Драгана Миљанић: Заветни “звук тишине” илити, Пси лају, а каравани пролазе

Маркетиншки стручњаци су одавно дошли до непобитног закључка да не постоји лоша реклама. Чим се о нечему говори, то значи да оно поседује квалитет који су стари називали супстанца, односно значај. Ово правило важи у толикој мери да чак и безначајни или лажни феномени, када се о њима упорно говори, макар и критички, добијају ту фамозну супстанцу. Типичан пример овога о чему говоримо, у нашем политичком животу била је делатност Војислава Шешеља и његове Српске радикалне странке током деведесетих година прошлог века. Наиме, колико год да је “војвода” био критикован, како у режимским, тако и у опозиционим медијима, њему и његовој странци је популарност доследно расла, упркос свим циркузантским или погрешним потезима које је правио.

Сада је “војвода” заслужено политички архивиран, али његови ученици, који данас владају Србијом, ову су лекцију изгледа ипак заборавили. Направићемо кратак резиме: пре избора, 3. априла 2022. године, представници Српске странке Заветници су се одазивали на било који медиј где би били позвани. Сплетом околности наше медијске “ријалити” сцене, за бројна гостовања била је погодна председница наше странке, Милица Ђурђевић Стаменковски. Динамика овог процеса је била једноставна: уколико довучете неког НАТО трабанта, да убеђује народ како су 1999. године по нама падале шећерлеме, а не касетне бомбе и пројектили с осиромашеним уранијумом, онда вам је била потребна и “друга страна”, која брани националну позицију, ма колико она некима деловала “анахроно”. Оно што је интересантно је да је ова динамика подједнако била погодна, како за представнике режимских, тако и опозиционих медија. Тиме се одавао утисак некакве арбитраже између две стране, које објективно не могу да постоје, из једноставног разлога што она страна, која је квислиншка, не може да се рачуна пред историјом.

У сваком случају, медијски наступи председника Српске странке Заветници, Милице Ђурђевић Стаменковски, били су прилично запажени у периоду између претходних и садашњих избора. Тада је највише приговора на њене наступе долазило из редова жутог опозиционог блока, који је Драган Ђилас окупио око Савеза за промене. У том жутом конгломерату очигледно је постојао договор да њихови представници не иду на “прорежимске медије”, што, у најмању руку, није био мудар политички потез, као што ни сам бојкот претходних избора није дао жељене резултате. У том периоду жути блок је Заветнике сматрао режимским сателитима, из једноставног разлога што нису прихватили постулате ове “политичке мудрости”: да се једна политичка странка не одазива позивима медија и да не учествује на изборима, због којих, у суштини, и постоји.

Владајућем режиму таква ситуација није сметала, па се није по том питању ни оглашавао, препознајући за себе корист у томе да ипак постоје и неке опозиционе снаге, које се одазивају на позиве медија, који су често бесрамни у својој подршци владајућем режиму. Притом, потребно је да се нагласи једна важна ствар: “Пинк”, иако приватна телевизија, као само језгро подршке коју владајућем режиму даје наше ријалити друштво (све уз 800 хиљада потписа, који траже опстанак једног од набесрамнијих ријалити програма који се икада емитовао на простору европског континента), за Заветнике је све то време остао затворен. Вероватно нико није желео да допусти тај ризик, да неки од бројних, ријалитијем опчињених зомбија, чује неки позив, који би могао да га натера да се пробуди, или, не дај Боже, замисли над својом судбином. Дакле, Заветници у тај “забран”, и да су хтели, нису имали приступа, осим у време изборне кампање, када је чак и “ружичаста телевизија” морала да испуни своју законску обавезу, због чињенице да поседује националну фреквенцију.

У међувремену, читав опозициони спектар је распадом Савеза за промене, практично дошао на позиције Заветника – одустало се од идеје о бојкоту избора, као и о бојкоту режимских медија; међутим, на неки необичан начин, једино је за Заветнике у делу јавности остао тај утисак да су режимски сателит, само зато што су, пре свих осталих, показали како се понаша зрела и одговорна политичка организација. Остатак опозиције је хладно наставио да се прави мртав и ради исто оно што су Заветници одувек радили, док је режим наставио са својим потмулим и подозривим ћутањем, попут пса луталице, који је толико пута био ишутиран, да му и сама појава човека у његовој близини, изазива страх и неповерење.

Јер, овде долазимо до питања: “Шта је то, заправо, човек?” Homo sapiens, разумно и усправљено биће, чије је чело усмерено високо према небу, према вечности (старословенско чело = век). За разлику од човека, псето гледа ка земљи, њушка по прљавштини, тражећи нешто што би могло да му утоли глад, плаши се сваког псета већег од себе и мрцвари свако створење које је од њега мање, и коначно, ради оно чувено из народне изреке, “лаје, док каравани пролазе”.

Избори су прошли, а деценија доследности људи окупљених у Српској странци Заветници, величанствено је награђена поверењем око 140 хиљада бирача (могло је да буде само више, али крађе на изборима су уобичајена ствар наше политичке реалности). Од свих политичких организација које су учествовале на априлскими изборима, Заветници су једини који су у Народну Скупштину Републике Србије, ушли самостално. Излишно је рећи да је то нешто што не може да се допадне ни режиму, ни опозицији. Утолико пре што је с обе стране, пре избора, било политичких понуда које би се некоме, мање доследном, учиниле примамљивим. Међутим, ми смо ризиковали, и то не по први пут, сматрајући да је слобода да изнесемо сопствени програм и идеје, много значајнија од уласка у Парламент по сваку цену.

Укратко, ово су разлози, које је било неопходно сумирати, како би се разумела једна, не толико необична појава. По завршетку избора и добијању поверења значајног дела бирачког тела, позиви медија за гостовање Српске странке Заветници, њеног председника и других представника, драстично су се смањили у односу на претходни период. Замислимо сада немогућу ситуацију – да су медији у Србији заиста слободни: зар њима онда не би управо била интересантна странка која је по први пут ушла у српски парламент и при томе једина која је ризиковала да на изборе не изађе у оквиру неке коалиције. За независне медије то би сигурно морало да буде интересантно. Међутим, уколико неко, ко има претходно описани, псећи менталитет, контролише те медије, онда ће он на њих да пројектује и све своје страхове, а највећи страх за политички лабилне личности, јесте губитак контроле над медијском и политичком сценом.

Транзициона друштва никада нису била предвиђена да буду слободна и демократска. Сама транзиција је болан процес, који доводи до уништавања средње класе и енормног и незаконитог богаћења дела политичког и бирократског естаблишмента таквих држава. Средња класа, наравно, неће добровољно пристати да учествује у сопственом уништењу, али се транзиционо друштво на њу усмерава, као на свог главног непријатеља, тако што део поткупи друштвеним привилегијама, други део материјално уништи или потчини страхом, а остатак протера из државе. Ноторна је чињеница, међутим, да је управо та, средња класа, темељ традиције, и носилац политичке и сваке друге врсте слободе у једном друштву. Другим речима, то је друштвена група коју чине личности, људи у правом смислу те речи, они који не пристају да буду пси или робови. То је структура коју сви тоталитарни режими препознају као највећу опасност и непријатеља.

Српска странка Заветници временом је полако, доследно и стрпљиво, тихо и ненаметљиво, окупљала све значајнији број таквих људи: неки од њих су били у другим странкама и разочарали се, други никада нису били политички ангажовани, а можда је највећи број оних који су млади, пркосни и ни по цену борбе не желе да прихвате псећу брњицу, коју би неко хтео да им наметне.

Када су режимски медијски сателити схватили да и тишина може да буде гласна, као и да звук тишине, по речима чувене песме, може надалеко да се чује, прекинули су своју политику игнорисања нове политичке реалности и из игнорисања прешли у отворене нападе на Српску странку Заветници. Одједном, они који су обећали и никада нису остварили реалну борбу против корупције, они који су потписали неуставни Бриселски и неуставни Вашингтонски споразум, они који су на силу увели сумануте антидискриминаторне законе, који ће додатно да сузбијају слободе људи и разарају наше породице, и који су, чак, бесрамно покрали Уставни референдум, како би донели законе по налогу својих западних пријатеља, који по истима намеравају и да им суде (исто као и у Румунији), дакле, ти и такви су се одједном сетили да критикују Српску странку Заветници, ни мање ни више, са позиције одбране националних интереса, иако су исте у многим сегментима изневерили.

У периоду од када постоји, покрет, а затим и странка, Заветници су увек, па чак и по цену сопствене политичке штете, одлучно подржавали било који државотворни потез владајућег режима. Упркос свим притисцима, овај режим ипак никада није формално признао независност Косова и Метохије, није одустао од помоћи Републици Српској, супротставио се сепаратистичким тенденцијама које је у Војводини покренуо претходни режим и санирао део штете који је тај режим учинио у војсци, здравству, привреди и просвети. Све у свему, с обзиром на тежину спољног притиска, напредњаци јесу учинили добре ствари. Нажалост, с друге стране, они су на одређени начин обновили неку врсту Централног комитета Комунистичке партије Југославије, створивши једну монструозну франкнштајнску творевину без идеологије и царство негативне селекције кадрова, какву српски парламентаризам у својој историји не памти.

Стотине хиљада људи, уцењених уговорима о привременим и повременим пословима, скупља сигурне и капиларне гласове за машинерију лишену смисла и разума, која доследно лоше кадрове мења још горима, вештачки одржава лажне опозиционе лидере, чија је једина сврха и циљ, спречавање појаве нечега што би могла да буде права опозиција. Примера ради, део напредњачке коалиције је и СПО Вука Драшковића, у њиховим редовима су, не само Зорана Михајловић и Ана Брнабић, него чак и Гордана Чомић и Јелена Триван, а у коначној итерацији, чак и потпуни политички имбецили, Невена Ђурић, Лав Пајкић или Лука Кебара. Такав политички галиматијас по сваку цену могу да бране само такви профили као што је “изумитељ”, Жељко Митровић или Драган Ј. Вучићевић, чију је животну функцију тешко и замислити, а некмоли дефинисати.

Страх који владајући режим осећа пред Српском странком Заветници, потпуно је логичан и разумљив, јер то је сусрет са свим оним што они нису и што је њима непознато. То је сусрет са људима који нису ушли у политику да би решили сопствене материјалне проблеме или лечили сопствене сујете, да би правили било какве сумњиве дилове и давали обећања која угрожавају државне и националне интересе. Свесни смо да је то одређена врста шока и искрено саосећамо са режимом, што је наш “звук тишине”, за њих коначно постао грмљавина.

Стога, на актуелна оглашавања режимских медија, који Српску странку Заветници прозивају за разне врсте “националних издаја”, можемо само да поновимо ону чувену народну, да, ма колико пси лајали, каравани ће и даље да пролазе. Неминовно долази тренутак за наплату свих неиспуњених политичких обећања, за наплату свих неправди, свих малтретирања, и најгоре од свега, свих издаја и кршења Устава, које је режим починио. На њихову срећу, за разлику од неких других, ми ћемо им у обзир узети и све оно што су урадили добро за Србију, као олакшавајуће околности. Када би они били у позицији да суде нама, сигурни смо да то не би било тако.