Јесен у мом сокаку( шта можемо да очекујемо од шиптара у будућности)

Србска јавност је последњих дана имала прилику да чује како су председник Србије и председник тзв. Косова на иницијативу ЕУ сели за преговарачки сто у Бриселу. Одмах се ту поставило неколико питања. Шта ЕУ ту тражи када ми нисмо чланица Европске уније и зашто толико инсистира на преговорима?  Наш преговарачки тим упорно прича о неком миру што додатно ствара конфузију у јавности. РОСУ патролира по Србским енклавама, шиптари се масовно наоружавају, а ми са друге стране очекујемо да ћемо да их убедимо да не раде нешто зашта се спремају годинама. Шта се иза свега крије питање је да ли ћемо сазнати, али нешто сигурно после одређених догађаја можемо да наслутимо.

Шиптарима се изузетно жури да заврше са Србима на Косову и Метохији. Огроман новац који су инвестирали протеклих деценија како би лобирали за политику велике Албаније евидентно није довољан. Потребан је сукоб како би се очистила целокупна територија од преосталог Србског живља и тиме се постепено трасирао пут монолитној и хомогеној албанској држави. Али ту се на почетку суочавају са великим проблемом који краси већину Србских непријатеља, а то је недостатак одлучности. Рат који је планиран померен је како за сада ствари стоје за јесен јер нису у стању да донесу ниједну одлуку самостално. Пошто им целокупну логистику дају јединице НАТО-а, не могу без њиховог одобрења да нас нападну и та чињеница их чини посебно раздражљивим. Још један проблем са којим се суочавају на Косову и Метохији, нешто што одавно покушавају да заташкају је чињеница да тамо влада изузетно велики проценат депопулације. Док су Косово и Метохија формално правно били у саставу србске државе, шиптари су уживали бенефите које им нико никада није дао. Бесплатан живот у свим сегментима који је ишао до те мере да се и данас хвале како ништа нису морали да плаћају да је сваки трошак сносила држава Србија, читај порески обвезници Србије. Данас након бомбардовања, када су захваћени високом радијацијом и када им је стопа незапослености на изузетно високом нивоу, коју прати корупција, доживели су тотални крах у биолошком и економском смислу. Толико иде у апсурд њихово тренутно стање да масовно купују србске пасоше како би побегли помоћу њих у западну Европу или Америку за неким бољим животом. Из тог разлога не треба да нас чуди што су нестрпљиви, јер ако ускоро не добију пуну независност уз помоћ рата њихова целокупна политика је осуђена на пропаст, поготово концепт шиптарске јединствене државе.

Из ког разлога НАТО одлаже сукоб на Косову и Метохији остаје нам само да нагађамо. Да ли очекује сукобе ширих размера у Европи у којима ће Русија проширити своја ратна дејства на Молдавију и Балтичке земље које су чланице НАТО-а остаје да се види. Остаје сумња да се плаше интервенције Руса на овом подручју из разлога што Руси и да хоће да нам помогну тешко то могу у овом моменту да изведу услед чињенице да смо окружени чланицама НАТО.

Да ли ћемо као у претходним ратовима постављати минималне циљеве? Да ли ћемо искључиво водити дефанзивни рат или ћемо се опаметити и кренути у напад? Патролирати дуж границе и гледати како кољу оно мало Срба што је остало? Да ли у случају војне победе можемо напокон да очекујемо да ћемо победе остварене у рату остварити и у политичком смислу? Под тим се наравно подразумева редефинисање граница. Кључно питање, хоћемо ли један посао у животу завршити до краја како нови нараштаји не би осећали последице погрешне политике?

Поред свега набројаног долазе на ред и савезници чија ће помоћ по свој прилици и овај пут да мањка. Што се тиче Русије, тешко да нам може помоћи осим да нападне Молдавију па Румуни као што су и пре радили како би сачували живе главе од рата крену да моле за милост. У том случају можемо да очекујемо неку помоћ и да се надамо да нисмо сами. Што се тиче Кине, нико на свету не воли савезнике таквог типа. То је онај зеленаш коме ви вечито дугујете а да и сами не знате зашто. Кина се односи према сопственом народу са ниским поштовањем, шта онда можемо да очекујемо, какав однос могу према нама да гаје? Добро, бићу ту и тамо одређених навијачких и политичких група из источне европе које ће дати свој допринос сукобу, осим ако им Америка и Енглеска не увуку државе у  вештачки сукоб са Русима, како би ратовали за њихове интересе. Да сумирамо, како смо навикли до сада, опет остајемо сами да се уздамо у Божију помоћ. Ово неће бити ни први ни последњи пут да ратујемо сами, без помоћи. Сваки рат који смо до сада водили, морамо бити објективни, водили смо без подршке неке од великих сила. То што смо у неком моменту припадали одређеним савезима у пракси није дало никакав резултат. На крају, у ситуацији која је неминовна, остаје само жеља да се целокупан сукоб реши тако што се нико неће уплитати са стране, што је просто невероватно. У том случају, наша полазна основа је далеко боља и можемо да се надамо повољном исходу по србско питање у целини. Нека нас кроз све што нас чека у будућности прате речи Петра Петровића Његоша: ,,Зло чинити,  од зла се  бранећи, ту злочинства  никаквога нема”.

Матија Мићић/Васељенска

Бонус видео