УПЦ треба укинути

Зашто је руском народу потребна украјинска црква?

Почетком специјалне војне операције Русије, Украјинска православна црква (Московска патријаршија), представљена својом јерархијом и тзв. „говорници цркве“ су одмах стали у одбрану Украјине. Релевантне изјаве дали су митрополит Онуфрије, Предстојник УПЦ, многи владајући архијерејски/епархијски савети, као и бројни познати клирици. Случај се није ограничио само на оптужбе руководства Руске Федерације у „каиновом греху“, а Московске патријаршије – у благослову овог „греха“.

Измишљен од католика (Пољака и Аустријанаца), украјинизам је исконски непријатељски расположен према православљу. И захваљујући експлозивном гурању 24. фебруара 2022. године, овај унутрашњи сукоб је из тињајућег стања прешао у јасно стање.

Бранитељима кијевског антиправославног режима читаве епархије су почеле да шаљу муницију, војне униформе, храну, возила итд. Заузимање цркава се сада у УПЦ карактерише као „колаборационизам који помаже агресору и даје додатни адут у рукама непријатеља.” Заплена канонских цркава је, према синодалима УПЦ, „ један од разлога за војну инвазију на Украјину “ и „ кривична дела која имају знаке субверзивне и саботажне делатности “. Језуити нервозно пуше по страни. Јер освајач храма у тренутку заузимања је проруски сарадник и саучесник диверзаната, а у ратном времену без заплена – „храбри ратник у одбрани државности Украјине“.

Због тога су читаве недељне школе укључене у „добротворне“ представе и сајмове у корист Оружаних снага Украјине, а да не говоримо о пекарама са просфором. За православни Ускрс, чувени одески манастир припремио је (наравно, уз благослов владајућег епископа) 1.500 паска за „браниоце Николајева“, који су редовно гранатирали стамбена насеља суседног Херсона. Питање православља „бранитеља“ није се постављало код игуманије манастира. А зашто је манастир (у коме су следећи „браниоци“ опремили артиљеријске положаје) био под „гранатирањем“, ни игуманија Серафим Шевчик, ни Савез новинара Митрополије нису одлучили да не помињу. Зашто су ту „новинари“ – цела Северно-доњецка епархија извештава да је њена катедрала 17. априла „страдала од гранатирања“. Није био под ватром, већ је „погођен гранатирањем“. Усмерено на цивилне циљеве, то треба разумети.

Све иде на то да ће и Одеска и Северно-доњецка епархија ускоро морати да промене и речник и правац хуманитарне помоћи. Али да ли ће вера цркве остати са становницима Новоросије? Цела Новоросија, укључујући Доњецк. Већ 8 година престоница ДНР је ослобођена државне идеологије украјинизма. Ипак, садашњи Митрополит Доњецко-Мариупољски потписује изјаву синода УПЦ у којој се каже:

„ Украјински народ се храбро брани од војног напада Руске Федерације, која је извршила инвазију на територију наше суверене и независне државе … Украјинска православна црква је одмах осудила војну агресију Руске Федерације на Украјину и тврдоглаво истицала (ово је сада руски стил у Руској цркви у Украјини.- Аут. ) , тај рат је велики грех… Украјинска православна црква подржава и подржаваће браниоце Украјине… Наши храбри ратници стоје да бране државност Украјине, ми сви се морају ујединити зарад победе… ”

То још једном потврђује: у недрима УПЦ архипастирска молитва за бесмртне душе је немогућа ако се коси са циљевима пролазног стања.

Црква узалуд

Јасно је да је „ Московска црква “ у изузетно тешкој ситуацији. Међутим, колико треба бити наиван надати се да ће у држави која је очигледно антиправославна, бављење савешћу заштитити цркву од прогона. Поготово ако су прави господари Украјине егзистенцијални непријатељи Православља.

Да, и рат – зар је само грех за мрзитеље цркве? Када би УПЦ, упркос свему, бранила у „ европској сили “ такву вредност као што је јединство православне цивилизације, да ли би Господ дозволио 2022? Он би, можда, „уништио“ 2014.… А у ратним временима има доста прилика да се покаже хришћанска брига за народ, па и за војску, без жртвовања принципа. Ово је и хуманитарна подршка болницама Оружаних снага Украјине, и социјално служење избеглицама, и сакраменти за мртве и рањене, и организација хуманитарних коридора, и покретање размене заробљеника… Ово последње би више него покрити све трошкове избегавања опште русофобске хистерије. Глас УПЦ се и даље чује широм њене канонске територије, укључујући Донбас. А ако делујете преко патријарха, онда на целој територији Руске православне цркве, укључујући и Москву.

Међутим, уместо овога, УПЦ се издајнички одриче патријарха. А они који се не одричу проказују се. На пример, један кијевски протојереј (дипломац факултета екуменизма на Универзитету у Риму Ф. Аквински) не само да је обавестио своје пратиоце на Фејсбуку да викар Кијево-печерске лавре на литургији помиње патријарха Кирила, већ је и захвалио Активиста ХЦУ за спремност да покупи „ аргументе осим лепе речи, ако желите да убедите митрополита . Шта је ово ако не отворена издаја? Није изненађујуће што је исти протојереј постао један од првих потписника петиције четири стотине клирика УПЦ „предстојатељима древних источних цркава” о суђењу московском патријарху!

Ипак, „каинин грех“ са усана митрополита Онуфрија није о овим клеветницима. Реч је о онима који су решили да денацификују оне који су 30 година трулили православље. Управо су они „непријатељи“, за избављење од којих је на Велику среду и Велики четвртак предстојатељ УПЦ на литургији износио „посебне молбе“. У отвореном обраћању Путину, православни митрополит је имао савести да упореди „браниоце Мариупоља“ које бране цивили са браниоцима опкољеног Лењинграда, чији положаји нису били смештени у стамбеним становима, већ на периферији њиховог вољеног града. .

Окрени се, оче!

Око 80% Украјинаца је за забрану УПЦ (74% од 8. априла). Како овде не изменити великог малоруског Гогоља: а шта, помогла су вам, господо, ваша скретања? Да, а скретања? Можда вам је земаљско потомство Пољака заиста постало драже од небеске Отаџбине? Није узалуд мудри професор Осипов на почетку непријатељстава изјавио: „Између духа и крви, УПЦ је изабрала крв.

Некако се може разумети незнање дипломаца Кијевске богословске академије и богословије (КДАиС), основане у самосталности, али како објаснити несвесност свих (са ретким изузецима) „одрасле“ епископије УПЦ – ученика св. Московска академија?

Па, КДАиС, на челу са епископом ректором, редовно и проактивно помаже Оружаним снагама Украјине током свих непријатељстава. Шта тек рећи за лаике – стадо садашњих дипломаца КДАиС-а.

Они самилосни православци који се, искрено жалећи за децом и цивилима, такође придружују хору који плаче „зашто сте дошли код нас, нисмо вас позвали!“, заборавите на једно: следећа генерација њихових потомака би живела у земља победоносног нацизма. Већ би све било – „Азов” * (Азовци су једноставно били испред свог времена). А изданак данашње православне Украјине, да није дошао „руски брод“, био би осуђен на вечну погибију душе.

Опћенито је дивље чути о „деци која ни за шта нису крива“ од људи који редовно поштују свете витлејемске бебе. Колико побожних парабола они сами могу да испричају о томе како Господ омогућава потенцијалним чудовиштима да оду у вечност без греха… Многи би се жалили да је Руховец Чикатило отишао као беба? А ево читаве генерације будућих Чикатила.

И то да не помињемо такав “аксиом” као што је искупљење грехова својих родитеља од стране деце. На пример, они који цепају православну земљу („подножје престола Господњег“ према Св. Јовану Кронштатском).

Често чујете од таквих парохијана УПЦ: „Па, рецимо, некада смо ми – Украјинци – били Руси. Да, вештачки смо направљени Украјинци. Али ако је ово већ сто година стара реалност , хајде да некако живимо са спознајом свршеног чина да смо већ различити народи. Међутим, хајде да ову логику пренесемо на ниво породице. Поједине комшије су допринеле уклањању деце из породице, а потом се увериле да је њихова породица заправо странац. Штавише, надахњивали су преварене и њихове потомке да им прави родитељи и сви сродни преци чине вечно зло, увек сањају да их поробе и упропасте „као народ“.

А када се до некога из „нације“ пробије истина да су његови првобитни и још увек вољени родитељи заправо оклеветани, да ли је могуће и даље остати у стању „па, ово је свршен чин“?

Уопште, велико је питање православља оних људи који ову војну конфронтацију сматрају не са есхатолошке тачке гледишта. Још увек се може опростити упечатљивим мајкама и побожним бакама, које се моле за све што је добро, укључујући и „крокодиле пред тобом“.

Јалова и трновита смоква

Спаси, Господе, и помилуј Богом сачувану земљу, њене власти и војску, да живимо у сваком православљу, побожности и чистоти“, моли се црква. Али може ли УПЦ мирне савести да каже да је „земља“ коју је епископија УПЦ кренула да брани Богом заштићена? И да је ова „земља“ са својим декларисаним европским вредностима у стању да својим грађанима пружи побожност, чистоту и живот у православљу?

УПЦ је стала у одбрану Содоме и Гоморе од казне Господње . А притом, предстојатељ УПЦ има довољно савести да на Крстовдан каже: „Имамо крст – мач је подигнут на нас“.

Ко има Крст?!

Пример разборитости у овом тешком времену за цркву могла би бити беседа поглавара УПЦ, митрополита Антонија, „ Господ даје победу онима који испуњавају заповести Његове “. Међутим, нису сви у украјинском епископату разумели поруку да треба бити бар уравнотежен у процени онога што се дешава. На крају је и сам лорд прешао на много недвосмисленију реторику о „ херојима, захваљујући којима фронт сада није у центру земље и не на западу “.

Шта ће емитовати господари УПЦ када фронт крене на запад? Драбинко данас лично сече браве са православних цркава у Кијевској области, али заједно са њим то чини и цела епископија УПЦ, која се, из свог људског угађања бившем поглавару, плашила да разоткрије узгајање чудовиште.

Зато је митрополит Онуфрије нешто најбоље што је могло да се деси УПЦ после упокојења Мет. Владимира (Сабодана) да су сви који су могли отворено да се супротставе драбинковизму до тада већ били очишћени.

У односу на оно што се дешава, скоро сваки владајући епископ УПЦ, речју или делом, вољно или не, свесно или несавесно, прешао је границу Каиновог братоубиства (преко његовог благослова), одрицања од истине, од Христових заповести, од његов примас, коначно.

О којој истини говоримо? Свети Антоније Сурошки је проповедао: „ Једина ствар која може учинити људско друштво потпуним… јесте присуство Бога Живога, који даје вечни садржај свему привременом . Да ли је могуће присуство православног Бога у том привременом О м који су створили Његови гонитељи?

Помињање „паганских колебања” у цркви (из јутарњег правила) уопште није атавизам, није данак ери када се хришћанство борило против паганизма. И даље је исти избор између Духа и крви. На крају крајева , језик Икија су народи (отуда и украјинско порекло). Није случајно што у истим редовима молитвеног правила следи и призив „Ојачајте и утврдите Свету Цркву“.

Али како ојачати и афирмисати цркву, чији је део током тридесет година постојања гарантовао оданост „врсти“ коју су зачели антиправославни? Осим операције. И постоји преседан – укидање од стране Светог Патријарха Тихона аутономије Украјинске Цркве, издато у дане пре сто година. Утолико више дискредитовано данас је писмо из 1990. године упућено уцењивачу Филарету, који се испоставио као преварант.

Оно што се дешавало 1918. године, 1991. године и ово што се дешава сада је казна народа (државе) за грехе. А чак и ако у цркви нема десет праведних епископа који су способни да говоре реч истине, онда је и смоква подложна искорењивању заједно са земљом. Као не само јалов, него и пуштајући трње.

 

Александар Москаљенко/ФСК.РУ

Бонус видео