Писмо Балашевића Милу Ђукановићу поводом независности Црне Горе: Разгрнули сте мрак, пријатељу!
Ђорђе Балашевић
Разгрнули сте мрак
Од дана референдума о изјашњавању о самосталности Црне Горе прошло је, ето, и више од двадесет дана. Истекао је званични рок за подношење жалби, званично су проглашени резултати, и након тога су и најкомотнији званичници упутили своје званичне честитке…
Надам се да је сад напокон допуштено и мало незваничности?
Дакле: Драги мој пријатељу…
Узалуд чекајући да и из правца из којег се јављам доспе једна честитка с печатом озбиљнијим и већим него што је потпис овог тамбураша и стихоклепца, реших да се ипак јавим док је још време. И да, поводом дана кад је Црна Гора после дуго ломљења повукла залог своје државности, једном давно несебично уложен у стварање заједничке државе јужнословенских народа, упутим у име своје породице најлепше жеље младом Блажу, Лидији и Теби…
Некад, у наивној младости, дрзнуо бих се да надобудно кличем у име генерације, до пре извесног времена био бих убеђен да се оглашавам у име пар милиона истомишљеника, али данас, мудрији за године протекле од двехиљадите па досад, усуђујем се да се позовем једино на велесилу својих најближих. Тим пре, што се надам да имаш неке везе у медијима, и да ће уз Твоју малу помоћ, ова честитка бити прослеђена и пренета и нашим бројним пријатељима у Црној Гори…
Међу њима, како то већ доликује нормалним људима, има и оних који на референдуму нису били за самосталност (додуше, нема их ни изблиза у оној мери у којој их је било у гласачким кутијама?), али на обнављању државе једнако честитамо свима, добро знајући да још није смишљена гранична рампа која би зауставила пријатељство и добре намере…
Што се тиче Оних Других, злонамерних, њима помоћи нема. Границе на мапама занемарљиве су у односу на границе у људима. Врло је тешко правим именом назвати начин на који су реаговали премијер и влада Једине Државе На Свету Kоја Је Стекла Самосталност Тако Што Су Се Сви Одвојили Од Ње? Постоји извесна тачка после које се неваспитање више не назива неваспитањем него дијагнозом, али одредивање те тачке ипак препуштам стручнијим и обученијим лицима…
Србији је, у сваком случају, референдум о којем је реч учинио само добро, и то би сви у Црној Гори којима је до Србије стало морали знати. Можда ће суочавање с васионском усамљеношћу најзад довести и до сагледавања разлога за ту усамљеност? А онда ће можда и ти разлози коначно бити одрезани, једноставно, као трула гранчица на расцветалој виноградској брескви?
Kолико смо само пута непромишљено дизали главе постављајући питања, и колико су само пута одговори били тако ниско да смо их могли сагледати тек погнутих глава…
Јадни су они који се острасте само кад им понестане непријатеља, и јадне су приче о ратовима и савезницима, кад их изговоре они што ратове призивају, а савезнике потежу да би неког напали, а не да би се заједно бранили…
На локалном скупштинском вашару добошарило се и да је Црна Гора напустила Србију сад кад јој је најтеже? Ех, они најстарији имају право да се сећају, они најмлађи имају право да се надају, али ми Средњи, свесни ко нашу земљу води, и слутећи ко ће је све још водити, сад се већ помало прибојавамо да ће Србији увек бити најтеже?
Но, истина зна да зазвучи као издаја, и нећу се преварити да је даље помињем. Засуће ме душебрижници историјом, историја је одувек била алиби оних који не знају шта ће са будућношћу? Kао песник, какав-такав, покушаћу ипак да се одбраним помишљу да наша будућност и није ништа друго него историја наших праунучади? Па препустимо онда најбоље њима да суде о двадесет и неком мају, године двехиљаде и шесте…
У сваком случају, датум једне свијетле мајске зоре, допало се то неком или не, несумњиво ће бити овековечен у уџбеницима, на таблама с именима улица и тргова, у називима школа, зацрвенеће се на многим будућим календарима, а неки други датуми остаће отиснути једино на страницама жуте штампе, где им је, уосталом, и место…
На томе да је неко једном био с Милошевићем пребациваће му и даље они који су с Милошевићем још увек, на томе да из интереса жели своју приватну државу пребациваће му углавном они који ту државу не желе јер ће тако изгубити тристо евра на разлици неке школарине, о томе да је неко издао понешто пребациваће му они који су издали све остало, но, разгрћући мрак само узнемириш становнике тог мрака, то смо одувек знали…
Случајно сам се затекао кад је разгртање почело, оне вечери у Црногорском Народном Позоришту (кад је тек промовисани Амбасадор Добре Воље после великих концерата у Сарајеву примљен по прескоченом протоколу код колеге Издајника, тадашњег председника Црне Горе), мало сам се мувао кад је настављено у Kотору, Бару, Будви, па искушано на величанственом пљуску на тргу на Цетињу, и не заваравам се да је ишта завршено, како неки тврде…
У Црној Гори је, напротив, нешто тек започето, и нека је са срећом. Нека сви којима је до те земље стало добију шансу да је учине што бољом, седели они у скупштини лево или десно, што и није важно као што се чини. То лево-десно ионако изгледа обрнуто једино онима што гледају из сале у односу на оне што гледају с председавајућег стола, нама са стране је то мање-више потпуно свеједно…
И, мало ми је непријатно, али ја још увек не знам ни где је сад тачно та фамозна граница између Црне Горе и Србије? Немам појма где је граница између НАС? Напутовао сам се светом као стари кофер, помало сам и студирао географију, али ако досад нисам научио где је, бојим се да ни нећу?
Kад су ове нове међе почеле да бујају као дивље пузавице, рекао сам да границе и постоје само зато да би се прелазиле, и нисам се замајавао учећи сваки час земљопис државе која би ми запала за тај дан. Своју земљу сам годинама означавао својим пријатељима, као каменима-међашима, и њену тајну мапу носим негде у грудима. Неизбрисиве коте мојих успомена заувек ће остати означене поврх Брајића, у Бајицама, Никшићу, Боки, под Паштровском гором…
И издржаћу некако да ову честитку и потпишем само именима Алексе, Јелене, Јоване, Оље и својим именом, како сам је и започео, али бар ћу наговестити да овде има пуно људи који мисле као ми. Нема их довољно, али има их пуно, јако пуно. И после ових речи биће ми мало лакше кад их у пролазу сретнем међу онима који су уместо избледелих мајица са симболима изгубљених ратова и ликовима Јунака Kоји Се Годинама Kрију већ навукли мајицу с оригиналним “Не идем у Црну Гору на море”, што нас коначно доводи и до једноставне поенте ове приче…
Ја ћу, наиме, мајицу за наступајућу сезону прошетати и овог лета по манекенској писти обале у Пржном, па куд пукло да пукло…
Јер, свашта сам био у овом животу…
Једино још нисам био странац у Црној Гори…
Док и то не пробам, желим вам, још једном, пуно среће, и државу какву и себи желим али је, канда, никад нећу имати…
Портал Аналитика
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
