Тихи егзодус који не бележе камере

За разлику од „великог егзодуса” из августа 1995, који се попут Кинеског зида могао видети и из свемира, овај „тихи” не виде ни домаћи ни страни медији, због тога што се дешава свакодневно и различитим превозним средствима – аутобусима, возовима, линијским таксијима… Бежи се од зла, а не од добра.

Ишчекујући резултате о учешћу Срба у укупној популацији у Хрватској на основу прошлогодишњег пописа становништва, присетио сам се да их је по претходном попису из 2011. било 4,36 процената, што је скоро три пута мање у односу на предратну 1991. До пре неколико година анализе многих демографа, укључујући и „Веритасове”, упућивале су на закључак да ће на наредном десетогодишњем попису проценат Срба у укупној популацији домашити бројку од три процента, која је у плановима Туђмановог естаблишмента с почетка деведесетих прошлог века пројектована као граница испод које се за сва времена решава „српско питање као реметилачког фактора у Хрватској”.

Пошто знамо да је по прошлогодишњем попису мање око 400.000 становника у односу на 2011, што је резултат одласка житеља Хрватске у земље ЕУ, међу којима има многоструко више Хрвата него Срба, тренутне процене говоре да ће Срба бити и даље изнад три процента у укупној популацији, што ће разочарати многе „етничке чистунце” у Хрватској.

Присетих се и да је 2012. године промовисана студија „Мањински повратак у Републику Хрватску – Студија отвореног процеса”, коју је наручио УНХЦР, а чији су аутори Милан Месић и Драган Багић, истакнути академици с подручја миграција и друштвених истраживања, те професори на Филозофском факултету у Загребу.

У поглављу „Квантитативно истраживање повратка”: према подацима Владе Хрватске, 2010. године регистровано је 130.220 повратника српске националности. Аутори су дошли до процене да је од регистрованих повратника српске националности у РХ живело око 38 процената, изван Хрватске око 45, а да их је око 17 процената умрло. Кад се проценти замене реалним бројевима, онда то значи да од 130.220 повратника, колико их је хрватска влада регистровала до 2010. године, у Хрватској је живело 49.513, изван Хрватске 58.657, а да их је умрло 22.146.

Да ли се нешто битно променило у последњих дванаестак година у односу на изнесене бројеве?

Према подацима Државног статистичког завода РХ, који на годишњем нивоу прати миграције становништва према свим земљама света, по уласку Хрватске у ЕУ досељавање из Србије је сведено на безначајне бројке, тако да их се и по неколико пута више одсељавало него досељавало из Србије. Тек у последњих неколико година број досељених из Србије и по неколико пута премашује број одсељених у ту државу, што је резултат доласка сезонских радника из Србије у Хрватску.

Ако занемаримо „сезонце”, на основу изнесених података можемо констатовати да „тихи егзодус” Срба из Хрватске и даље траје. За разлику од онога „великог егзодуса” из августа 1995, који се протезао све од Книна, преко Београда, па једним краком до Приштине, а другим до Суботице, и који се, попут Кинеског зида, могао видети и из свемира, овај „тихи”, не само да се не види из свемира него га не виде ни камере ни српских, ни регионалних, ни светских медија. А не виде га због тога што се дешава свакодневно и различитим превозним средствима – аутобусима, возовима, линијским таксијима… Бежи се од зла, а не од добра.

Простори на којима живе Срби повратници су девастирани и неусловни за живот. Још многа места немају ни струју ни воду, ни путеве, ни школе, ни болнице, ни трговине… А све су то имали пре изгона. Уз то превладава старачка популација од којих већина није у стању да се брине о себи, а камоли о другима. У местима где има више повратника они млађи, још увек радно способни, ако нису отишли у ЕУ, отварају старачке домове, што је постао један од сигурнијих бизниса Срба повратника.

О томе какве проблеме имају Срби повратници најбоље илуструју извештаји Српског народног већа, које сваке године региструје етнички мотивисане нападе на Србе на подручју Хрватске. Број таквих напада стално расте откад је Хрватска ушла у ЕУ, да би их прошле године било преко 500, и то само оних што су медији забележили, односно оних што се пријави полицији и тужилаштву, али бар два пута је више оних што се не пријављују никоме.

Сваком Србину повратнику који је живео у бившој РСК прети опасност од процесуирања за ратни злочин. Хрвати су постали специјалисти за подвођење обичних животних ситуација под ратне злочине и на тај начин држе у перманентном страху остварене и потенцијалне повратнике да било када могу и они да буду процесуирани и да заврше на дугогодишњој робији.

Процесуирање противника за ратне злочине постало је хрватски бренд који извозе у друге земље. До сада су га извозиле у земље региона, а однедавно и ван региона. И хвале се да је њихов модел процесуирања за постизање ратних и поратних циљева, конкретно етничког чишћења, много ефикаснија од пушака и тенкова. И у праву су.

У Хрватској је још велики грех бити Србин и православац. Због тога и код повратника, као и код оних њихових сународника који нису ни напуштали Хрватску, постоји тренд похрваћења и покатоличења. Похрваћују се одрасли да би задржали посао или неку другу „нормалну” привилегију, а покатоличују се деца да би била равноправна с вршњацима католичке вере. Родитељи то не раде из уверења, него због избегавања „дечјих суза”. Мењају се презимена и имена која на први поглед звуче српски у њихове хрватске иначице, а то раде све структуре становништва.

Саво Штрбац/Политика

Бонус видео