„Бест оф” патријарха Порфирија

Десет песама које морате да чујете пре него што се замонашите – могла би да гласи реклама за избор најбољих 10 поп и рок ствари које слуша патријарх Порфирије. Заправо је истина другачија и много комплекснија. Реч је о десет песама које морате да чујете, ма где били и ма чиме се бавили. Уосталом, ко од нас, био то пекар, лекар, апотекар или верски поглавар – ни новинари нису искључени – није састављао лични избор најбољих песама које слуша?

Инспирисан топ-листом патријарха, мој пријатељ је већ направио списак од 180 песама. И још га проширује. Његова светост патријарх је најавио, после интервјуа за култну „Двестадвојку”, да ће такође проширити свој мелодијски инвентар. Ко год да мисли да је Порфирије, гостујући као музички уредник на Радио Београду 202, намеравао да се бави личним маркетингом, стављајући на себе одору модерног патријарха тај не познаје Његову светост. Да, баш с том титулом сам имао протоколарне проблеме сам са собом када је он изабран за поглавара СПЦ.

Цане из „Партибрејкерса” најбоље разуме на каква све искушења човек буде бачен кад му ортак постане Његова светост. Да ли да му целива руку или баци „петака”? Патријарх Цанета зове пријатељем и братом, дакле, не фолира. Знам човека. Цане је идол не само младима већ и њиховим мамама и татама, а његова музика пропагира православне вредности, осим, евентуално, у песми „Купио сам прстен, купио сам пушку, једно од та два бацићу у реку”.

Није хришћански да јунак, ако га потенцијална млада шутне, опали из пушке. Осим у ваздух, као што то чине Срби у малом калифорнијском граду Џексону, на божићно јутро, када потегну ловачке пушке и кратеже, спајајући праксу Дивљег запада и „српског прангијања”. Али, Цанетова ствар „Хоћу да знам” нашла се међу пет омиљених песама Порфирија. „Хоћу да знам куда води овај пут, мене и живот мој”. То пита Цане, то пита Библија, то пита патријарх. Да сам ја којим случајем изабран апостолским жребом, изабрао бих Цанетов прстен и Цанетову пушку, па шта бог да.

Велики део монашке елите допливао је у СПЦ на цунамију новог таласа, музичког правца који је експлодирао уочи смрти маршала Тита и трајао до средине осамдесетих година, као покушај реинкарнације жанрова пре хипи епохе. Отуда се ту нашла и „Одбрана” од „Идола”, са албума „Одбрана и последњи дани”. У песми се први пут у нашој популарној култури помиње име господње, а религијске теме прожимају један од најбољих албума југословенског и српског рокенрола свих времена.

Међу домаћих пет песама су и балада Арсена Дедића „Загреб и ја се волимо тајно”. Тако је Порфирије и насловио своју књигу коју је објавио у Загребу, док је био митрополит загребачко-љубљански, а уместо тајно открио да се Загреб и он воле јавно, што је поприлично шокирало и оне тамо и ове овде. Арсен је Арсен и о њему је сувишно расправљати мада је „Етида” „Корни групе” изненађење, наравно, за ове млађе, иако је Корнелије Ковач направио сјајну баладу жанра – симфонијски рок.

Код песме „Шумадијски блуз” бенда „Смак” већ морам да застанем, устанем у ставу мирно или да се прекрстим. Кад чујем гитару Радомира Михаиловића Точка или његове речи у исувише ретким интервјуима, понекад имам утисак да највећи српски, а зашто да не, и светски гитариста, живот проводи у некој ћелији, док су његове речи старозаветна питања, па макар говорио и о штимовању гитаре. Точак је сам одлучио да се самоизолује, да нестане, да се учини као да не постоји, да приступа готово религиозно како својој музици тако и гитарској жици. Будио је жице које су будиле њега и од толиких буђења све се претворило у сан.

Сјајно је расправљати о музичким укусима, далеко лековитије него о светском и пандемијском рату. Порфирија „Шумадијски блуз” подиже из бедака, мене тамо убацује. Мора да патријарх у звуку гитаре чује звук сеоских цркава, раштрканих по пропланцима Шумадије. Радије бих изабрао „Улазак у харем”. Јасно је зашто патријарх не може да изабере овај ванвременски инструментал аутистичног Крагујевчанина. Ваистину „Смак”!

Да пређем на пет страних омиљених песама: „Knockin’ On Heaven’s Door” Боба Дилана, „Dance Me To the End of Love” и „Famous Blue Raincoat” Леонарда Коена, „Immigrant Song” „Лед зепелина”, „Молитва Франсоа Вијона” Булата Окуџаве и „It’s Five O’Clock” бенда „Афродајтис чајлд”.

У уском избору Леонард Коен је почаствован са две песме. О ванвременској балади „Dance Me To the End of Love” нема шта да се полемише. И ја бих је изабрао, као и Леонарда Коена, мрачног песника који је толико шкртарио на акордима да их је свирао тек неколико, а глас му је био као у изнуреног погребника. Али када би се такви акорди и такав глас спојили у песме, претварале би се у чаролију која води тамо где је свако замислио. На плажу, у кревет, пред олтар, у смрт.

Дилан и „Зепелини” се подразумевају као обавезно градиво, али „Молитва Франсоа Вијона” славног руског песника Булата Окуџаве је прави избор јер је та песма химна филма „Мистерија организма” великог редитеља Душана Макавејева, који је обележио црни талас југословенске кинематографије. Да, Порфирије је као млад много времена провео у Југословенској кинотеци.

Али, где се само сетио Демиса Русоса? Као клинац сам куповао његове сингл плоче у робној кући на Карабурми, заиста је имао генијалан глас, а Порфирије је неколико година живео у Атини и слушао групу „Афродајтис чајлд”, клавијатуристу Вангелиса и Русоса.

Ко недостаје на „бест оф” листи патријарха Порфирија? Нема „Битлса”, дакле Макартнија и Ленона, као промотера најпре експлозивне, а потом све више тихе „култивисане револуције”, усамљене и поражене. Нарочито када је реч о Леноновој побуни са сладуњавим стилом. Уживајте у промени света које неће бити, као да је поручивао Ленон, живећи веома скуп живот за поруку „Give a pease a chance”. Иако су „Стоунси” комерцијално наставили као продавци рок културе која звучи скоро искрено као декор пораза једне корумпиране масе, много ми више недостају. Нема ни Синатриног класика „Мy Wаy”, можда зато што је за старог, доброг Френка ту песму откупила мафија, дајући композитору понуду која се не одбија.

На домаћој листи нема „Бијелог дугмета”, „Рибље чорбе” и „Азре”, тријумвирата југословенског рокенрола, који су апсолутистички владали, свако на свој начин, нашим срцима, Еустахијевим тубама и животима. Нема ни групе ЕКВ, ни Чоле.

Међутим, као што бендови шаљу своје поруке са бина, из клубова или са стадиона, тако и Порфирије то ради из светог храма, где држи литургије. Фанови поменутих бендова и кантаутора су на неки начин верници те музике и та невидљива нит их повезује.

Због избора Његове светости, тек на први поглед се чини да је Порфирије андерграунд патријарх, али су заправо све ствари које је слушао као млад постале евергрин. Мада нема Борине „Погледај свој дом, анђеле”. Претпостављам да патријарх не може да подржи анђела који сатире багру, као што је то лепо анђелчића замолио Бора, дакле, све оне који су другима ставили амове, а себи саградили храмове. Иако и сам патријарх зна да многи који му целивају руку и дижу храмове за живота не верују ни у Свевишњег, ни у патријарха, ни у цркву.

Овом листом Порфирије је добио нове фанове, баш као и бендови који ће се сада више слушати. Као што ће се начуљити уши када патријарх говори о темама које нису велика рокенрол ствар!

Александар Апостоловски / Политика

БОНУС ВИДЕО: