Илија Петровић: Укидају се Срби по Војводини Србској

Десетог јула 2022. године, портал “Борба за истину” пренео је вест Радија 021 (аутор: Горица Николин) да “Нови Сад неће отрпети изједначавање жртве и џелата” – монструозну иницијативу Савеза војвођанских Маџара за подизање некаквог мермерног споменика, “заштићену” списком од “око 1.300 имена такозваних невиних жртава са подручја Новог Сада, међу којима се налазе осуђени ратни злочинци и организатори Новосадске рације” – (https://borbazaistinu.rs/novi-sad-nece-otrpeti-izjedbacavabje-zrtve-i-dzelata-nepravdu-i-/), али и да се новосадска власт није освртала “на апеле антифашистичких организација које сматрају да се на овај начин врши својеврсна ревизија историје”.

Наравно да се није освртала јер ко су уопште те “антифашистичке организације”, кога оне то заступају, ко су оне и њихови “заступљеници” да ремете владалачку мочвару градске власти у Новом Саду (и не само градске!).

Но, да не би испало да грех иде само на душу “градске власти”, ваља замерити и свима који у овој антисрбској папазијанији користе израз “Новосадска рација”.

Потписнику ових редака дало се 5. октобра 2020. године, пошто га је тек постављено спомен-обележје др Игњату Павласу, значајној личности у збивањима везаним за присаједињење Војводине Србске Краљевини Србији (новембра 1918), “обавестило” да је момак страдао у некаквој “Новосадској рацији”, да електронском поштом, нана четрдесет седам адреса, међу њима и Градоначелнику Новог Сада (pr@novisad.rs), Члану градског већа за културу (dalibor.rozic@novisad.rs), Председнику Владе Војводине (kabinetpredsednika@vojvodina.gov.rs), као и неколиком дневним новинама и сајтовима, пошаље писамце са неким прикладним објашњењима.

Тамо је, између осталог, писало и следеће:
Знамо ли да се реч “рација” најчешће користи (скоро увек, можда једино тада) кад се ради о полицијској потрази за посебно сумњивим особама, шверцерима нечега крупног, или по ноћним клубовима “специјализованим” за проституцију, коцку или дрогу, или неку “мешавину” неприкладних занимања, нико то неће назвати “шверцерском рацијом”, или “клупском рацијом”, или “ноћном рацијом”, или “проституцијском рацијом”, или “коцкарском рацијом”, или “дрогерском рацијом”, или каквом другом “мешаном рацијом”, свако ће такву потеру (потрагу) непогрешиво препознати као службену полицијску рацију.

Тако мора бити и са “Новосадском рацијом” поменутој на реченој плочи, нарочито ако се има у виду њено велико почетно слово употребљено у складу са правописним нормама.

Мора бити, наравно, пошто истакнута плоча подразумева да је Нови Сад, град кога понеко познаје и под именом Србска Атина, тада, 1942. године, “рацијао” у великим количинама, тако да је тим својим чином успео да умањи своје житељство за више хиљада душа. (Ако је међу њима “укинут” и неко са стране, могло се то сматрати “колатералном штетом”).

Пошто Нови Сад, као такав, није имао физичких могућности да барата средствима прикладним за ликвидацију сувишних, неподобних или безвредних својих житеља, ваља претпоставити да се тих више хиљада људи самоубило или по сопственој иницијативи, или у жељи да се не противречи онима који су у име Новог Сада препоручили да сувишно и безвредно грађанство приступи самоубијању.

Ван сваке сумње, таква је претпоставка бесмислена, што значи да никакве “Новосадске рације” није било; како је није било, онда плоча посвећена Игњату Павласу, на штету историјске истине, на бескрајну срамоту Новог Сада и, што је неопростиво, усмерена на блаћење драге успомене на вишехиљадну жртву невиних новосадских страдалника, представља најобичнију лаж, неуљудну сплетку и ругање елементарној људској логици.

Ако није “Новосадска”, или новосадска, чија је то рација.

Наредни редови одговориће на то питање.

Почетком 1942. године, маџарска власт организовала је погроме над србским становништвом у Бачкој, од којих су најпознатији рација у Новом Саду и Шајкашкој, са неколико хиљада жртава.

Из једног извештаја маџарског Министарства спољних послова од 28. фебруара 1942. године, види се да је војна цензура заплењивала и уништавала сва писма која помињу рацију; “у писмима се наводи број жртава који варира између 3000-5000”.

Послератна истраживања показала су да је рација “била добро смишљена и дуже времена припремана акција у којој су узели учешће највиши војнички и политички државни и војни органи Мађарске, почев од команданта 5. домобранског корпуса генерал-пуковника Ференца Фекетехалми-Цајднера, преко шефа мађарског генералштаба генерал-пуковника Ференца Сомбатхељија, министра народне одбране Кароља Барте, министра унутрашњих послова Ференца Керестеш-Фишера, тадашњег председника мађарске владе др Ласла Бардошија, до врховног команданта оружаних снага и шефа Мађарске регента Миклоша Хортија”.

Иако је 4. јануара 1942. године, у шајкашким ритовима уз Тису, наводни жабаљски устанак окончан ликвидацијом четрдесетак припадника Шајкашког партизанског одреда, маџарска војна сила под изговором да тако отклања опасност од побуне, окомила се на цивилно становништво Шајкашке, Новог Сада и Старог Бечеја и отпочела с масовним злочинима. Извесни пуковник Ласло Деак који је командовао маџарским одредом “задуженим” за злочине по Чуругу, Жабљу, Ђурђеву, Госпођинцима, Шајкашу, Вилову, Гардиновцима, Локу, Тителу, Мошорину и Старом Бечеју, већ 6. јануара известио је своју претпостављену команду да “уопште се може рећи да је већи део становника злонамеран, балкански, за који не би било штета ако би потпуно нестао”.

Непосредно по протеривању маџарске војске из Бачке и Барање, енглеској јавности представљено је шта се све у тим областима дешавало током маџарске окупације, с тим што је нагласак дат на јануарску рацију 1942. године по Јужној Бачкој. Један део тог текста гласи:

“Мађарска војска почела је да врши покоље Срба… у Бачкој не у јануару 1942. године, као што то мађарска пропаганда жели да прикаже, него од почетка уласка на територију Југославије. У априлу 1941. године покољи су вршени у Новом Саду, Сомбору, Сенти и другим местима (Суботици, Пачиру, Бачкој Тополи, Србобрану, Сиригу, Кули). То нису биле борбе између војника, него убијање мирног цивилног становништва са циљем, како сами Мађари признају, застрашивања и пацификације српских крајева, јер је мађарска војска већ у мају 1941. године имала да припреми контингент за Хитлеров поход на Русију…

Прве вести о овим покољима гласиле су да је побијено око 100.000 цивилних лица. Тај велики број појавио се због тога што су Срби и Јевреји избезумљени масакрима, почели бежати са породицама и што је мађарска солдатеска многе растерала, похапсила и интернирала. Нажалост, број убијених и после годину дана испитивања, које мађарска влада спречава, не силази испод 30.000…

Потврду за масакре невиног српског живља у Бачкој дао је и шведски новинар г. Нилс Хорнеј који је у листу0000 Социал Демократен од 12. октобра 1943. године објавио чланак под насловом Мађарски покољ Срба. Између осталога, овај шведски новинар тврди да се за време боравка у Мађарској потрудио и сам да преконтролише тачност југословенских тврдњи о покољима у Бачкој и да је углавном за њих добио потврду. Према информацијама које је он могао да прикупи на лицу места у покољима у Бачкој убијено је најмање 10.000 особа”.

Овој цифри врло је блиска она коју је средином марта 2008. године, у Новом Саду, на трибини “Забрањена историја”, при представљању своје књиге Рација, саопштио Александар Вељић (1971): нешто преко 8.700, барем према његовим дотадашњим истраживањима.

Јован Пејин, историчар-архивист, архивски саветник из Београда, родом из Кикинде, у књизи Великомађарски каприц, Зрењанин 2007, за нека места даје подробније податке: покољ у Новом Саду однео је 4.635 (историчар Звонко Голубовић “скратио” је то на 1.246 препознатих имена), у Жабљу више од 1.600, Мошорину 104 (међу њима 47 жена, 29 деце испод шеснаест, осморо испод пет, а седморо од 5 до 10 година), у Госпођинцима 80, у Тителу 2.000, у Ђурђеву око 350, у Старом Бечеју око 200, у Чуругу до 1.400 жртава. На многим местима Пејин наводи и имена “најзаслужнијих” за те масовне злочине за које су само малобројни осуђени на смрт, један део на краће временске казне, док за многе од њих каже да су после рата остали некажњени.

У књизи о маџарским злочинима у Војводини, на странама 170-175, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини наводи да су важну улогу у рацији у Новом Саду имали домаћи Маџари, “да би послужили као добри информатори месних прилика официрима штаба, који нису били из ових крајева… У извршењу рације значајну је улогу одиграло грађанско становништво мађарске народности… Представници војске су се… обратили и ослонили на овдашњу полицију, али су ипак сматрали, да би се томе требало додати још једна коректура, да би се у сваком случају могла имати јасна слика о тим подацима. У ту сврху је образован такозвани Легитимациони одбор… Првенствено овај одбор се састојао из претставника занатлија, индустријалаца, трговаца и интелигенције мађарске народности”.

Ако свему томе додамо да су се Маџари још почетком 1942. године сами хвалили у штампи да су мађарски живаљ у окупираној Бачкој повећали за више од шест одсто, несумњиво је да је тај погром над србским становништвом изведен плански, наредбом из врха маџарске државе, а не по вољи неколико “недостојних дезертера”, како су Маџари назвали официре који су остваривали геноцидни план своје владе о маџаризацији Бачке.

Маџари су касније сузбили своје злочиначке страсти јер су интервенисали њихови ратни савезници, Немци, можда имајући у виду дневничку забелешку нацистичког министра пропаганде др Јозефа Гебелса од 26. априла 1941. године, да се “Мађари понашају као животиње. Наши фолксдојчери радије би остали са Србима него да постану део Мађарске”; фолксдојчери, дакле, који су између двају светских ратова били Краљевини Југославији најнелојалнија народносна групација, иста она која је у довеликоратној Угарској била маџарскија од Маџара.

Од једног “приватног” примаоца реченог писма, историчара, (јер осталих прималаца, званичних, све то уопште није занимало, шта се њих тичу србске жртве, живели су, побијени су – и једно и друго тицало се само њих, какве везе са тим има Држава Србија) могло се сазнати да, “што се термина ‘Новосадска рација’ тиче – он није домаћи производ. Тако су је Хортијевци назвали, те је као ‘Ујвидеки рацио’, колико је мени познато, уписана и у Јад Вашем и у разне јеврејске музеје Холокауста”.

Тачно тако јер Маџари су од почетка рачунали са потребом да са своје рације у Бачкој, и у Новом Саду, уклоне сва своја, маџарска обележја!

Јер, била је то Маџарска рација!

Али њиховим блиским потомцима, следбеницима њихове великомаџарске идеологије по потписивању Тријанонског мировног уговора (1920) исказане повицима0000 Нем, нем, соха! – Не, не, никада! – није сметало да у Војводини Србској, у наводно културној и образовној емисији Телевизије Нови Сад (9. март 2003) несметано “подучавају” како је поменутим мировним уговором осакаћена угарска држава, а маџарски народ доживео несрећу и трагедију, те да се национално пробуђеним маџарским матурантима у бечејској гимназији (можда и у другима) масовно дају матурски радови на ту отворено антисрбску тему.

И били су презадовољни јер је текстом “Свети Тома и на табли”, објављеном на 45. страни београдских Вечерњих новости од 22. августа 2005, Србима припрећено да се “у варошици, у средњој Бачкој – Србобрану, точак историје поново окреће. Правоснажном судском пресудом, на званичним таблама и натписима уместо на мађарском Szrbobran, писаће традиционали мађарски назив овог места Szenttamas”. Дошло се до тога јер је “једним својим решењем од пре две године, покрајински секретаријат за прописе, управу и националне мањине обавезао локалну самоуправу у Србобрану да се… на званичним таблама и натписима који је исписан на мађарском језику уместо Србобран (или Szrbobran) користи традиционални мађарски назив места који гласи Szenttamas. Скупштина општине се својевремено жалила на ово решење, а општински јавни правобранилац је покренуо управни спор. После две године, колико је трајао, Окружни суд је правоснажном пресудом потврдио законитост рада наведеног покрајинског секретаријата и право на службену употребу традиционалних назива насељених места на језицима националних мањина”.

У овде преузетом наводу, као и у целом објављеном тексту, кључне речи су, несумњиво, традиционални мађарски назив, што је, према тумачењу извесног Тамаша Корхеца, представљеног као покрајински секретар за прописе, управу и националне мањине, коришћење тих речи, и права која из њих проистичу, засновано је на Закону о заштити права мањина.

Ако је тако како човек каже, а нема разлога да се не верује ни њему ни наведеном Закону, онда је све то једноставна потврда да поред наивних и приглупих Срба све може да прође.

И пролази.

Поново се уводи угарска окупација Војводине Србске, налик оној која је постојала од 1941. до 1944, од 1914. до 1918. године, а богами и оној од коју деценију раније. Ако је савременим маџарским окупаторима пошло за руком да, мимо званичног назива Србобран, наметну Сзенттамас, као један од традиционалних маџарских назива, али и оних “99 одсто случајева (у којима се) ова одлука спроводи без икаквог отпора”, треба очекивати да исти ти Маџари без отпора натуре и Délvidé, маџарски традиционални назив за ове крајеве током вишевековне угарске окупације, те да у званичну употребу врате и назив Јужна Угарска.

А да се заиста ради о још једној угарској окупацији, види се и из податка да речени Закон и не помиње “традиционалне” србске називе и њихово враћање у редовну употребу у србским крајевима северно од Саве и Дунава, макар и у складу с истим тим Законом, на пример: Краљевина Југославија (између двају светских ратова), Краљевина Србија (бар пет или шест дана, од доношења двеју одлука о присаједињењу Срема, Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији), Војводина Србска, односно Војводство Србија и Тамишки Банат (од Мајске скупштине 1848. године до укидања, административног и идеолошког, мада је војводски наслов и после тога остао у ионако предугој титули аустроугарског цара).

Повратком традиционалној угарској ојконимији у Војводини Србској наговештава се коначни слом србске националне мисли и нестајање српског националног бића не само на овом делу Српске Земље.

Што се потврђује и чињеницом да, док Држава Србија покушава да онемогући шиптарску сецесију Косова и Метохије, маџарска национална мањина већ и не прикрива тежњу да Војводину Србску “приведе” својој матичној држави.

Претходни део тога посла већ је обављен: Национални савет маџарске националне мањине са седиштем у Суботици, поодавно је, још 2003. године, на својој званичној “веб” презентацији објавио “Назив насељених места у Војводини на маџарском” – у 45 (четрдесет пет) општина пописано је око 380 (триста осамдесет) насеља именованих по номенклатури наслеђеној из традиционалног времена док су се Банат, Бачка и Срем (Барањи да и не помињемо, ње се Држава Србија и не сећа!) налазили под угарском окупацијом.

Као пример (макар и без потребних акцената) биће наређано нешто од оних “99 одсто случајева’’ у којих се одлука о традиционалној угарској ојконимији у Војводини Србској “спроводи без икаквог отпора”:

Pardany – Међа

Modos – Јаша Томић

Magyarittabe – Нови Итебеј

Raros – Милетићево

Istvanfelde – Крајишник

Ferdinandfalva – Нови Козјак

Nagytoseg – Нови Козарци

Toronrakvasarhely – Дебељача

Petre – Владимировац

Valkaisor – Стеријино

Begaszentgorgy – Житиште

Saresa – Сутјеска

Nagybecskerek – Зрењанин

Bulkeszi – Маглић

Oker – Змајево

Torokbecse – Нови Бечеј

Tiszakalmanfalva – Будисава

ТTiszaszentmiklos – Остојићево

Nagyfeny – Стари Жедник

Szentafolop – Бачки Грачац

Baczszentivan – Пригревица

Szikics – Ловћенац

Szepliget – Гајдобра

Kereny – Кљајићево

Kisker – Бачко Добро Поље

Szolnok – Жарковац

Dombo – Раковац… (http://www.mnt.org.rs/sr-latn/dokumentum/naziv-naseljenih-mesta-u-vojvodini-na-madjarskom).

У тренутку када то такозвана међународна заједница оцени прикладним, маџарски именослов насељених места по Војводини Србској послужиће маџарским сепаратистима (а то ће подржати и њихови антисрбски истомишљеници) као несумњив доказ да је Војводина Србска, у маџарској номенклатури Vajdasagi Autonom Tartomany, изворна маџарска земља, да су називи појединих места исписани на маџарском језику старији од србских (неки од тих србских “млађи” су од сто година), да су Срби у тим крајевима новији народносни слој (од јуче, такорећи), те да то потврђују и “знања” званичне историјске “науке” у Срба о недугој србској старини у Панонији.

Тешко је предвидети када ће се такозвана међународна заједница упустити у тај злочиначки подухват, али искуство са шиптарским терористима, као и оно што се пред нашим очима дешавало у Хрватској, Маћедонији, Херцеговини, Босни и Црној Гори, требало би да на власт у Држави Србији (и не само на власт, већ и на Србе који србски мисле) делује отрежњујуће.

За почетак, требало би изменити прописе који допуштају да се топонимија по Србској Земљи прилагођује србским непријатељима, те да се именовање сваког појединог насеља прилагоди топономастичкој пракси у суседним земљама; ниједно место у Маџарској није обележено србским називом и на србском језику, ћирилицом.

А могло би јер их има: Сент Андреја, Будимпешта, Србски Ковин, Стони Београд, Батања, Чобанац, Сегедин, Ловра, Баја, Сириг, Сантово, Деска…

И, да се још једном понови:

Повратком традиционалној угарској ојконимији у Војводини Србској, уз већ узнапредовало укидање србскога језика и ћириличког писма, уз препуштжње уџбеничких послова србским непријатељима на страни, уз разбијање школског система (и свега што му следи) кроз законску одредбу да у школи нема понављања и понављача и да се унезверитетска диплома може стећи за свега неколико еварских рата, уз… уз… уз… – наговештава се коначaн слом србске националне мисли и нестајање србског националног бића не само на овом делу Србске Земље.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: