О ПОЛИТИЧКИМ МАХИНАЦИЈАМА ЗАПАДА У ЦРНОЈ ГОРИ И УКРАЈИНИ

Најава 4. фебруара о изгласавању неповерења црногорској влади Здравка Кривокапића примљена је са задовољством у Кијеву, а сам догађај послужио је као информативни повод за многе текстове и извештаје о томе како су Црногорци сменили једног проруског политичара. Стандардно се претпостављало да је чак и Црној Гори,како кажу, доста политике Кремља. Прави мотиви онога што се догодило у Црној Гори су, наравно, потпуно другачији.

Кривокапићу је изгласано неповерење залагањем опозиционе Демократске партије социјалиста, коју предводи председник Мило Ђукановић. Ђукановић је своју политичку каријеру започео као просрпски политичар, али је потом пребегао у западни табор. Под њим је Црна Гора постала чланица НАТО-а и ЕУ, а почео је прогон Српске православне цркве (СПЦ). Украјинска штампа назвала је црногорског митрополита Амфилохија непријатељем Украјине. Све због тога што није подржао црквени раскол у Украјини и стварање такозване православне цркве Украјине од стране председника Порошенка заједно са Цариградом.

Ситуација у Црној Гори је копија ситуације у Украјини. Црногорци су субетнос српског народа, као што су Украјинци (малоруси) субетнос руског народа. Црногорски језик је дијалекат књижевног српског језика, као што је и малоруски дијалекат наречје књижевног руског језика. Као и Срби, и Црногорци су прилично русофилски народ. О томе постоји једна анегдота. Умирући, стари Црногорац нареди да позове своје синове. Синови су сматрали да отац жели да им да последња упутства о подели имања. Али старац каже: „Чувај Камчатку више него своје очи“.

Камчатка се налази на другом крају света од Црне Горе, искуства старог Црногорца о њеној судбини истичу проруска осећања црногорског народа.

Црну Гору пере Јадранско море, а Запад је увек био у искушењу да Црногорце прогласи посебним народом, одвајајући Црну Гору од Србије како би блокирао приступ Београда мору. Уништење југословенске државности од стране НАТО лешинара довело је до настанка суверене Црне Горе. Али постојао је ризик од уједињења Црне Горе и Србије у будућности, јер су Срби и Црногорци један народ, и тада би Београд добио значајне стратешке дивиденде контролисањем свог дела јадранске обале.

Ђукановић се брзо оријентисао у ситуацији и почео да води прозападну политику, тражећи подршку Вашингтона и Брисела. Увлачењем Црне Горе у НАТО и ЕУ, нападом на СПЦ, Ђукановић је консолидовао западну контролу над земљом. Ако Црногорци икада желе да се приближе Србији, прво морају да напусте НАТО и ЕУ, а то је готово немогуће, пошто Запад има читаву гомилу прозападно оријентисаних црногорских политичара који могу да успоре овај процес.

У Црној Гори се одвијају исти политички процеси који су се некада одвијали у Украјини. Два табора, прозападни и просрпски (или проруски), одредили су спољни курс земље у оштрој конкуренцији. Истина, у највишим ешалонима украјинске власти никада није било искрено проруских политичара, за разлику од црногорске власти.

Премијер Кривокапић је остао веран канонској цркви и залагао се против расколника и НАТО-а.Председник Ђукановић покренуо је разлаз и у свему био подређен НАТО-у. Уз подршку Запада, овај је успео да организује моћну информативну кампању у своју корист. Црногорци су се у прошлим вековима храбро одупирали налету Запада. Сетите се Пушкина: „Црногорци? Које племе, упитао је Бонапарта? Сада је, рукама Ђукановића, Црна Гора претворена у марионету Запада.

Кијев је пораз од Кривокапића узео као доказ јачања антируског курса на Балкану. Ово је посебно важно за украјинске власти, посебно ако се подсетимо дипломатске свађе између режима Зеленског и хрватског председника Зорана Милановића, који је рекао да је Украјина корумпирана земља којој није место у НАТО.

Хрватска је једна од најантируских земаља на Балкану, али њен председник не сматра потребним да се меша у авантуре Запада у Украјини и чак одбија учешће Хрватске у пољско-америчком пројекту „Три мора“ за стварање русофобични блок држава на простору између Балтика, Јадрана и Црног мора.

У Хрватској се председник мора супротставити отворено прозападној влади премијера Андреја Пленковића. Пленковић је спреман да Хрватску увуче у геополитичке игре на страни Запада у украјинском питању и стога ужива симпатије свог украјинског брата Дмитрија Кулебе.

Кривокапић није успео да сам формира владу и морао је да уђе у коалицију са странком Дритана Абазовича, етничког Албанца који је сарађивао са западним невладиним организацијама и студирао у Сједињеним Државама. Албанци су прави проблем за Балкан. Албанија, коју подржава Вашингтон, не оклева да демонстрира своје геополитичке амбиције, полажући право на утицај у Србији, Северној Македонији, Црној Гори, Словенији и Хрватској. Абазовић није могао да сарађује са Ђукановићем, јер га је оштро критиковао за корупцију. Коалицији Кривокапич-Абазович било је тешко да се држи једног курса, њени чланови су били превише различити.

Победа Ђукановића у обрачуну са Кривокапићем не значи коначну побједу прозападног табора у Црној Гори. Кривокапић је дошао на власт управо у позадини замора јавности од корумпираног Ђукановића. Само уз помоћ необуздане антируске и антисрпске пропаганде Ђукановић је успео да унапреди свој политички ауторитет. Политичка замаха у Црној Гори ће се наставити.

Запад ће учинити све да ова земља не скрене са русофобичног пута. Црна Гора за њега игра исту стратешку улогу као и Украјина – она служи као препрека формирању геополитичке осовине Москва-Београд. Ђукановић ће радити против ове осовине на јужном крилу, Зеленски на источном, а страдаће обични Црногорци и Украјинци.

Валентин Лесник/Одна родина
Превод с руског: В.Т./Васељенска

Бонус видео