Вода као инструмент „нове нормалности” према Швабу

Крајем јуна на француском говорном подручју појавио се запањујући видео у којем извршни директор Нестлеа (Nestlé) Петер Брабек-Летмат тврди да вода није људско право и да би требало да је приватизује и контролише елита. П. Брабек-Летмат, који је председник једне од водећих глобалних корпорација и највећег произвођача хране на свету, сматра да ТНК – Тран националне корпорације треба да поседују сву воду на планети. Нико други не би требало да има слободан и бесплатан приступ овој животно важној течности.

Изјаву челника „Нестлеа“, посебно у контексту глади 2022-2023 коју пројектују „господари дискурса“, треба пажљиво саслушати.

О томе да би до 2030. проблем воде за пиће могао постати најважнији за човечанство, говори се са високих трибина у Русији и свету више од деценије. Према ОЕЦД-у, до 2030. године 47% људи ће живети у подручјима са недостатком воде. Према извештају америчке обавештајне заједнице, до 2040. године, земаљски водни ресурси ће бити толико исцрпљени да ће човечанство искусити акутну несташицу воде за пиће. Савет безбедности Русије је још пре деценију упозорио на могућност ратова због воде за пиће. Већ тада се председник Савета безбедности Н. Патрушев фокусирао на то да је „вода, којом је Русија толико богата, једна од главних резерви за повећање њене конкурентности на светској сцени и обезбеђење националних интереса. То захтева развој дугорочних мера за заштиту овог националног богатства.”

О значају воде за светску заједницу довољно је рећи да је од свих резерви воде на Земљи доступност слатке воде мање од 1%. Истовремено, њен укупни обим на нашој планети није порастао током постојања човечанства, а становништво Земље се већ приближило броју од 8 милијарди људи.

Данас на планети лавовски део слатке воде „неопозиво“ троше и расходију не само људи (у процесу исхране, свакодневног живота, итд.), већ и пољопривреда (наводњавање) и индустрија. Паралелно са тим, напредује и загађење воде, тла и подземних слојева литосфере људским активностима. Наравно, могуће је „вадити“ воду из све већих дубина, десалинирати морску воду, примењивати нове методе пречишћавања, али све то подразумева велике трошкове. Ситуација са водом је веома слична ситуацији са енергентима: потрошња расте, извори се исцрпљују, трошкови производње употребног производа расту…

Истраживачи попут Јурија Кравцова, експерта за ово питање је за белоруски владин лист „Република“, почетком 2000-их, са великим уверењем констатовао да удео чисте воде за пиће на планети опада, при чему је тренд у порасту. Према подацима УН, у протеклих пола века, на једну особу, удео воде за пиће је смањен за више од 60%. У наредних 25 година предвиђа се да ће се поново преполовити. Више од 80 земаља света (преко 2 милијарде људи) искусило је несташицу свеже воде већ почетком 21. века. Али ако особа може да живи без хране недељама, онда без воде – то је питање дана!

И пре него што се глад пројавила на основу „епидемије корона вируса“ претворила се у још један инструмент за формирање „нове нормалности“ у духу Шваба, Брабек-Летмата и сличних. Многи сукоби и договори били су због жеље неких земаља да „прерасподеле” водне ресурсе у своју корист – често на рачун суседа.

Типичан пример је вештачка блокада воде за главни град Јужне Осетије, од стране проамеричког режима Грузије, која се одиграла много пре догађаја у августу 2008. године. Недостатак воде за пиће на врућини од 30 степени постао је тежак испит за становнике Цхинвалија, посебно за децу и старије. Истовремено, грузијска страна није дозволила сервисерима да поправе водовод који пролази са планина кроз регионе које контролише, постављајући политичке захтеве неприхватљиве за Јужну Осетију.

Од 2012. године у Сједињеним Државама се прича о „водним ратовима“. То се догодило непосредно након што је земља доживела најгору сушу – најгору у претходних пола века. Тада је, после три године суше, држава Тексас, која је започела правну битку против Новог Мексика, била у центру највећих спорова око права на воду са својим суседима. У јануару 2013, тужба је дошла у Врховни суд САД. Односи се на невољност државе да обезбеди воду за Рио Гранде из резервоара „Elephant Butte“.

Многи такви примери већ претварају блискоисточну планету у буре барута. На пример, Израел, Јордан и Палестинска управа веома зависе од вода реке Јордан. Главни ток ове реке контролише Израел. Ова земља је увела ограничења потрошњи воде за Плестинце, што је један од главних проблема „процеса блискоисточног насељавања“, додатно погоршавајући односе између Арапа и Јевреја.

Слични проблеми се јављају у Сирији и Либану са Израелом и Турском. Турци, који контролишу горњи део реке Еуфрат, желе да изграде брану, која ће смањити количину воде која стиже до територије Сирије. Истовремено, Сиријци су у прошлом веку изградили брану на Еуфрату, што је покварило односе између Дамаска и Багдада (Ирак такође у великој мери зависи од вода ове реке). Поред тога, Сирија од Израела захтева водоносну Голанску висораван (чак и под условима потпуне демилитаризације) и приступ обали Тиберијадског језера са правом на удео у својим водним ресурсима.

Занимљив пример „присилног воденог примирја“ у Авганистану 1988-89. описује један очевидац догађаја. Тада су под контролом совјетских трупа била 4 бунара – главни извори воде у Кабулу. Након још једног гранатирања са стране Душманових формација, бунари су затворени „ради превенције“. Температура напољу је преко 40 степени… Неколико сати касније дошли су старешине да преговарају са нашом војском. Као резултат тога, компромис је постигнут мирним путем, а гранатирање је скоро престало…

Вода је директно и веома блиско повезана са још једним виталним ресурсом за сваког човека – храном. На крају крајева, пољопривреда сваке године троши око 70% свеже воде коју људи добију! И скоро 99% хране људи добијају од свега што се узгаја на земљи. Тренутно више од 95% насељивог земљишта на планети већ заузимају пољопривредно земљиште, шуме и насеља. Извештаји Светске банке о еколошким претњама светској производњи хране кажу да постоје пољопривредне праксе које изазивају деградацију земљишта, исушивање водоносних слојева, загађење водених површина и смрт угрожених врста.

Једна од последица овога је и та да пољопривредном земљишту постаје тешко да прехрани растућу популацију Земље.

Истовремено, значај слатке воде се вишеструко повећава у сушним регионима. На пример, Африка је изузетно проблематична у погледу водоснабдевања. Према подацима Светске банке, више од 300 милиона људи у Африци већ нема приступ чистој води. А климатске промене само погоршавају жалосну ситуацију. Према речима британског секретара за одбрану (који је својевремено као пример навео сукоб Судана и Чада), ове промене треба да се тичу не само географа или демографа, већ и политичара и релевантних међународних организација.

Британско министарство одбране је почетком 21. века известило да ће се у наредним деценијама нагло повећати вероватноћа ратова, чији ће најважнији узрок бити слатка вода, спорови због којих се распламсавају (тачније, потпаљују се) на скоро свим континентима. Међу потенцијалним „врућим тачкама“ су: Јемен (у Сани може доћи до акутне несташице воде већ 2025. године); различитост интереса „горњих“ и „доњих“ земаља Централне Азије на прекограничним пловним путевима – Аму Дарја и Сир Дарја – која прети да се претвори у међудржавни сукоб; Река Јордан под контролом Израела, као и Еуфрат (Турска-Сирија), Нил (Египат-Етиопија), Окаванго (Ангола-Намибија), Волта (Буркина Фасо-Гана), Брамапутра (Кина-Индија), Меконг (Тајланд/ Лаос) /Вијетнам/Камбоџа/Кина), Ганг (Бангладеш – Индија)…

Судећи по изјавама највиших функционера „прехрамбених“ монополиста планете и трендовима везаним за организовање глади и управљање њом по обрасцу „пандемије корона вируса“, ​​у блиској будућности ови проблеми могу прерасти у оружане сукобе, а повод за распаљивање биће приступ водним ресурсима.

Артјом Игњатијев/ФСК.РУ

Превод:Зоран Милошевић/Наука и култура

Бонус видео