Православни човек НЕ треба да иде наоколо и моткама сређује ама баш сваку световну власт

Кружио је ових дана један цитат Светог Јустина Ћелијског о борби са влашћу која се одметнула од Бога.

Не знам да ли је он то баш тако рекао (и где – волео бих да видим извор), али и да јесте, то сигурно није мислио у смислу да православни човек треба да иде наоколо и моткама сређује ама баш сваку световну власт у којој премијер, председник и опозиција листом нису крштени, не славе славу, не иду у Цркву или, пак, подржавају секташтво и педерастију.

Прво, толико је било хришћана који не само да се нису бунили против паганских власти у виду римских императора (а гле чуда, спасавали су се и одлазили – бар неки од њих – у рај), већ су и били у служби тих императора као војници, војводе, чиновници и саветници. Трајан иде у рат, хришћанин ратује са њим раме уз раме, даје крв за римску државу. Или ради у пореској служби Рима. Трајан након римске победе организује оргије, пирове и жртвоприношења, сви војници и службеници иду тамо, али хришћански војници и службеници се држе по страни. Па онда опет нова битка, па пир након победе и хришћански бојкот и тако у круг. Све док Трајану неки мрзитељ хришћана не шапне да они не учествују у пировима, јер га мрзе и кују заверу против њега. Он их онда уцени да се приклоне кумирима, хришћани кажу не, и онда им он посече главу или се они побуне против њега (премда су светитељи листом и тада полагали главу на пањ, нису се бунили, бунили су се можда хришћани који се јесу спасавали у оружаној одбрани својих права, али не знам да ли су постали свети).

Друго, да не помињем колико дуго су помесне православне Цркве биле заправо поданици исламских или римокатоличких власти, али се опет нису буниле против њих (осим ако није било насртаја на веру), већ су имале улогу политичког представника своје пастве на султановом двору у Стамболу.

Дакле, ми хришћани имамо право да се побунимо против оне власти која покушава да нас саме (не друге који се слажу са сваком одлуком власти) натера на нешто супротно нашој вери и најосновнијим правима (на веру, слободу, кретање, приватност…). Рецимо, ако би тражила од нас да изјавимо како је педерастија у паради супер или ако би тражила да ми своју децу учимо како је добро бити геј. Или ако би нас терала на боцкетине, маске и слично.

То што власт организује ово или оно што је ужасно по нама, али не дира у наше основне слободе, ту једино што можемо да радимо јесте да се тога клонимо и да то вербално осудимо – али да физички не спречавамо. Организаторе тих лудила можемо казнити тако што ћемо их лично бојкотовати у овој или оној мери (и не само због парада, већ и КиМ и осталог), макар нам то били и најрођенији.

Онда када временом и Божијом вољом у пракси стање у народу буде такво да смо зрели за неку врсту православног органског поретка (са монархом на челу и црквено-народним саборима око њега – испод њега и изнад њега у зависности од политичке материје), онда ће таква власт просто штитити јавни морал, а неће га креирати као данас. И питање геј скарадности на улицама се неће ни постављати, јер ће сви знати да је то ван агенде.

А да бисмо стигли дотле, боље да се трудимо да поправимо и смиримо себе, јер ако се један смири, хиљаду око њега ће смирити како каже Св. Серафим Саровски. Но, лоши смо ту генерално, мало се око нас смирило, значи ни да се ми нисмо смирили (капа доле ретким изузецима), има ту још брдо посла. Засуцимо рукаве.

Марко Пејковић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: