Боулинг фор Коломбајн

Сваки значајан, драматичан заједнички доживљај неке заједнице, баца ново светло на односе у њој, чини да у први план колективне пажње избију опскурне стране њеног битисања.
И човек сам, и заједница која се суочи са таквим догађајем, пред избором су да га виде као прост хир судбине или да се запитају одакле, како и због чега је до тога дошло.
Рационалан човек и, претпостављам, друштво јаке унутрашње кохезије и развијеног односа поверења међу његовим члановима, доживљавају промену разматрајући узроке који су до тог догађаја довели, његове последице и, тражећи одговоре, усвајају и најболније поуке као своје колективно искуство којим ће предупредити понављање те несреће.
Тако, ваљда, настају заједничке вредности, јача се осећај међусобне солидарности и човекољубља.
Човек који бежи од истине, и друштво које нема механизме да, на опште добро, одговори на овакве изазове, рационализују своје делање, које их је до трагедије и довело.
Човек појединац бежи у самообману, а колектив у лажни мит и предрасуде, сваку врсту колективне психозе која га одваја од стварности и води у декаденцију.

У опадање њихове моћи да опстану.
Цетињски масакр је нагнао сваког рационалног човека да се запита како је до трагедије дошло.
Болест починиоца, као покретач догађаја је описана и јасно дефинисана. Психолог Раде Церовић је дао јасан опис психолошког поремећаја од кога је починилац патио, починиочевог доживљаја стварности и његовог реаговања у тим околностима.
Тиме је, за човека који поштује туђи бол и несрећу, који има самилости и осећај мере, завршено свако интересовање за материјалну страну овог догађаја.

Онај други део објашњења, односно одговорност државе, односно власти, одговорност друштва, односно колективних вредности са којима се идентификује заједница у којој се ово десило, су много сложенији и, на свој начин, једнако трагични и упозоравајући.
Сав тај историјски нанос је резултовао, као и свугде, одређеним менталитетским карактеристикама локалног живља.
Тако и тиме продуковани менталитет се одразио и одражава на друштвену стварност, на социјални амбијент, на сасвим конкретне одговоре на изазове времена и, најбаналније, дао је оквир јавним манифестацијама тих менталитетских особености, деловању веома широког круга тамошњих људи у сферама политике, уметности, новинарства, друштвенх мрежа и јавности у најширем смислу.
Дакле, да конкретизујемо, од фејсбука до Милорада Поповића, врха црногорске културе и уметности и црногорске мисаоности уопште.
Од цетињских патриотских навијача, до спец. др Пурлије, психијатра, која је дала значајан, додуше нехотични, допринос схватању околности и атмосфере, интелектуалне и, што да не, менталне потке на којој је исткан тај саг живих боја које се преливају најпре у сивило па у тешки, тотални мрак.

То тешко сивило и мрак су обојали, најпре јавну сцену у овом државном провизоријуму овде.
Најпре овај трагикомични државни провизоријум, па онда и наше обичне животе. Нас који се нисмо спасили пошасти чији смо садржај и димензије давно видели.

Ушавши у институције овог Провизоријума, тај мрак је постао стандард деловања тих институција.
То јест, цетињско лудило више није зајебанција.
Оно је државна политика и државно спонзорисан културни образац.
У Карадагу се под појмом ”држава” подразумева сав државни апарат, парадржавне институције, јавна предузећа, велике тајкунске фирме, банке, криминални гангови, самостални криминалци, па све до комшије шпијуна из улаза или улице.
И, овде је моменат да се вратимо масовном убиству и неким конкретним питањима о односу државе према убици и човеку који је убио убицу.
Дакле, убица је вишеструки повратник у насилничком понашању, неправоснажно осуђен за исто дело и упућен на психијатријско посматрање, а његов убица је већ једном био убица, уз то под још актуелном истрагом за тероризам.
Обојица су имали оружје и уредне дозволе за поседовање тог оружја. Нико им то оружје није привремено одузео, мада је веће питање- ко и како им је дао дозволу за то оружје?

Мала дигресија- У МУПу и Управи полиције им 2825 службеника, 2398 Црногораца и 149 Срба. Дакле 84,88% Црногораца и 5,27% Срба.
У МУПу и Управи полиције би требало, односно морало, да буде 1271 Црногорац и 791 Србин. Дакле 642 Србина више и 1127 Црногораца мање.
Логично је питање- Да ли су и дозволе за оружје добијане у истом односу?
Да ли су убице са Цетиња биле фаворизоване због своје националности?
Апсолутно да.

”Држава”, схваћена на поменути начин, рачунала је са неформалним, паравојним јединицама, шта смо јасно видели приликом устоличења митрополита, са све командом бившег, али бившег шефа полиције Веселина Вељовића.
Да ли је ”држава” одговорна за масовно убиство на Цетињу, као што је то нагласио Драган Росандић?
Да. Одговорна је.

Да ли је попуштала ”комитама”?
Апсолутно да.
У случају обојице, то је више него очигледно.
Да није подилазила ”комитама” и рачунала са њиховим борбеним потенцијалом, неучвршћена власт Владе Дритана Абазовића, уз притисак делова криминално полицијске хидре побеђеног режима која још опстаје и обнавља се, ”комите” би биле разоружане. Бар они за које је, као за поменуту двојицу, очигледно да не смеју да поседују оружје.
Да ли би жртве масакра на Цетињу, у том случају, биле живе?
Моного вероватније него под околностима условљеним неделовањем државних органа.
Имали би они ”кривено” оружје?

Е, онда ”држава” не би била директно одговорна. Овако јесте.
Да ли је националност убица била пресудна за такав однос ”државе”?
Док су бројеви у МУПу и Управи полиције овакви као сада, никакве сумње нема да је однос ”државе” опредељен националном припадношћу убице. И једног и другог.

Ова теза је тешко оборива.
Ако се дода податак да у Врховном, Управном и Уставном суду има 99 запослених, од којих је само 1 (један једвити) Србин (судија Уставног суда Милорад Гогић, колико ја знам), онда је слика беде и несреће у којој живимо комплетна.
Овакви односи у броју запослених Црногораца и Срба, и упорно игнорисање ових запањујућих чињеница, слика су хипокризије црногорске политике јавности и јавности уопште.
Та хипокризија почива на убеђењу да су историјска инерција Срба и вредност цетињског мита бесконачни.
Није тако.

Како обичан човек да појми повезаност историјског и културног наслеђа, етнолошке карактеристике тог простора и савременог обрасца доминантног мишљења и понашања тамошњих људи?
Како обичан човек да објасни преливање тог обрасца и његову доминацију и ван ”Долине богова”?
Питање вредно хиљада страница и ангажовања мудрих и, пре свега, одговорних људи. Одговорних према истини.
Но, да тих људи овде има, не би било овако како је.
Нема их.

Зато су у први план пажње шокиране јавности избиле личности запањујућих профила, директори полиције, сада већ славна др Пурлија, уметнички ствараоци или, ако им се ћефне, дипломате, затим поменути бардови националне културе и, најпосле, фанатици Дубоке државе оличени у НВО агентима страног утицаја.
А како би то изгледало да не изгледа овако како изгледа?
Изгледало би болно, сурово, али ослобађајуће.
Изгледало би као беседа режисера Здравка Велимировића на Црногорској академији наука и уметности, у којој је поставио следеће, саблажњавајуће питање-”Како то да је из народа који се истицао својом етиком и моралном постојаношћу израсла генерација младих људи који се диче тиме да спавају са бабама на Западу, па их ујутру опљачкају и плен победнички донесу на Цетиње?”
Академик Мијат Шуковић је демонстративно напустио салу рекавши да он то неће да слуша.
Здравко Велимировић је на то мирно одговорио-”Ја имам сате и сате снимљених исповести тих људи.”
Шуковић је отворио боцу из које је изашао нови црногорски дух, који је населио ту институцију, створену само да би била декор новорођеној нацији. Нови црногорски дух, лишен критичке свести, завладао је Карадагом.
Постао је правило. Норма.

Јами Рифенштал, државна филмска и позоришна хроничарка црногорског ринашимента, снима филм о томе зашто су Црногорци лепи и високи, уводећи нарцизам подловћенских овцокрадица у легитиман, односно доминантан уметнички израз.
У нову естетику.
У канон.

Расизам црногорских интелектуалних богаља је изашао на велику сцену.
Почела је масовна производња националних величина, бардова и класика, академика, слободних интелектуалаца и друге милети.
Тако је успостављен мизансцен за који нас црногорски нацизам убеђује да је коначни, необориви, хиљадугодишњи, једини логични и легитимни распоред у Карадагли махали.

Како каже бард црногорске, кажем, мисаоности, добитних свих државних награда и свих давања Министарства културе, славом овенчани, у летопису вечности за заувек записани, Милорад Поповић-”Црногорска нација је темељ и стуб црногорског друштва.”
Одакле човеку ова идеолошка поставка? Шта то он под појмом ”друштво” подразумева и како је подељен остатак улога у тој његовој пројекцији односа у Карадагли вилајету?

Где сам ту ја? Где је нас 200.000 Срба?
Шта је наша улога, наш могући домет и шта да радимо са нашим осећајем припадности нашем ширем националном и културном кругу? Шта је са нашим историјским и културним наслеђем?
Шта је са нашим потенцијалним капацитетом да, кроз политички и парламентарни систем, легално и легитимно, деконструишемо санџак Карадаг?
Ми нисмо лепи и високи као Црногорци, али нас има толико да не смеју да нас преброје.
Из ког је наслеђа и историјског искуства Геније извукао ову мисао?
На шта се ослонио?

Весели одговор нам доноси вирална др Пурлија.
Гледајући њене запањујуће наступе, надреалне као Николаидисово постмодерно једење гована, имао сам флешбекове у доба седмог основне, када су нам већ биле неозбиљне и будаласте приче како за Црногорце не важе гравитација, оксидоредукција, и како се они крећу и одржавају у животу по правилима која за друге не важе, као што за њих не важи овај свет ограничен математичким аксиомама.
Каже нам, дакле, др Пурлија, да су Црногоци ”господски људи”, да су храбри, да имају смисао за хумор, да је за њих нормално оно шта је за, ваљда кастриране или ретардиране, Војвођане насилничко понашање. И човек таман помисли да она, као специјалиста за људску психу и утицај наслеђа на њу, објашњава те феномене као рецидив прошлости и девијацију у заједници коју анализира, а она, у ствари, из позиције члана те заједнице објашњава да баш та девијација и та болест ту заједницу чини супериорном.
Не би био проблем да је црногорски образовни систем пропустио једну необразовану, нестручну и неинтелигентну др Пурлију.
Др Пурлија, кад се стави у ред са директорима подгоричке и цетињске полиције, засија у пуном сјају, бива осветљена као друштвени феномен и правило. Бива постављена у логичан ред, у коме су и Рифенштал Војводићка и Милорад Поповић, директори цетињске и подгоричке полиције и Кавачки клан, и судија организатор шверца дроге и убица Душка Јовановића.
Др Пурлија је правило, архетип, узор, образац, шаблон.

Зато они не виде како је цетињска трагедија осветлила погубност наслеђа које афирмише насилништво, поставља га као врхунску вредност по којој се Црногорци одвајају од других и узвисују над другима.
Погубност наслеђа које не садржи дилеме и критичко преиспитивање тих погубних темеља идентитета и тиме ставља двојни морал и хијерархију моћи изнад истине и слободе.

Цетињска трагедија је осветлила, за оне који желе да виде, и потпуну нефункционалност система државне управе, распад, односно антагонизованост заједнице која је ограничена државном међом Карадагли вилајета и некомпетеност службеника његовог државног апарата, која представља отворену опасност за људе који ту живе.

Велика, дугогодишња жртва цетињских насилника, покојни Предраг Вукић, ми је причао о атмосфери у којој је растао и живео. Драматичне саге о свом одрастању и односу према средини је завршавао идејом да за Цетиње нема лека, али да Срби треба да се руководе паролом ”Национално раздвајање- грађанско помирење”.

После свега, хладна дистанца и подела јавног простора, освајање свог дела друштвеног производа од стране Срба, пуна афирмација права српске националне мањине и одбрана Српске православне Цркве су начин и пут да се предупреди неко ново зло.
У филму ”Боулинг фор Коломбајн” амерички режисер документарних филмова, Мајкл Мур, говори о феномену масовних убистава у Америци.
Покушавајући да одгонетне разлоге за несразмерно велики број убистава у Америци у односу на друге развијене земље, Мур је, као могући разлог за то, навео да америчке ТВ мреже периодично продукују вести о појави нових опасности, од афричких пчела убица до афроамериканаца и латино преступника, стварајући потпуно неосновани стереотип о перманентној угрожености грађана и, узгред, демонизујући ове две мањинске заједнице.

Овај филм је снимљен пре двадесет година и те околности и стереотипи о мањинама у Америци су се променили, али ужасава паралела која се може извући из демонизације Срба од стране црногорске политике и медијума са једне и демонизације латиноса и афроамериканаца са друге стране.

О ширењу доживљаја опасности од Срба је сувишно говорити. То је тридесетогодишња константа живљења у Карадагу
Мур даље упоређује Детроит са америчке, и Виндзор са канадске стране исте реке, подвлачећи драматичну разлику у доживљају и односу према афроканађанима и ”жутима” којих има процентуално једнако као у Америци.
Број убистава у Детроиту у односу на тај број у Виндзору је несразмерно већи.
Запањујуће је то што је на канадској страни има једнако, или чак више ималаца оружја него на америчкој. Што је оружје једнако традиција и у Канади као и у Америци.

Мур подвлачи и садржај телевизијских вести које нису драматичне и пуне насиља као у Америци.
Да не постоји напетост и страх од заједнице, не постоји неповерење и свест о потреби за насилним одговором на изазове.
Не можемо да се отмемо утиску да је атмосфера перманентне напетости и инсистирања на осећању угрожености, код починиоца масакра на Цетињу, имала, морала да има утицаја.

Иоле здраво друштво, са минимумом међусобног разумевања његових чланова, повело би разговор на ту тему.
Та расправа је у Карадагли вилајету немогућа.
Било која расправа о целини друштва је овде немогућа.
Све ће да остане као што је било, сем жртава које нико не може да врати.
Никакве поуке се извући неће.

Када би постојала свест и воља, било би најпрече да се поведе разговор о безболном приземљењу мегаломанског пројекта државе коју сви издржавају а служи само једнима. Тај пројекат је немогућ и даље инсистирање корумпиране државне и припадајуће јој криминалне структуре на његовом одржању води у даље конфликте, у интензивније обрачуне.
Како буде наступала материјална беда, тај дијалог ће бити све мање и мање могућ.
И биће касно.

Такво стање и такве перспективе побуђују нашу бригу за сопствену будућност, мењају наш доживљај друштва и наше приоритете. Чине да своје интересе још једном преиспитамо и потврдимо или их наново дефинишемо.
И тако је одавно, само је ова трагедија, кажем, бацила нову светлост на ово шта сви знамо, а о чему скоро сви ћуте.
Једна јасна мисао и дефинисани осећај који сам имао поводом цетињског масакра су ме изненадили. Наиме, и поред људске солидарности, и поред јасне свести о обиму трагедије и чињеници да су жртве и деца, поред ужаса који сам осетио, нисам осећао да сам изгубио неког блиског.
Како се то догодило?

Како је створен осећај да моје саучешће не би било добродошло?
Тридесет година убеђивања да сам архинепријатељ и оличење зла, одвајкада до данас и заувек, створили су код мене једну одбрамбену психолошку баријеру коју цетињска трагедија није разбила.
Убедили су ме да је све мени свето превара, лаж и недостојно. Нападали су све шта сам ја на Цетињу волео и сматрао својим.
Убедили су ме да је тако.

Јасно су ми ставили до знања да ће све, шта могу да промене код себе, променти, да не би личили на мене, да не били као ја.
Ужаснут сам трагедијом, али бих се повукао из првог реда оних који учествују.
Наравно да и у осећању жалости и саосећања постоје градације.

Бар смо то видели у трагедијама које смо доживљавали деведесетих и двехиљадитих.
Бар су нам ”Мајке Сребренице” показале како је то бити хладан, мртав хладан, према убијеној деци оних других.
Ту сам, ипак, у значајној моралној предности у односу на њих.

Мирослав Влаховић

БОНУС ВИДЕО: