Око 40 одсто породица у Србији има двоје деце

Подаци државног завода за статистику сведоче да вишегенерацијска породица, која је вековима била заштитни знак наше патријархалне културе, полако али сигурно одлази у историју.

Највећи број породица у Србији има само једно дете, говоре најновији подаци Републичког завода за статистику. Око 40 одсто породица има двоје деце, свега 6,7 процента њих одлучује се на троје деце, четворо малишана одраста у 1,4 одсто домаћинстава, док је број родитеља који имају четворо, петоро или више деце на нивоу статистичке грешке. Терет самохраног родитељства носи око 13,7 одсто мајки и 3,6 процента очева у нашој земљи, а готово сваки трећи брачни пар нема децу. Уврежено мишљење да се деца не рађају у солитерима, већ на селу демантује званична статистика која упозорава да највећи број породица без наследника живи у руралним крајевима наше земље.

Дан породице, који се обележава у целом свету увек буде повод да се прелистају подаци, као што то и чинимо, понешто закључи и предвиди. Чини се да демографи постају песимисти када гледају у будућност, али вратимо се званичним бројкама. Најновији подаци државног завода за статистику сведоче да вишегенерацијска породица, која је вековима била заштитни знак наше патријархалне културе, полако али сигурно одлази у историју – чак 88 одсто домаћинстава у Србији чини само једна породица, две генерације живе заједно у 11 одсто домаћинстава, а три породице под истим кровом кроје занемарљивих 0,8 одсто домаћинстава.

Ако се има на уму да је за просту репродукцију нације неопходно да свака жена роди троје деце – једно за себе, друго за тату, треће за државу, јасно је због чега демографи oдавно предвиђају невеселу будућност Србије. С обзиром на то да у нашој земљи једна жена рађа 1,36 одсто деце не треба да чуди чињеница да сваке године „нестане” град од 35.000 становника и да се број грађана Србије између два пописа смањио за 377.335 особа. У последњих двадесет година број деце у Србији смањен је са 16 на 14 процената, а пандемија вируса корона додатно је погоршала виталну статистику, пошто је у последње две године број умрлих био дупло већи од броја новођених.

Иако се сматра да у нашој земљи постоји култ брака и породице, подаци говоре да свака четврта жена никада није изашла пред матичара, а сваки трећи мушкарац није изговорио судбоносно „да”. Свака четврта жена рађа дете ван брака, а у ванбрачној заједници живи 3,83 одсто особа старијих од 15 година, то јест 235.063 наша суграђана. Сваки четврти брачни пар стави тачку на свој брак, а петина их се разведе у првим годинама брака. Пропали брак иза себе има око 300.000 наших суграђана, што је за петину више него прошле деценије.

Небојша Савић, породични терапеут и председник удружења „Брак и породица” истиче да расте број парова који немају децу – известан број једноставно не жели породицу, а други не могу да добију наследнике, јер их је биологија осујетила у овој жељи.

– Начин живота породице драматично се променио у последњих пола века. По први пут у историји цивилизације, више људи живи у градовима него у селима, а живот у такозваној урбаној индустријској породици значи да су оба родитеља запослена, па бригу о њиховом потомству мора да преузме трећа особа или нека институција – вртић или школа. Разлози због којих неки парови одлажу формирање породице или остају на једном детету су објективни – у ситуацији у којој немате сопствени кров над главом или су вам нередовна примања, заиста је тешко планирати породицу. Званични подаци говоре да је свака трећа породиља у Србији незапослена, а ја у саветовалишту срећем жене које су ужаснуте условима у нашим породилиштима и плаше се порођаја и постпарталног третмана за себе и бебу. То, наравно, није доминантан разлог зашто жене одустају од (проширења) породице, али свакако јесте опомена надлежнима да морају оплеменити и променити услове у институцијама у којима се живот рађа – истиче наш саговорник.

Небојша Савић додаје да велики број младих људи одлази из ове земље и учествује у фертилитетној статистици других земаља, јер није у могућности да пронађе посао и финансијску сигурност за своју породицу. Он додаје да се искрено диви женама запосленим у трговини и угоститељству, које немилице израбљују на радном месту, а оне се упркос томе одлучују на већи број деце. Примећује да се у незавидној позицији налазе и многе младе жене које раде привремене и повремене послове, немају уговоре о раду и не могу да размишљају о потомству.

– С друге стране, неки парови не желе да имају децу из психолошких разлога. Нама у саветовалиште долазе професионално остварени и финансијски ситуирани партнери који једноставно не желе породичне обавезе, а неки од њих на родитељство гледају као на жртву, а не као на задовољство и продужетак лозе. Када им кажем да су себични, они се наљуте, а када преформулишем ту изјаву и закључим да су „превише усмерени на личне потребе”, с тим се сложе. Чињеница је да родитељство доноси промене које су дуготрајне, баш као што је чињеница да живот једне породице никада више неће бити исти, али у укупном збиру ипак значи много више среће него фрустрација. Као оцу троје деце заиста ми је жао што многи партнери који то желе не могу да постану родитељи, баш као што ми је криво што многа деца у Србији одрастају као јединци, без брата и сестре – закључује наш саговорник.

Катарина Ђорђевић/Политика

Бонус видео