Илија Петровић: Култ Пупинов уместо Брозовог (1)

Повод

У својој “ћириличкој” емисији, 11. јула 2022. године, Миломир Марић, главни уредник Телевизије “Хепи”, наметну причу о “Михајлу” Пупину који, како рече, уз свесрдну помоћ свога великог пријатеља, америчког председника Вудроа Вилсона, створи Југославију.

Потписник наредних редака одмах је “Хепијевом” главном уреднику послао кратко писамце:

“У ‘Ћирилици’, Ваша уводна реченица о Пупину, почев од имена – није Михајло, он је Михаило -, била је све осим истина”.

Истина је нешто друкчија.

Рођење и име

Михаило Пупин, физичар, универзитетски професор и проналазач у области телекомуникација, почасни србски конзул у Њујорку, угледао је свет у Идвору, у општини Ковачица, у Банату, 27. септембра/9. октобра 1854. године.

Рођен од оца Константина, чији су преци пристигли у Идвор “у доба Чарнојевићеве сеобе”, и мајке Олимпијаде, девојачког презимена Милановић (Алексић?), “још старије породице” из Опова, на крштењу, 4/16. октобра, добио је име Михаил, које, као библијско, хебрејског порекла, значи ко је као Бог. У Руса, то се име пише (и изговара) на исти начин као што је оно уписано у књизи крштених идворске црквене општине, док га Срби, по правилу, пишу и изговарају Михаило. (Неписмени кнез Милош Обреновић изговарао је име свога сина Михаила као Мијаило). По истоме моделу понашају се имена Самуил, Самуило (“Бог је услишио”), Рафаил, Рафаило (“Бог лечи”), Рафаила (женско, од миља: Рава), Емануил, Емануило, Мануил (“Бог је с нама”), а могло би бити да истој врсти припада и име Оштроило (490-536), краља Јадранске Србије из србске династије Свевладовића. Самуилово име, онога који је 976-1014. године био владар маћедонских Срба, никада и нико није исписао Самујло, а исте су судбине била и имена Рафаила и Оштроило. Само је Рафаилу мењан облик, заменом самогласног и сугласником ј. У имену Мануил, односно Емануил (“и роди сина Емануила, Бога же и человјека”) нема такве замене, а ако је оно прерасло у Манојло (отуд и презиме Манојловић, које чак ни многи његови носиоци не доводе у везу с Емануилом), не значи да се може користити као “подршка” искривљеном имену Михајло.

Не зна се посигурно ко је “крив” што се Пупиново крштено име Михаило погрешно изговара, и пише, као Михајло, али не треба искључити претпоставку да је до тога дошло у времену када је Пупин, више Мајкл (Пјупин) него Михаило, почео да се у Америци бави србским пословима. Могло би, наиме, бити да је и он сам србски облик свога крштеног имена понекад, у брзини, не водећи много рачуна о звучним нијансама, изговарао, да ли погрешно да ли недовољно разговетно, да се оно чује и као Михајло. Утолико пре што је у општењу са Србима, чини се, више користио свој надимак Миша него крштено име.

Ипак, вероватније је да је до те грешке дошло када су његови конзулски промотори из Београда, посредовањем новинарских кругова недовољно упућених у језичке финесе, разгласили појединости о новој почасној улози Михајла Пупина. А могло би бити и да се та грешка “уселила” у свакодневну употребу и усталила неопрезним превођењем Пупиновог аутобиографског списа From immigrant to inventor, Са пашњака до научењака, када је преводилац за ауторово име Michael, написано енглеском латиницом, искористио секундарну (изведену, другоразредну, споредну) именску творевину Михајло, у којој се слово (глас) и своди на глас (слово) ј.

Да је име Михајло грешка, најбоље се може видети из чињенице да је Павле Хаџи Павловић (1880-1952), вишегодишњи Пупинов секретар, у тексту писаном можда и пола године после Пупинове смрти, и објављеном у двоброју 11-12 (1935) загребачког Техничког листа, на осам страна формата А4, барем дванаест пута исписао име Михаило; ни један једини пут Михајло.

Доследно као и код Хаџи Павловића, без иједног изузетка, крштено име Пупиново појављује се и у многим текстовима објављеним у Банатском гласнику из Великог Бечкерека (данас Зрењанина), чији је уредник од 1920. до 1935. године био Милан Јевтић (1880-1944), Пупинов знанац из америчких дана и, како се то чита на сајту Зрикипедија, његов дугогодишњи пријатељ. Тако, на пример, у броју 8 од 1. фебруара 1932. године, у тексту “Његова слава – Наша слава”, Пупиново име Михаило исписано је четири пута. Или, из кратке вести, макар колико она деловала рогобатно, објављене у броју 42 од 14. октобра исте године, сазнајемо да је умрла Персида Олћан, “последња сестра нашег великог научењака и родољуба г. Михаила Пупина… једног од највећих наших људи после Караџића, г. др. Михаила Пупина”.

Именом Михаило пише га и Душан Ј. Поповић (1894-1965), историчар, у књизи Срби у Банату до краја осамнаестог века : Историја насеља и становништва, Београд 1955, на страни 112.

У новијем времену (1994), Владимир Гречић и Марко Лопушина, у књизи Сви Срби света, на двама местима (стране 39. и 306) помињу Пупина, оба пута под именом Михаило.

Ко зна због чега, можда у недоумици да ли је Пупину име Михаило или Михајло, Мирко Грчић и Рајко Гњато, у свом саопштењу (2004) о организовању србске имигрантске заједнице у САД пре Великог рата, пишу га и тако и тако, много чешће Михајло.

Било како било, може се сматрати сасвим сигурним да се Михаило Пупин није оптерећивао том разликом у именовању, нити се трудио да укаже на грешку, уколико је нешто од тога уопште сматрао грешком. Баш као што га није бринуло ни питање кога је дана и које године рођен, да ли 4. октобра 1858 (како је то, у Летопису Матице србске, за живота Пупинова, писао инжењер Миливој Матић – 1879-1948 -, члан Матичине управе, и од њега, вероватно, преузела Енциклопедија Југославије, књига 6 Маклј-Пут, Загреб 1965, стране 648-649), или када друго. Ако је већ на самом почетку свог животописа записао да “ни мој отац ни моја мајка нису знали читати ни писати”, самим тим он је себи дао за право да се не бави (и да се неће бавити) “приземним” пословима као што је, на пример, сопствено име или свој датум рођења. Да није тако, он својим “помешаним” сећањем, без јасне представе о свом имену и, можда, намерног сопственог “подмлађивања” не би ли себи (и другима којима је чињенично стање небитно) наметнуо питање “шта је могао дечак од петнаест година, рођен и одгојен под таквим околностима, без икаквих средстава донети Америци ако би се нашле законске могућности да му се дозволи усељавање”.

Сумња у Михаилово намерно “помешано” сећање може се потврдити и чињеницом да он још на једном месту изричито тврди да мајка “није знала ни да чита ни да пише” што му није сметало да пет или шест редова даље напише да је она “као ретко ко познавала Стари и Нови Завет”, да је “радо рецитовала псалме”, да јој је био “познат и живот светаца”, те да је, у једној породичној расправи о грмљавини, Светом Илији и Бенџамину Франклину (1706-1790), ономе што се “бавио” муњама и измислио громобран, “приметила да нигде у Светом писму није нашла потврду за легенду о светом Илији и да је сасвим могуће да је тај Американац Франклин у праву, а да је прича о светом Илији погрешна”. (Биће, тако, да сопствену величину, стварну или замишљену, Михаило “оправдава” натприродним особинама мајчиним).

Пупин Американац

Михаило Пупин иселио се у Сједињене Америчке Државе са непуних двадесет година (крајем марта 1874), мада он пише да их је тада имао петнаест. Пет година касније ванредно свршава средњу школу и полаже пријемни испит на универзитету Колумбија (дипломирао је 1883), на чијем одсеку за електротехнику, пошто је 1889. у Берлину одбранио докторску дисертацију (Михајло М. Поповић у београдском Куриру од 23. августа 2014, на страни 34, уверава нас да је то учинио као двадесетпетогодишњак), постаје професор математичке физике и, доцније, све до пензионисања (1929), управник Електротехничког института.

У политици

Године 1908, кад је једностраним чином Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину, сви србски родољуби успротивили су се томе. У уверењу да ће Србија и Црна Гора устати у одбрану својих националних интереса у тим областима, дошло је до стварања Србског народног централног одбора у Њујорку. Водећи кругови у србским друштвима у Америци процењивали су да би најкорисније било ако би на чело ове јединствене ке организације стао Михаило Пупин, који се дотле, једино и искључиво, бавио науком и “гледао своја посла”.

Иако је Пупинов углед међу земљацима био срозан када је 1902. године на судском процесу у вези с ауторским правима на примену електромагнетних таласа у бежичној телеграфији сведочио против Николе Тесле (1856-1943) а у корист италијанског инжењера Гуљелма Марконија (1874-1937), Пупинов научнички углед, у комбинацији с оствареним пословним успехом, био је Србском православном савезу Србобран – створеном неку годину раније – опипљив разлог да му маја 1909. године понуди челну позицију у будућој великој србској организацији; није искључено да је до тога дошло на подстицај са стране, можда чак и из Београда.

Пупин је понуду прихватио и дошао “непосредно у народ”, а “његово вођство прихваћено је искрено од свих честитих Срба у Америци”. Чим је анексиона криза прошла, а Србија и Црна Гора биле приморане да прихвате наметнуто стање, Одбор се растурио. Ипак, остало је велико искуство да је “озбиљна слабост српског живота у Америци недостатак једне уједињене организације. Срби у Америци нису били само раштркани по целом континенту од Атлантика до Пацифика, већ су били подељени на многа мала друштва, која су се међусобно надметала”.

Мада је постојала добра воља свих србских друштава по Сједињеним Државама да се уједине, такав чин није могао проћи без мање или више прикривеног отпора и опструкције релативно обогаћених појединаца који су одржавајући саобраћајне и финансијске везе са старим крајем, посебно са банкама и штедионицама у Аустроугарској, корупцију прихватили као правило без кога се не може. Њихово деловање увек се одвијало на завичајној основи и увек било праћено међусобном нетрпељивошћу. Такве односе подгревала је и Хрватска заједница у исељеништву која је 1908. године, у време велике кризе у србском удружењу Србобран, покушала да Србе из Хрватске, своје бивше чланове, врати у организацију, под паролом “да њихови Срби нису у стању да формирају честито друштво”.

Процењујући да се јединствена србска организација у Америци заиста може остварити, Пупин је замолио савезе србских удружења из Чикага, Питсбурга, Бјута и Сан Франциска да своје представнике пошаљу на свесрбски збор у Кливленд, где је већ била заказана конвенција савеза Србобран. Овај збор је почео с радом у тренутку кад се тамо појавио Пупин, 14. септембра 1909, а његови учесници, у настојању да се постојећи савези уједине, брзо су се сагласили да створе једну јаку свесрбску организацију у Америци, под називом Савез Сједињених Срба Слога. Из назива нове организације избачена је одредница о њеном православном карактеру, Американски Србобран постао је њено гласило, а за председника изабран је професор Михаило Пупин. Њему “би дано неограничено право да предузме и уведе у организацију што год нађе за сходно, с тим да га сви чланови помажу свесрдно… све док српски живаљ у Америци не буде добро организован”. Нарасло национално одушевљење допринело је да се за равно годину дана од оснивања, у Слогу учлани око сто тридесет српских друштава, међу њима и друштва из Црногорског савеза.

Један мањи део чланова из удружења Србобран супротставио се уједињењу, образлажући то уверењем да је Слога напустила православље. Србобран је наставио да ради, а сачувано је у Питсбургу и његово гласило Американски Србобран. Да би се ипак успоставила некаква разлика између двају Американских Србобрана, “Слогино” гласило, пошто је придев “српски” избачен из наслова, претворено је у Србобран. Односи између ових савеза толико су се заоштрили, да су убрзо покренути судски спорови по обостраним тужбама. Неколико утицајнијих пословних људи из Слоге сматрало је да би цео спор могао бити изглађен нагодбом, с тим да Пупин својим прилогом од 3.000 долара “одобровољи” другу страну. Предлог је прихваћен, али је та сума само помогла да се савез Србобран поново конституише и да крајем 1910. године окупи тридесетак локалних србских удружења. Судски спор против Слоге настављен је и, после дугог отезања, окончан доказом да уједињење заиста није обављено на легалан начин. Из изгубљене парнице Слога је изишла са око 9.000 чланова, да би уочи Великог рата тај број био повећан на свих четрнаест хиљада. На другој страни, Србобран је имао укупно 6.000 чланова, с универзитетским професором Павлом-Пајом Радосављевићем (1879-1958), рођеним у Срему, у Обрежи, као председником. Да би се барем привидно успоставила некаква равнотежа са Слогом и њеним председником Михаилом Пупиним, за почасног председника Србобрана изабран је Никола Тесла.

Срби су, тако, “успели” да се поларизују у двема по много чему супарничким организацијама; до изражаја су дошле поделе по завичајности, тако да су се у Србобрану углавном нашли Срби из Хрватске, а у Слоги Војвођани и Срби из осталих крајева. Не може се избећи запажање да је на такву поделу одлучујуће утицало и порекло тада водећих Срба у Америци, Николе Тесле и Михаила Пупина. Пупинов утицај, показало се, био је јачи, ако ни због чега друго а оно због чињенице да је њему била окренута и Србија, и званична, чији је био почасни конзул од 1911. године, и неслужбена. “Професор Пупин, практичан и богат човек, својим положајем много уздигнутији од радничке масе, сматрао је Слогу својом националном задужбином; он је настојао да од савеза направи солидну привредну установу, у којој ће се подразумевати аутократски режим везан за његово име, средства и друштвене везе”.

Хтели ми то признати или не, у србском свету само се аутократским путем може сузбити дух импровизације и створити иоле озбиљна организација. И у Слоги су деловали људи који су се упорно залагали за наводни парламентаризам, али је само Пупин био у могућности да својим угледом у америчким пословним и јавним круговима у врло кратком року обезбеди услове за деловање Савеза, укључујући пословни простор и малу штампарију. Отварањем Србског дома омогућено је Савезу да свој потпорни и просветни рад међу чланством уздигне на завидан ниво и да чак, преко Добротворног и културног фонда, шаље новчану помоћ у домовину. Када је Пупин именован за почасног конзула Краљевине Србије у Америци, и његова канцеларија смештена је у Србски дом. Иако се могло учинити да је Пупиново деловање добијало све изразитију србску националну ноту, “међу његовим помагачима било је и људи који су сматрали да положај Пупина у америчком научном али и пословном свету треба потпуније искористити не само за националне него и за властите циљеве”. Материјално добро ситуиран, Пупин је сам финансирао поједине делатности у Савезу, а могао се понекад појавити и као “лични” финансијер и зајмодавац. Он је, заправо, давао “личне поклоне и позајмице разним америчким Србима који су били у невољи или којима је био потребан капитал да започну сами своје пословање. Он је то радио у тој мери да су се његови противници љубоморно жалили како он подмићује људе да буду његове присталице”. Како то читамо код Богумила Храбака (1927-2010), историчара, довођено је у сумњу и Пупиново финансијско пословање у Савезу, а то је било праћено мање или више отвореним замеркама на његов национални и друштвени рад. У примедбама на његов рад ишло се тако далеко да су, примера ради, неки његови сарадници са њим комуницирали путем отвореног писма објављеног у Хрватском свијету. Да би се и његово лично поштење довело у питање, “кад су чланови савеза Слоге у Филаделфији сакупили 41 долар за српски и црногорски Црвени крст, одбили су да га пошаљу у Београд и на Цетиње преко Пупина, него су одлучили да то учине непосредно”.

Време балканских ратова

Представу о тек започетом рату на Балкану (с јесни 1912, касније названом Први балкански рат), америчка јавност, на пример, стицала је према ономе што су јој нудиле информације из Европе, нарочито аустроугарске и енглеске новине; она је стала на страну Турске. Србску страну тамо је захваљујући свом угледу универзитетског професора, научника и пословног човека ефикасно могао заступати само Михаило Пупин. Првих ратних месеци он се ангажовао да “докаже оправданост рата и водио жучне полемике преко стубаца америчке штампе с угледним појединцима америчког академског и културног живота који су били протурски оријентисани”. Најжучнију полемику у вези с оправданошћу тог рата Пупин је имао са својим колегом др Ричардом Готхајлом, професором семитских и оријенталних језика на Универзитету Колумбија. Већ после петнаест дана ратовања, Готхајл је у Њујорк Тајмсу осудио балканске савезнике и с иронијом питао да ли постоји Међународни суд правде у Хагу. Пупин је одмах реаговао питањем да ли Готхајл заиста верује да се “балканска револуција” може решавати арбитражом. “Ова револуција је борба за основна права човека, међу којима су живот, слобода и тежња ка срећи”. Да ли професор Готхајл заиста верује да би се наведена права могла добити арбитражом, пита се Пупин и констатује да без турског уништења “нема наде за поробљену хришћанску рају. Ово је основни задатак уједињених балканских краљевина и свакога ко верује у основна права човека и жели им успех”. Готхајл је одбацио тезу о борби за основна права човека, образлажући свој став да балканске државе, пошто су процениле да је Турска тренутно слаба, ратују са намером да на њен рачун прошире своје територије. Настављајући полемику, Пупин је изразио уверење “да су топ и мач једина средства да ослободе Европу од војног феудализма који данас постоји у европској Турској… Феудализам најгоре врсте са свим својим последицама је одговоран за балкански рат”.

Једним делом и таква Пупинова посвећеност србској националној ствари утицала је да, према једном извештају из 1920. године (објавио га је Богумил Храбак), у Балкански рат, у србску и црногорску војску стигне из Сједињених Држава “нешто преко 8.000 добровољаца”, од чега три четвртине у црногорску.
Према писању Американског Србобрана, Пупин је, у ствари, централизовао Србску народну одбрану и ставио је под своју контролу. “Мало по мало професор Пупин монополише установу тако да прилози и добровољци нису могли да одлазе слободно као пре у Србију, већ лично на њега и преко њега. На тај начин су неке колоније одбијене од централе а од прилога новчаних утрошена огромна свота у неку робу која је лежала годинама у подрумима конзулата”. Видљиво је то и из једне поруке коју је на самом почетку Балканског рата Пупин упутио србском исељеништву у Сједињене Државе:

“На ноге Срби браћо – слава вас зове!
Судбина српског народа решава се. Наша јуначка браћа у Србији и Црној Гори закљињу се данас да ће жртвовати живот и све за част и славу српског имена. Сваки честити Србин готов је данас да жртвује све у судбоносној борби, која је пред нама. Американски Срби далеко су од бојног поља, али нису далеко од борбе; не бори се само онај, који пушком пуца и мачем сече, него и онај који се жртвује за сретства у борби. На ноге Срби браћо широм Америке, Српство вас зове у помоћ!
Чланови Савеза Сједињењих Срба Слоге, Српског Православног Савеза Србобрана и Српског Црногорског Савеза, пред вама је данас света дужност; нека свако братство сазове одмах ванредну седницу, да сваки члан уплаћује по један долар месечно за Црвени Крст у Београду и Цетињу. Нека свако братство избере одбор за купљење прилога од српске браће, који нису чланови ниједнога Савеза. Новац нека се шаље на мене са именима приложника и ја ћу бити одговоран за све (истакао ИП). Сваки цент ће отићи тамо где је намењен и то половина у Београд, а половина на Цетиње.
Браћо, мала је то жртва, коју вам ја предлажем, а помоћ ће бити велика. Покажите да сте челик Срби, па ће вам се име прославити, јер ћете приложити у славу српске светиње, у славу борбе за српску част и српску слободу”.

Уочљиво је да Пупин за Србију и Црну Гору тражи искључиво новчану помоћ, док о купљењу добровољаца и не размишља премного. Србском свету морало је то бити сумњиво, због чега су се од Пупина многи одвојили, а део њих, због сумњи у његов “материјализам”, постао му је отворени непријатељ.

У таквим условима, почетком 1913. године Пупин и његови сарадници суочили су се с намером неких србских социјалиста у Америци да “Слогу” отму из руку “буржоаских националиста” и ставе је под своју контролу. Они су, да би појачали своју “аргументацију”, почели да обзнањују и неке појединости из Пупиновог приватног живота. Пишући писма угледним Американцима и упознајући их са таквом садржином, покушали су да срозају Пупинов ауторитет и да створе услове за Пупинов опозив са челног места у “Слоги”. Ипак, показало се да је све то било недовољно: половином исте године “Слога” је одржала своју конвенцију, Пупин је поново изабран за председника, а Пупиновим противницима успело је само да четворицу својих људи уведу у управу “Слоге”. Борба против Пупина могла се тако наставити, а у њу су се укључили, поред анационално оријентисаних социјалиста и шићарџија из србских редова, и људи проаустријски расположени. Раме уз раме са њима наступали су људи “југословенске” оријентације, нарочито из заиста танког слоја некакве србске елите, и соколство, као свесловенска идеологија којом је, наводно, требало превазићи уске национализме, према томе и србски.

Некако у исто време, Бугарска је, незадовољна резултатима свог рата против Турске, почела да, око Маћедоније, улази у сукоб са својим дојучерашњим савезницима, нарочито са Србијом.

Средином јуна, без обзира на став да се Србија неће сложити са границама “које ће је ставити у зависност од Бугарске”, Никола Пашић покушао је да Бугарску наведе на споразум. Он је, наиме, предложио бугарској влади да и једна и друга страна своје војне снаге сведу на четвртину, да тако смање војну тензију и да наставе преговоре, уз арбитражу руског цара. Бугарска се сложила да се приступи демобилизацији, али да њене трупе уђу у Маћедонију и тамо се стационишу поред србских; све друго за њих је било неприхватљиво. Што се тиче арбитраже очекујући да би им Русија доделила све подручје до Битоља, Бугари су захтевали да србска страна прихвати арбитражу безусловно и на основу уговора.

Била је то само варка, пошто су бугарски цар Фердинанд Кобург (1861-1948) и његови сарадници, прогермански оријентисани, већ били донели одлуку да “бугарска војска без објаве рата приступи поседању спорних области у Македонији”.

Све то имајући у виду, руска влада је ултимативно затражила да до 25. јуна обе стране доставе јасну и одређену изјаву да прихватају арбитражу. Да би се избегао рат, Пашић је предложио Министарском савету да се безусловна арбитража прихвати. Због тога, замерено му је да не штити србске интересе, а министар војни и министар правосуђа поднели су оставке. Пошто ни краљ Петар није био за попуштање, Пашић је поднео оставку. На интервенцију Русије и Француске, краљ је оставку одбио, а министарска криза окончана је 27. јуна прихватањем Пашићевог става да се руска арбитража прихвати без резерве. Овакав обрт није био прихватљив за Грчку, иако је Србија добила уверавања од руске владе “да се неће приступити арбитражи пре него се истовремено грчко-бугарски спор упути истим правцем”.

Проблеми за србску владу искрсли су на многим странама чим је на дневни ред Народне скупштине стављена декларација о арбитражи. Све партије питале су о чему се стварно ради, а став србске војске исказао је ђенерал Живојин Мишић речима да, “ако би се ко нашао у Врховној команди који би пристао на уступање Битоља Бугарима, дајем вам часну реч да ћу га сопственим рукама везати и дотерати овамо, одакле ћемо са нашим храбрим пуковима полетети да бранимо Битољ”. Мишић није без разлога помињао Битољ, јер је и сам добро знао да Врховна команда ослушкује шта се о тој ствари прича на разним утицајним местима, нарочито међу масонима и “српским” интелектуалцима, на пример. Амерички масони, међу њима и известан број Срба из “танког слоја елите у САД”, противили су се србским настојањима да запоседну Маћедонију. Наравно, такав став морао је обавезивати и Михаила Пупина, такође масона, те је он, како то пише Храбак, био “крајње ћутљив за време другог балканског рата, мада је био врло гласан у току борбе балканских народа против отоманске тираније у јесен 1912. године”.

Без обзира на све, Пупин није узмицао, тако да га је почетак Великог рата затекао на месту председника тек основаног Централног одбора Србске народне одбране у Сједињеним Државама. Ова организација убрзо је деловала кроз близу сто локалних подружница, основаних са циљем да скупљају добровољце за србску војску и материјално помажу зараћену Србију; она је окупљала огранке Савеза Слога, цркве, школе и србске клубове широм САД, а имала је подршку разних србско-америчких удружења и група окренутих прикупљању прилога за помоћ Србском Црвеном крсту. “Ови одбори нису имали никаквих статута ни правила, они су имали једно високо осећање за Отаџбину која се спрема за борбу и којој ваља помоћи и то је био највиши статут”.

Наставиће се…

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: