КОСОВСКИ МИТ ПРОИЗВЕДЕН НА ТАЈВАНУ

Напето је само у Јужном кинеском мору. Ситуација је у тренутку највеће медијске драме, дакле мислим недеља/понедељак ове хефте, била врло јасна. Није било говора да ће доћи до икаквих озбиљних борбених дејстава на Косову равном. На порталу државне телевизије Србије, читаније су вијести из Донбаса.

Газиместан је притисла највећа америчка војна база у Европи. Срби у со да се преметну, не би Натовцем ручак посолили. Србија и Српска су окружене земљама НАТО и не појављује се политичар који размишља о изласку на море. Спашавању од процеса распарчавања, преумљења или асимиловања, који не прекидају у Војводини и Рашкој. Пројекат и даље воде по ранијем плану, као школски модел оног што је намјера за Русију у даљој будућности.

Проблем са Косовом и Метохијом није од јуче, али није ни од 1389. године. Срби су Косово осветили побједом у Кумановској бици, па су чак додјељивали ордење са таквим натписом: ОСВЕЋЕНО КОСОВО 1912. Није чудо онда што су нас натјерали да нову капитулацију потпишемо 1999. под именом – Кумановски споразум. Нијесмо након Куманова Косово задржали у посједу ни сто година. Још и мање, ако се рачунају периоди њемачке окупације у два свјетска рата.

Сада на Зебрњаку стоји трећина срушене спомен-костурнице за јунаке Првог балканског рата, као свједочанство српске немоћи и срамоте. Небриге за своје ја. За најхрабрије, најславније, најсвојије ја. Срушили су је Бугари у Другом свјетском рату и протјерали Србе насељене након Првог свјетског, а комунисти је нијесу обновили или вратили Србе. Исто као на Косову и Метохији. Није је обновила ни Србија на стогодишњицу битке.

Тамо више није јужна Србија. Сад је Сјеверна Македонија и припадају им древне цркве краља Милутина и цара Душана. Али Београд и Бању Луку нико не пријечи да скупе паре и траже обнављање споменика на рат у којем је данашња Сјеверна Македонија добила своје границе. Изузев сјеверне из 1945. Таквим потезима, рецимо изградњом спомен-капеле СПЦ на мјесту логора Јадовно 1941, почиње се враћање достојанства и конструкција кичме српског народа.

Борис Тадић, након што је Шиптарима и њиховим спонзорима отворено поручио да могу мирно замијесити гурабије и организовати теферич, без бојазни да ће се Србија 2008. оружано успротивити сецесији из Приштинске скупћине, 2011. године је још једном превентивно капитулирао. Допустио да се личне карте, саобраћајне дозволе и регистрације; направљене по дизајнерском предлошку Дејтонске Долине Плача; на територији која по Резолуцији 1244 Савбеза УН припада Србији, замијене онима који имају државне симболе нарко-НАТО штације. Тадић је направио је коријен данашњег проблема, Вучић га је продубио. Сад се види колико је битно у замрзнутим конфликтима ништа не потписивати под притиском на своју штету.

По психологији из Бање Луке, Вучић је попустио на обећање Заједнице српских општина и пустио албанске оружане јединице на сјевер. Паралелне институције државе Србије су укинуте, са нагласком на судове. Од тада је на Косову* овакво стање. Не непрестане напетости, јер тако је од окупације, већ стање у којем се више нема заиста шта попустити. Прељепљивање српског грба на таблицама је већ прекуцало игрицу. Трудно је опослити већу инвенцију ултимативног понижења.

Но, и у ову војнополитичку напетост Србија је доведена дјеловањем Шиптара. А они ништа не раде без консултација са САД, ЕУ и НАТО. Кризу су створили, не само за њихове медијске потребе, везане за одлазак Ненси Пелоси у Кину на црно. Односно, као могући алтернативни правац забављања своје јавности пласирањем вијести о могућем новом рату у Европи, уколико она буде морала да заобиђе потомке кинеских четника који су под вођством Чанг Каи Шека утекли од Мао Це Донга на Тајван. НАТО и Шиптари просто иду по плану. Зато ће ситуација постати озбиљна кад НАТО то буде хтио, а Србији остаје да се плаши Мартовских погрома.

Да. Само да се плаши. Јер Србији хапсе министре и пушчаним цијевима убадају шиптарски специјалци. Са “мученим Марком Ђурићем” на кољенима, праве селфије. Вучић пријети да не сањају понављање Мартовских ида, али то не звучи убједљиво.

Уопште се у јавности не осјећа ширење расположења у народу српском, да би Србија могла да се сјети Резолуције 1244, по којој има право на повратак дијелова своје војне и полицијске силе. А Србији би, обзиром да је све отишло дођавола, можда било најпаметније да то у једном тренутку и проба. Како ствари стоје, посебно усљед њихове забављености Украјином и Тајваном, прије да би се закључали у Бондстил и подигли авијацију, него што би им пало на памет да се укључују у сукоб на страни шиптарских банди. Но, то је све авантура, уколико се тим потезом не може обезбиједити сигурност српском насељењу. Посебно јужно од Ибра.

Ипак, главна свесрпска опасност се садржи у томе што антисрпске снаге у региону, а самим тим и њихови спонзори из НАТО, посматрају сјевер Косова и Метохије као Републику Српску. Са становишта међународног права, читаво Косово и Метохију, као административну јединицу Србије по Резолуцији 1244 из 1999. године, треба посматрати као Српску, јер она је по Оквирном мировном споразуму из Дејтона (1995.) у међународноправном смислу дио Босне и Херцеговине.

Тешко је човјеку са зрном логике и осјећаја за правду објаснити да оно што се омогући влади у Приштини, не може се никако допустити влади у Бањој Луци. Но, из неког разлога, српска политика, посебно у Србији, то постиже. Запад ће преко Косова и Метохије извиђати модалитете сламања Републке Српске, па се Окупант Шмит зато и срео са Аљбином Куртијем у фебруару ове године.

Више пута понављам, да српска страна ништа не ради везано за испитивање мотива због којих је друг Си Ђи Пинг одлучио да стане уз Русију и напише шут карту окупационо-колонијалној канцеларији ОХР. Ту је наша прилика за опстанак, јер се у дипломатском смислу наши душмани Русије више не боје. Једни другима су санкционо напакостили све што су могли. Овом грубом увредом Кине преко Ненси Пелоси на дијелу њене територије, односи Пекинга и Вашингтона ће се само погоршати. Кина прати шта Русија ради у својој војној спецоперацији. Запажа и учи. Прорачунава и планира. Прилагођава и мијења. Биће јој драже да Тајван реинтегрише мирно као што је у једном тренутку и изгледало да ће, али ако је стисну уз Кинески зид као Србију на Косову* – Сједињених Ентитета се такође нико више не боји. Чак ни у Авганистану.

Можемо се бојати нуклеарног рата, али је јасно да у неком раније геостратешки договореном савезу Русија и Кина више неће толерисати силеџијство САД. Кина је изградила борбене ефективе, посебно у домену војне технике, брзином и опсегом какви до сада нијесу виђени у свијету. Највидљивије на примјеру носача авиона и вјештачких острва. Раније је технички била готово потпуно ослоњена на Москву кад су нове технологије у питању, међутим њена нова борбена техника обликом све више и више подсјећа на копирање америчке ратне технике.

Тим показује и с ким мисли да ће највјероватније ратовати.

Данијел Симић  / Фронтал

БОНУС ВИДЕО: