Курс за буђење у будућност?

Што су односи између Турске и Запада сложенији, то више разлога Анкара има да негује добре односе са Русијом.

Турско-амерички односи подсећају на бескрајну телевизијску серију са тромом интригом и недостатком нових обрта заплета. Још једна потврда за то је ритуално натезање конопа у области војно-техничког партнерства две земље.

Амерички Стејт департмент је 17. августа потврдио одржавање америчко-турских преговора у вези са захтевом Анкаре за набавку борбених авиона Ф-16.

„Састанци су у току. На захтев Турске за логистику Ф-16. Турска делегација стигла је у Сједињене Државе ради разговора о томе “ , рекао је портпарол Стејт департмента Нед Прајс. „Не дајемо јавне коментаре о предложеним војним испорукама и не потврђујемо их све док се о њима званично не обавести Конгрес… Упутићемо вас турским властима о њиховим плановима набавке за одбрану . “

Оживљавање у Вашингтону због заустављених преговора о набавци борбених авиона Ф-16 и комплета за модернизацију за њих настало је убрзо након подсећања турског председника Ердогана 8. августа на ћорсокак са пријемом Финске и Шведске у НАТО: „Турска неће подржати улазак Финске и Шведске у НАТО док обе земље не испуне своје обавезе у борби против терористичких организација… Свој став смо јасно изнели на самиту НАТО-а у Мадриду. Чланство у НАТО-у земаља са члановима Радничке партије Курдистана [ПКК] који слободно лутају улицама штети вредностима алијансе. Што се тиче Финске и Шведске, заузимамо јасан и одлучан став. Док не одрже реч, Турска неће одобрити чланство две земље у НАТО-у“, рекао је Ердоган.

А у Вашингтону су исправно повезали турску непопустљивост по питању интеграције Финаца и Швеђана у НАТО са наводном сразмерном компензацијом у корист Турске за овај чин њене добре воље. То се посебно тиче модернизације турског ваздухопловства.

Сједињене Државе о томе немају илузија. И разумеју да ће Ердоган подићи цену тог питања. Говоримо о потпуном ажурирању прилично велике турске флоте ловаца Ф-16 снабдевањем серије нових машина, плус надоградњом свих осталих. Американци, пак, намеравају да се ценкају, што следи из извештаја Стејт департмента о „материјалном и техничком одржавању Ф-16”, али не и о набавци новоизграђених авиона.

У међувремену, за Турке чак ни потпуни договор под њиховим условима не значи и крај теме пуноправне обнове њиховог ваздухопловства. Турска флота стари. Сједињене Државе су одлучно прекинуле Турску од пуне модернизације своје војне авијације када су ову земљу избациле из оквира свенатовског програма за производњу ловца-бомбардера пете генерације Ф-35.

САД су ову одлуку донеле након категоричног одбијања Турске да раскине уговор са Русијом о испоруци руских ПВО система С-400 Оружаним снагама Турске. Сједињене Државе се очигледно плаше непосредне близине напредних руских противваздушних ракетних система њиховом „стелт“ ловцу, откривајући његове критичне рањивости и, као резултат, ометајући амерички програм продаје ове сумњиве опреме широм света.

Овако или онако, Турска, која је изостављена из америчких напора у области даљег развоја војне авијације, запала је у војно-стратешки ћорсокак. А могући договор о надоградњи Ф-16, који је такође још под знаком питања, није излаз из ћорсокака.

За Турску, проблем је погоршан стварним неуспехом њених амбициозних планова у области поморске изградње. Основа борбене моћи турске морнарице у блиској будућности требало је да постану универзални десант (УДЦ) и носачи авиона. Први Анадолу УДЦ је већ био изграђен када су Американци ударили и на овај програм. Забрана испоруке Ф-35 Турској ставила је тачку на планове да се будућа турска флота носача авиона опреми верзијом овог авиона Ф-35Б на носачу. Турци се, наравно, праве да им то није критично, па чак и лапрдају о наоружавању својих УДК бајрактарима, али стручњаци схватају да то није од доброг живота.

Чак и без обзира на исход тренутних преговора са САД о Ф-16, Турска је уочи нерешивих проблема са развојем својих оружаних снага на традиционалном западном колосеку.

Наравно, Ердоган није врста државника, а Турска није врста земље која ће трпети овакво стање и неће тражити алтернативу. У војно-техничком смислу, једино Русија може да постане алтернатива Турцима. Данас ниједна друга држава на свету, укључујући САД и Кину, нема толики научно-технички потенцијал на низу кључних позиција савремене војне конкуренције које има Руска Федерација.

Русија може имати предлоге како за међуфазу модернизације турског ратног ваздухопловства (у виду испорука ловаца-бомбардера генерације Су-30/Су-35 генерације 4++), тако и за дугорочни програм унапређења борбене авијације до највишег светског нивоа (у виду озбиљног заостатка напредних технологија за авионе пете и шесте генерације).

Поред тога, Русија спроводи практичан развој најновијег носача ловца, чији је прототип био совјетски „палубни носач“ Јак-141, на основу чије су пројектне документације Американци изградили свој Ф-35Б. За Турску је овај руски пројекат заправо једина шанса да оживи своје амбиције базиране на оператерима.

Наравно, да би ове перспективне области војно-техничке сарадње Руске Федерације и Турске постале реалност и да би Русија наставила да иде ка зближавању две кључне силе црноморског региона без страха од могућег улова, интеракција се мора тестирати на снагу у контексту започетих геополитичких преокрета. Кретање у будућност заједно не може бити превише ризично. Мора да се деси нешто што ће Русији дати чврсто поверење у поузданост Турске као дугорочног стратешког партнера и могућност да јој се пренесу они предлози о којима је недавно говорио председник Русије :

„Изузетно ценимо чињеницу да наша земља има много савезника, партнера, истомишљеника на различитим континентима. То су државе које се не повијају пред такозваним хегемоном. Њихове вође показују прави мушки карактер и не савијају се. Они бирају суверен, независан пут развоја, желе да колективно решавају питања глобалне и регионалне безбедности на основу међународног права, међусобне одговорности и уважавања интереса једних других, доприносећи тако заштити мултиполарног света. Русија искрено негује историјски јаке, пријатељске, истински поверљиве везе са државама Латинске Америке, Азије и Африке. Спремни смо да понудимо савезницима и партнерима најсавременије врсте наоружања – од малокалибарског наоружања до оклопних возила и артиљерије, борбених авиона и беспилотних летелица.

Међутим, садашњи заостатак сарадње две земље у политици, економији, војно-техничкој сарадњи даје разлога да се верује да ће Русија и Турска моћи да крену на ово дуго путовање са уверењем у њен успех.

Јуриј Борисов/ФСК.РУ

Бонус видео