ЗАПАД ЖЕЛИ ДА УНИШТИ РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

Покушаји Сарајева, али и дела међународне заједнице да Србију натерају да се у свим изјавама званичника злочин у Сребреници назива геноцидом, може да има за последицу рушење Дејтонског споразума и Републике Српске.

Овако су саговорници “Новости” видели упозорење председника Александра Вучића који је рекао да у Сарајеву “не желе да виде пијетет према жртвама већ само да чују од њега правну формулацију да би на томе заснивали своје политичке потезе у будућности, а то је укидање Републике Српске”.

Некадашњи министар спољних послова Владислав Јовановић истакао је за “Новости” да би могло да дође до подривања “Дејтона”, ако би цео српски национални корпус прихватио ту стигму усијаног печата да је тамо био геноцид:

– Постојање геноцида није доказано. Геноцид над Јеврејима у Другом светском рату је доказан формалном, писменом наредбом да се јеврејско питање реши на тај начин. У Сребреници није било ни цивилне ни политичке наредбе. Пошло се од правне претпоставке да су страдали због намере да се учини геноцид, да се у том броју уништи муслимански народ. Такве ствари могу се приписати било ком починиоцу, али ако нема узрочно-последичне везе између масакра и намере да се уништи један народ, онда то не може бити геноцид. Намера овог масакра је била освета и то је кривично дело, освета је надјачала разум и одговорност, али није геноцид. Претходно су у Подрињу и Братунцу страдали Срби на дивљачки начин, али и то није геноцид него злочин.

Он истиче да је “политичка потреба Запада, који је био кривац за рат у Босни и Херцеговини, а посебно САД, да се нађе жртвени јарац и онда Срби у целини морају да носе бреме које ће их означити као нежељени народ на планети”:

– То је тај политички интерес у вези са масакром, који је срамота за српски народ, да се преименује у политички геноцид. И ако успеју да то провуку кроз међународну заједницу да српски народ прихвати жиг, онда имају морално, али не политичко право да покрену питање легитимности мировног споразума, у смислу да народ који је “геноцидан” не може да буде његов корисник.

Милена Михаљевић, историчар у Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица каже за “Новости” да је неизбежно поменути “Закључни извештај Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији 1992 -1995. године, која је утврдила да геноцида није било”.

– Комисија уважава чињеницу да је између 2.500 до 3.000 ратних заробљеника убијено у масовним убиствима и да одговорне треба казнити. До тог броја је дошла на основу криминалистичке процене губитака базиране на изјавама преживелих сведока у пробоју и извештајима тзв. Армије БиХ, а које је поткрепила форензичка анализа и показала да теоретски, највећи број лица која су могла да се налазе у примарним гробницама не прелази 3.715. Није спорила чињеницу да је у том периоду нестало 7.692 лица, али је истраживање утврдило да је током целе руте кретања колоне страдало у борбама, међусобним обрачунима и самоубиствима између 4.000 и 5.000 људи, за које се не може рећи да су жртве било каквог злочина – појашњава Михаљевићева и додаје да је РС одала пијетет према бошњачким страдањима, “што не можемо рећи за другу страну, која годинама игнорише чињеницу да је у сребреничкој регији у периоду 1992-1995 године страдало најмање 2.650 лица српске националности.

Историчар Драгослав Илић каже за “Новости” да појам геноцид, садржајно у себи носу правну, историјску, социолошку, филозофску, духовну, али и политичку димензију.

– Ове чињенице нису спорне уколико читав појам није сведен на политичку димензију, а бојим се да се у случају Сребренице догађа баш то. На крају Хладног рата, када је стваран униполарни свет, појам геноцид је употребљен као подлога за доктрину интервенционизма.

Ово је са једне стране довело до тога да не постоје јасни критеријуми у одређивању који догађај јесте, а који није геноцид, а са друге стране, жртве злочина, без обзира на то којим именом га назвали, јесу важне само у мери којој њихова смрт подупире одређену политичку агенду.

КАТИЊСКА ШУМА И БЛАЈБУРГ

ЈОВАНОВИЋ подсећа да имамо више случајева током Другог светског рата да је велики број војника и заробљеника убијен са обе стране, па се не говори да је у питању геноцид:

– У Катињској шуми је убијено 22.000 полицијских официра, па нико није помислио да је то геноцид, јер је намера била да се пољска армија онеспособи, мотив је био војнички. Ту је и стрељање у Блајбургу.

Новости

БОНУС ВИДЕО: