Србија допушта хрватске геноцидне радње

Патријарху Србске православне цркве

Председнику страначке Скупштине Србије

Председнику Републике Србије

Председнику Владе Србије

Председнику Републике Србске, С молбом да копију овога писма проследи србском члану
                              Председништва Босне и Херцеговине

Кад сам телефонском поруком позван на скуп заказан за 4. август, у Новом Саду, на Тргу слободе, у први мах поверовао сам да ће то бити подсетник на геноцидни прогон србског народа из Републике Србске Крајине. После, због нечег ‘вамо, паде ми на ум да Србима, нарочито у Србији, није увек својствено “мешање у своја посла”, те да ће то ипак бити нешто друго.

Нешто друго, наравно, будући да сам, сасвим случајно, пре скоро две године приметио да Држава Србија не зна да је Република Србска Крајина уопште постојала: кад је измишљан Дан србског јединства, слободе и националне заставе, наслоњен на дан у који је пробијен Солунски фронт (15. септембар 1918), Република Србска Крајина није поменута. (А и што би, макар у том пробоју учествовало и око 3.400 добровољаца из Србске Крајине и Хрватске, пристиглих из прекоморских земаља – да не помињемо оне који су србској војсци пришли из “домаће радиности”, почев од августа 1914). Помислио сам најпре да се Република Србска Крајина није нашла у измишљачком видокругу да ли због тога што ју је заклонила свеже извезена национална застава, да ли због тога што је у трци за свесрбским јединством било немогуће пратити којекакве ситнице попут Републике Србске Крајине, мада се на истој тој “стази” врзмало питање хоће ли бити незгодно Хрвате подсећати на тако нешто.

Ван сваке сумње, било је у питању ово последње јер је отварач најављеног новосадског скупа поздравио високе државно-полити чке званичнике из Србије, Србске, Црне Горе и Маћедоније, при чему је патријарху србском господину Порфирију додељено “високо друго место”, уместо да буде поздрављен као први.

Само наивни Срби могли су очекивати да ће се на “поздравној листи” наћи барем Председник Скупштине Републике Србске Крајине у прогонству, са седиштем у Београду, као живи представник око осамсто хиљада побијених, избеглих и прогнаних, на разне стране расељених Срба.

Али, не, какве обавезе или, не дао Бог – дугове, има Држава Србија према Републици Србској Крајини којој је Трабуњал у Хагу, према вести београдских Вечерњих новости од 27. јула 2001. године, у оптужници једном хрватском генералу признао пун легитимитет – државност и независност. Ако је већ то признање, по наведеној вести, у Хрватској изазвало шок, запрепашћење и огорчење, у Држави Србији (Србску да не мешамо у то) сматрало се корисним да Хрватској помогне у враћању из шока –, запрепашћење и огорчење да у то не мешамо, тако што ће хашко признање одбацити као неквалификовано, злонамерно: каква Република Србска Крајина, какви бакрачи!

Са тим је циљем и организован (не)спорни скуп у Новом Саду, мало као наставак србске бриге за “дивне Крајишнике” дочекиване по аутопутевима, а не по прашњавим стазама провинцијским, како се Држава Србија не би због такве путне сиротиње стидела пред Хрватима забринутим за даљу судбину оних Срба које, у складу са сопственим “цивилизацијским” достигнућаима зачетим још у Магдебургу, усавршаваним у “убиственим одмаралиштима” Јасеновцу, Јадовну, Пагу… и дечјим “вртићима” у Сиску и Јастребарском, геноцидно испратише из Хрватске и из Републике Србске Крајине –, а нешто више као охрабрење Хрватима да на својим домовинским и бранитељским скуповима буду расположени довољно антисрбски и “за дом спремни”.

Но, било како било, све док се буде причало неутрално:

– “Морамо да праштамо, али да не смемо да заборавимо, већ памтимо да не би неко могао да каже да се то није десило”;

– “Наша политика јесте и остаће мир, мир и мир, готово по сваку цену… Годинама у Србији као да није било… никога ко би испричао како су обични људи, цивили убијани… Како су их, док су у тракторским колонама напуштали Хрватску… пљували и ударали, каменовали… Тиме смо их правдали и понављали злочин (да ли то значи да су правдајући хрватске злочине, Срби ‘понављали злочин’ – ИП), тиме смо равнодушност прогласили за владајућу идеологију, а заборав за националну обавезу… Да чувамо друге надајући се да ће они да чувају нас… довели су нас до ивице, сатерали су нас у ћошак… ‘Ми више немамо куд, а ви сада изволте’. Ми немамо шта да попуштамо, ни где, ни коме, немамо куд да идемо.  Па кад је тако онда ћемо чувати и бранити наш народ… Претекли смо ми Срби, надживели и Јасеновац и Олују и… поново устали”;

– “Срби из Крајине полако у Србији и Републици Српској се опорављају, свесни да само окупљени и јединствени можемо да очувамо сећање и памћење. Срби никада нису могли да живе другачије него са слободом… Слободе нема ако немате државе”;

– “Заиста сам поносан на то како је Нови Сад успео да тих деведесетих, али и после тога, прихвати, уклопи све људе које су стицајем тешких околности долазили и определили се да Нови Сад буде њихова нова адреса, њихова нова кућа… Верујем да ћемо такав суживот наставити и наредних година, деценија и векова”;

Срби ће потпуно заборавити на себе и генетски се изродити, док ће Хрвати имати широк простор да своју прошлост кривотворе на штету србске понављајући успут геноцидне радње практиковане три пута током двадесетог века; ово последње не би ли се оправдала досетка позната као “трећа – срећа”.

Све ово у страху да би наредну “олују”, о једном трошку, могле прославити опроштајна, незаборавна и памтљива, по сваку цену мирна, поносна, прихватна, сатерана у ћошак, чуварна и другочуварна Држава Србија (Србску да не помињемо) и (нео)усташка Хрватска.

Полазна мисао им је иста, заједничка – нема и није било Републике Србске Крајине.

Илија Петровић
Идејни зачетник Србске Крајине и
Један од “важнијих” твораца Републике Србске Крајине

БОНУС ВИДЕО: