Зар смо заборавили кад је и где почело

Од 24. фебруара ове године ми Срби с мање или више забринутости и стрепње пратимо како се одвијају ратна дејства војске Руске федерације у Украјини. Мада има и оних међу нама који ту исту стрепњу исказују над војском Украјине. Будући да их има на разним телевизијама, штампи (на писму великог кољача Срба, Анте Павелића и писму протомајстора обмане и вољеног вође физичког и духовног сатирања Срба, Јосипа Броза), на интернету, па и по шкработинама и мазаријама по зидовима и плочницима (које вестернизовано и тобож учено зовемо графити), да ли их треба именовати? Нема потребе. То су исти они који су од 1990. године пуног срца исказивали забринутост, јед, горчину, бес и стрепњу због изостајања са плажа на Јадранском мору, уз бујице разних мисаоно сумасишавших вратоломија. Тада су једини Срби у Социјалистичкој Републици Хрватској видели да се неумрла усташија окомљује на њихове животе, њихову имовину, њихово духовно наслеђе и њихову прошлост. Усташија или нацисти – у духу исти као и они у Украјини, свечано и уз недужну крв на видело дана изашли од Мајдана, 2014. године! А ових ујаловљених Срба, деведесетих је бивало у ограниченим количинама, али данас су у Србији, у скроз и несмотрено раскриљеном заједничком животном простору са далеко присутнијем броју. У име Запада увек уз заштиту свих органа власти и, што је ван сваке памети, уз издашно располагање парама из буџета државе Србије. Наших пара, да ми плаћамо да нас пљују! И толико запенушено, саможиво и егоцентрично обузети том својом наопаком делатношћу да нису у стању да увиде: да је слуга ограничен господаром, и без њега ништа не предузима нити шта може да досегне, а само слободан човек далеко види и не одриче се свог крста.

Да Срби из деведесетих нису напрасне бунџије који из обести и чиста мира дижу глас против власти казује нам научнофантастични феномен по имену Бановина Хрватска, из 1939. године. Нису бунџије, већ у најпростијој речи речено, то је само глас људски и најдубљи, којим се одазивамо Богу на добијен позив који од човека захтева живот у слободи. Ти, тадањи Срби, потомци славних ускочких мегданџија, из српских села са подручја Бенковца, Обровца и Книна, заједно са својом Српском православном црквом, оличеној у Далматинској епархији (за наук данашњем и натуреном разумевању љубави), дигли су се против оснивања сомнабулне и фантасмагоричне Бановине Хрватске, а београдски Срби, с педигреом високог образовања, над тим чином клицали су од среће и радости. Веома познати писац Милош Црњански рекао је: Бановина Хрватска је ударила темеље Независној држави Хрватској – и да додамо: држави која је прекривена тамом фантазија из ватиканско-германске колевке мржње на Србе и дубоког ништавила и непостојања изронила из мора српске крви! Држави која је „израз повјесних тежњи Хрвата“, како ју је прецизно описао њен први демократски председник Фрањо Туђман.

Међутим, у наше, савремено доба, из Београда је кренуло обезвређивање бунта Срба против неоусташије, с почетка деведесетих година. Необично је да се спрдња из Загреба с тим Србима веома подударала с београдским описивање тих истих Срба. На пример, усталила се подела на „руралне Србе“ и „урбане Србе“. Ови „рурални“ су примитивци, простаци и некако, брате, дивљи и неузглобиви у ма какву социјалну средину, за разлику од „урбаних“. Тако мислећим Србима из Београда, пре свега, није стизало до памети да су, с помамљеном усташијом у Хрвата, најпре жртвено погубљена загребачка обитељ Зец у служби њиховом Богу, Срби били почишћени из Загреба, Задра, Сплита, Шибеника, Госпића, Карловца… док су се томе одупрли управо „рурални Срби“. Да би се, даљим развојем догађаја у побуњеним крајевима, иза „балван револуције“, то у Београду издигло на ниво апсолутног слепила пред пробуђеном усташијом, фашистичко-нацистичком оштрицом каме у рукама Хрвата која се поново надносила над Србима.

Сетимо се 9. марта и Вука Драшковића који је седећи прекрштених ногу на огради балкона Народног позоришта огромну масу искупљених демонстраната позивао на обарање власти у Србији, власти која се стидљиво грчила да помогне Србима који су устали против усташије, али и да не угрози Запад у својој делатности већ бадинтеровим скалпелом испарцелисане заједничке државе, по Брозовим шавовима из Јајца.

Зар у Украјини нисмо гледали како њихова неоусташија, на сендвичима Викторије Нуланд, коначно укида власт која је исувише била окренута својим духовним, територијалним, историјским, културним коренима? И што је ватру затирања руске традиције свеукупни Запад са заносом и кликтањем прихватио као доброжелеће преобликовање Украјине, онако као што је тај исти Запад пуним срцем прихватио и неоусташку Републику Хрватску, у свом делању против окупатора Срба који су живели на својим вишевековним земљама.

У догађајима који су водили растурању Југославије, заједничке државе Срба и Хрвата, као и осталих народа, Јован Рашковић, доктор из Шибеника, нашао се на челу Српске демократске странке, странке која је објединила углавном све Србе из Социјалистичке републике Хрватске. На скуповима, како се обраћао Србима, у већ узвитланим временима, врло често помињао је „алпску демокрацију“ и „кроатоцентричну демокрацију“.

Не верујем да је доктор Рашковић увидео сву злокобност тих речи, натопљених рецидивима до краја непораженог и у потпуности некажњеног нацифашизма из Другог светског рата. Не верујем да је ико то на тај начин гледао и када су Словенци по Словенији сладострасно убијали своју регуларну војску заједничке државе Југославије, војску без муниције… на тај начин западњачкин култивишући одавање захвалност онима који су их извели из хабсбуршког загрљаја. Још мање да је ико и помислити могао нешто слично о позадини тог државничког потеза сецесионистичке Словеније, позадини која се није налазила на њеном тлу. То смо могли схватити оног дана када је (мислим у мају 91.) Радио Ватикан као ударну вест јавио да српска окупаторска авијација бомбардује Љубљану. Што би била и прва лаж у сваком следећем западном казивању о Србима – зар то исто и сада није на делу пред Русима?

Као да нисмо научили да је за Запад лаж мера истине за Србе и Русе.

А ми Срби веровали смо Западу, па и оној оружаној сили коју су Уједињене нације довеле у Републику Српску Крајину – да се спрече даљи ратни сукоби и убијања. И пре него што би ти миротворци, лажни миротворци стигли на српско тло Крајине, мозгове су пеглали на вишемесечним курсевима где су о Србима учили као о кољачима, убицама, неодстојним припадницима савремног и демократског света, непоштоваоцима ма каквог правног поретка и цивилизацијског устројства, да би после неколико седмица боравка међу Србима стекли сасвим супротна сазнања, али би ускоро одлазили и на њихово место су долазили други, са већ истом фризираном свешћу. А ми смо Срби и даље веровали Западу.

Правде ради морам рећи да су у првом мандату тих западних миротвораца на тло Крајине, у Бенковачки крај, стигли Црнци из неке тобож примитивне и недовољно цивилизоване афричке земље и већ после неколико дана толико су се некултурно зближили са Србима да су им ови давали имена Јован, Марко, Петар, Ђорђе, као што су се они врло брзо и још некултурније одазивали на та имена – да их више на тлу Крајине никад није било. Сигурно је неки енглески, или француски, или амерички, или канадски, или холандски, или нордијски комесар уредно реферисао њихово неприкладно уважавање људског бића и одбрану дивљег лика Срба, на одговарајућем месту, да се нешто слично више никад не деси. Како би после све остало у рукама искључиво западних миротвораца и њиховог разумевања истине.

А колики су они миротворци показали при поштовању резолуције 743 Савета безбедности Уједињених нација, резолуције која их је обавезивала „на стварање услова за мир и безбедност потребних за преговоре“. Тако се цела Република Српска Крајина ставила под војну заштиту Уједињених нација, са правним прерогативом у наслову „Заштићене области Уједињених нација“.

Много лепо и званично, као и помпезно звучи, па ко би одолео таквим речима.

Међутим, миротворци су најпре под катанац ставили свеукупно оружје Срба, док са Хрватима није био такав случај, а војска Уједињених нација је написмено обећала да ће се у случају оружаног сукоба „ставити између две стране, ради спречавања непријатељстава“.
Зар не личи ово на Минск 1 и Минск 2, у Украјини, уз несебично присуство најмоћнијих глава Запада.

Пошто су Срби остали без озбиљног наоружања, уз логистичку подршку миротвораца, модерно речено, у првој згодној прилици Хрвати су насрнули су на Крајину, правцем према Бенковцу, успут сравнили са земљом село Ислам Грчки, заједно са школом у којој је учитељевао Симо Матавуљ, побили неку стотину цивила, уништили најстарији српски световни споменик, Кулу Јанковића, оскрнавили гроб великог српског писца Владана Деснице и храм посвећен Светом Ђорђу, да би у магацин са српским оружјем провалио онај који је нокаутирао кључара Уједињених нација (његово име задржавам за себе) – а на моје тражење да се у Удружењу књижевника Србије одржи протестно вече због ових хрватских обрачуна са српском баштином и узимањем српских живота под заштитом Уједињених нација, велики српски песник, и председник Удружења, Матија Бећковић, то није допустио.

Па хајде да верујемо Уједињеним нацијама, у та времена департману Сједињених америчких држава, како их је ословљавао професор Милорад Екмечић, мада бих ја радије рекао депанданса.

И то се није омакло Уједињеним нацијама, као ни Матији Бећковићу – то је било правило. До прве згодне прилике.
Стидљиву најаву високософистицираног миротворачког делања западних миротвораца имали смо пре тога на Миљевачком платоу. Тада су Хрвати тако искасапили 40 Срба да их ни један патолог није могао саставити, ради пристојне сахране. Од епске и јуначке сарадње Уједињених нација и Хрвата, на тлу Равних Котара, уследило је даље продубљивање те врло чврсте и нераскидиве симбиозе, да са катедре у зградици Уједињених нација није се чуло ни словце осуде Хрвата, али редовно и по правилу казиване су осуде Срба, као што им није допуштано ни да зуцну у тој зградици где велике главе Запада крше међународне уговоре и косовскометохијским шиптарским терористима дају да причају до миле воље, а највише о геноцидним Србима и о отимачини шиптарских културних добара на Косову и Метохији..

Немојмо заборавити, Мирловић поље у Крајини дало је овој западнохрватској компанији неколико српских живота, и за ту сврху у припремљеној ватри, па је уследио Медачки џеп, где су миротворци помогли да се побију старци и старице и са земљом поравнају српска села Дивосело, Читлук и Почитељ, где је, осим омиљеног светлог хрватског оружја, каме на грлу немоћног Србина, обилато паљена ватра. Јер морало се показати ко је цивилизован, ко поштује задату реч уз гаранције највише међународне инстанције, по имену Уједињене нације.
А ми смо и даље веровали Западу, као што смо одскора Хрвате, у име љубави, са трона Светога Саве почели да именујемо као Оне Који Су Се Исписали Из Књиге Живота – бајковито, као с подијума ди-џеја. Ни браћа Грим не би смислили бољи израз за кољаче.

Западу смо веровали и 1. маја 1995. године, толико да смо се занели над роштиљањем на првомајском слављу у природи, да нисмо ни видели како су Хрвати, опет уз помоћ западних миротвораца, побили више стотина Срба у Окучанима и околини, а нарочито у шуми Прашник, и на основама резолуције Уједињених нација 743 темељно протерали све Србе из њихових кућа, са њихове земље. А тада се Весна Пешћи, докторант марксизма који је толико ојадио Србе да ће им требати најмање три генерације да га се ослободе, нашла да припомогне миротворцима Запада али и Хрватима, на Папуку и Псуњу, да и ту угаси последњи трачак наде српског права на слободу, на својој земљи, како су то не тако давно с истих места то право бранили наши преци.

Од те сарадње Уједињених нација и Хрвата није се месец ни двапут гледао на небу о уштапу, када су поново на сцену ступили Западњаци са Хрватима. Овога пута су међу западњацима преовладавали Американци, у привођењу Срба највишим западним вредностима: да је мртав Индијанац добар Индијанац, јер је само као такав допринео Декларацији о независности Сједињених Америчких Држава: без одвођења у резервате Срби су темељено протерани из Републике Српске Крајине, а успут су све српске куће опљачкане, заједно са сточним фондом, многе разорене и спаљене (од 5. августа до почетка септембра само у Сектору југ, онај део који је бенковачки, обровачки и кнински крај, негде око 24.000 кућа – док је у Кистањама само једна кућа била поштеђена од ритуалне ватре, по подацима међународних хуманитарних организација, јер се та ватра обредно палила, као свећа која светли у тами, да би је Хрвати палили и у потоња времена, у истим крајевима, зарад обрачуна са тамом, а тај обред су неку годину доцније преузели Шиптари, уз помоћ Запада, а највише Енглеза, на Косову и Метохији).

За независну и слободну Украјину Хрвати су се нудили украјинским властима да разараде исту стратегију у односу на онај део Украјине који, као и Срби из Крајине, није хтео да призна неонацистичу власт, тојест одрицање од себе. Опет у име Запада и његових вредности. Докле су стигли у тим плановима, ми данас гледамо, читамо и слушамо, али не у штампи која се шири Србијом и не на телевизијама које се гледају у Србији, као да смо се већ начисто одрекли себе и свог лика живота. У шта нас уверавају, на пример, новине које се зову „Blic“ (на писму Анте Павелића), тако што нам трују душу „западним вредностима“, а успут месечно изнесу преко 2 милиона евра банкарски необрађене лове (извор ми је лице чије име не смем да поменем).

У даљем следу наших српских односа са Западом, када му је ваљда додијало да се с нама прегања што мирно не прихватимо да нас начисто растуре и пређемо у виши облик живота, западни, одлучио је да нас збрише са лица земље, физички, и високософистицирано. Покренуо је сву своју свеукупну војну силу, али без оне главне, пешадије, не би ли нас бар скројио по својој мери.

Марта 1999. године над земљом Србијом Запад је прекрио небо авионима и теледиригованим ракетама, али Срби нису устукнули већ су се супротставили тој сили без витештва, части и јунаштва. Запад се острвио на Србе са циљем, како тада говораше главни жрец западне културе, демократски установљен Американац, Бил Клинтон, да „Срби буду доведени у камено доба“.

Са Запада се, у тој прилици, као глас у пустињи могао чути од ретких мислећих људи, да је тај рат свеукупног Запада против Срба сумрак Европе. Али касно. Каснио је тај глас још од времена када се једна једина Книнска улица дигла против читавог Запада – јер та улица, улица у којој је рођена Република Српска Крајина устала је у одбрану оних вредности за које су гинули Срби у Другом светском рату, и као партизани и као четници, док су Хрвати били на оној страни која је поражена (премда је Брозовом вољом при крају рата добар део хрватске војске испод хитлерових барјака, са још нескорелом српском крвљу на својим камама, добио партизанске петокраке ). У тој улици су се усправиле исте оне вредности за које се сада боре војници Руске Федерације на тлу нецифашистичке Украјине, вредности које не признају лаж, лицемерје, подвалу, сплетке, изговоре, недоследност, лукавост… које су иначе уобичајено оружје у стању рата. А Хрвати су, уз ослонац Немачке и Ватикана, пре свега, иако са опроштеним злочинима над Србима и обилатом наградом у земљама које никад нису припадале Хрватима, обновили своје вредности из времена Независне Државе Хрватске – коме то није јасно само нек покуша да пронађе било где на тлу Хрватске ћирилицу (први закон који је донела Независна држава Хрватска, од 25. травња /априла/ 1941.), или да ли је икад ико покушао да испита који су то Хрвати јуришали на Србе у Сплиту, пре неку годину, или зашто Србима Хрватска не враћа станове које су они плаћали доприносом током свог рада, у цифри од 30.000 до 50.000 станова, зашто Хрватска не обелодањује списак Срба ратних злочинаца, зашто је Анте Готовина ослобођен за злочине над Србима…
Над Србијом 1999. Запад је доживео климакс свог односа према Србима, тако што је одбацио све међународне уговоре, да не помињемо однос који у цивилизованом свету подразумева част и поштење, а на лествици вредности које тврде живот, лаж уздигао на највише место. И хајде да се то задржало током тог рата, међутим тај рат није био завршен Кумановским споразумом – као што ни Минск 1 и Минск 2 нису завршили рат у Украјини – јер нацифашистички део Украјине није желео мир. Што је и разумљиво, будући да власт Украјине је у рукама Запада, преко домаћих слугу својих. А код нас, међу Србима, у Србији, уз сазнање да Запад наставља рат против Срба, преко ујаловљених Срба, и уз приличну помоћ власти, никако да се устали сазнање да се рат за Косово и Метохију није завршио, не зато што Запад не поштује Резолуцију 1244, што је природно, као и у случају Републике Српске. И да опстанак Републике Српске не зависи у Србији од инвестиција које се добијају од немачких фирми, западних фирми, плаћање шатор привреде, увођењем западних закона у законодавство Србије, усвајање западних принципа образовања, одржавањем педербала, плаћањем такозваних невладиних организација, допуштањем делатности непријтељских организација… већ од онога што нас учи Карађорђева десница, из Марићевићеве јаруге!

Сведимо то на реч: „Ево нас, ето вас – а између нас рат!“
Управо као што је руска војска закорачила у Украјину, у одбрани Луганска и Доњецка.
У нашим душама вреднујући западно виђење Хрвата и Шиптара, самим тим и њихових злочина, и једнима и другима нудили смо спас, с миром да установимо истину међу нама, а они су у нама гледали, лопове, нижу расу и само стоку за клање, и успут, отимање органа. Како их је Запад научио, да бисмо као нижа раса то прихватали с миром. Док такозвани хашки суд никако да схватимо као установу која врши одмазду над Србима јер су се супротставили таквом разумевању Срба са Запада – ако то појмимо онда ће нам се казати да је Република Српска управо плод чисте одбране српског лика живота пред западном помамом да нас Србе сведе на стоку за клање.

Зар се то исто не дешава и са украјинским злочинитељима над житељима Донбаса и Луганска. И ево највиднијих примера:
Најпре смо на друштвеним мрежама могли видети чедно девојче, у народној ношњи Украјине, како српом коље Руса, за славу Украјине;
па се могао видети и понеки снимак како од изубијаног, измрцвареног и везаног заробљеног руског војника нацифашиста Украјине тражи да виче: „Слава Украјини“.

Ми Срби памтимо како је у највећој европској кланици Срба званој Јасеновац, једном један врли Хрват немилице клао немоћне и недужне Србе. Па је дошао ред на једног старијег Србина. Онда је овај Хрват, честити и узорни усташа, тражио од овог Србина да виче: „Живио Анте Павелић“. Како је он одговорио немошћу, побеснели а узорни усташа узео је да одсеца један по један део са главе овог Србина, на шта је он одговарао ћутњом. Па га је још једном питао, а он му је мирно, с оног света, одговорио: „Само ти дјете ради свој посао“.
Зар тај хрватски дух није исти онај који носе и украјински нацифашисти! А да највероватније нису ни свесни да су слуге оних господара којима је циљ да се сатру и Срби и Руси и православље. Зар не рекосмо, на почетку, да слуга не иште слободу него господара.

Близу је и само што није куцнуо час када ће руске оружане снаге досегнути свој циљ, који год да је, а онда се неће Запад питати ни о чему, као што и сада прича упразно. Па ће се заљуљати овај наш, на све стране избушен чамац, по имену Србија, као што га је заљуљао Карађорђе, с визијом свих српских земаља. Онда ће сви бушитељи тих рупа наглавце гледати да утекну из тог малецног чамца, и носиоци фулбрајтових и аденауерових и шта ти ја знам којих све не стипендија и академици, и сорошевци и невладине персоне и жене и мушкарци у црном и професори са факултета и чиновници у државним установама и културни деконтаминатори и постмодернисти и политичари и уредници свих новина и радија и телевизија и они из полиције и војске и државне безбедности… док ће нижи чиновници њихових господара први утећи, са најближим авионима, према својим газдама… као што смо то гледали у Авганистану. Јер све бежаније личе једна на другу.
А ми Срби, хоћемо ли спремно дочекати тај час? Или ћемо и даље дрогирани веровањем у Запад бауљати на путу сопствене пропасти, у Европску заједницу?

Мала допуна. Зашто ујаловљени Срби? Зато што ујаловљен човек није у стању да се умножи, да се оплоди. Он највише може да досегне лично задовољство, али оно је најчешће резултат његове саможивости и егоцентризма (што су врхунске вредности Запада, упаковане у реч индивидуализам и права човека). Чак и у случају Фаринелија, чувеног шкопца, односно кастрата, италијанског певача из XVIII столећа, који је био у детињству подвргнут јаловљењу да би сачувао посебан глас за певање.

Срђан Воларевић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: