о раду. Тражи се да минималац буде у висини минималне потрошачке корпе, да радни спорови пред судовима буде драстично бржи, да се рад за празнике и викендом плаћа троструко…

Прочитајте још:  Шапић и Стаматовић потписали “Политички оквир удруживања патриота”

Лидер тог синдиката Жељко Веселиновић је новопечени посланик, па ће и тамо представити предлог. „Уколико Влада и Скупштина немају слуха за наш захтев, идемо у демонстрације и нећемо престајати. Идемо до краја“, најављује Илић за ДW.

Синдикат „Слога“ је, каже Илић, направио неколико синдикалних организација у фабрикама на југу Србије у последњих пар година. Међу њима Јура у Нишу, Леони, Фалке у Књажевцу, Теклас у Владичином Хану, али неретко су њихови активисти добијали отказ, због чега су у току бројни судски спорови. У неке фабрике не успевају да уђу, као што је турска фабрика Астер у Нишу.

Осим проблема да се нађу радници који ће учествовати у оснивању синдиката, Илић наводи још један проблем: „Било је и ситуација да оснујемо синдикат, и да људи то искористе да дођу до положаја. И када дођу, они угасе синдикат. Било је и тога.“

Социолог Ђокица Јовановић такву спремност да се помогне само себи овако описује: „Ово више није ни друштво. Радници су ипак знали некада да се изборе. Између два рата, једнако је било сурово, гадно, па су знали да направе генерални штрајк. Па су се газде и држава прибојавали синдикалног бунта, било је премлаћивања, затварања и смртних случајева. Али, питање је колико је људски материјал решио да буде чврст, да зна где је граница молбе, а иза које границе се озбиљно разговара.“

Извор: ДW

БОНУС ВИДЕО:

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *