ИВАН ИЉИН: О ПОЛИТИЧКОМ УСПЕХУ

0

Иван Иљин

Најопасније су оне предрасуде које се прећуткују. То се посебно односи на политику где предрасуде цветају бујно и неискорењиво. Прву политичку предрасуду би требало формулисати на следећи начин: “Шта је политика познато је сваком, и ту нема разговора”… “Познато је свакоме”… Али, како? Одакле се стиче исправно поимање свега оног префињеног, сложеног и судбоносног што у себи крије политика? Да није, можда, то правилно схватање људима својствено “од

природе”? Или им се можда открива у сну? Откуд предрасуда да је сваком човеку “по себи јасно” што се открива само дубоком, далековидо ми племенитом духу? Није ли управо из ове предрасуде израсла савремена политичка криза? Не без разлога, човечанство постепено долази до уверења да је наш век период највећих политичких неуспеха познати хисторији. И можда је време да се из тих неуспеха извуку поуке, и поразмисли о новим путевима ка спасењу…Било би занимљиво и поучно добро проучити историју човечанства и установити какве чињенице, какве претпоставке воде истинском политичком успеху, и шта чинити да би се он досегао? Искуство је ту богато и поучно, од древности до наших дана. Ко је, заправо, имао политички успех? Којим је путевима до њега ишао? Ко, је пак,доживљавао крах и зашто? Најзад, шта је то “политички успех”, и у чему се састоји?

Пре свега, ваља рећи да у неодређеној и лако кварљивој области “политике” неки појединци, па и целе партије, могу имати привидан успех који је, у ствари, фаталан политички крах. Људи, говорећи о политици, пречесто подразумевају поступке, залагања и сплетке уз помоћ којих се осваја државна власт, при чему се не преза ни од каквих средстава, трикова, подлости и злочина. Неки мисле да је све што сечини ради државне власти, због ње, око ње и у њено име “политика”,уопште не повезујући то са садржајем, циљем и вредношћу тих чинова. Стог становишта најзлонамернија интрига, најодвратнији злочин,најгнусније владање јесте “политика”, уколико је у питању државна власт.Историја познаје људе и партије који су водили прљаву и злочиначку политику не марећи, па и не помишљајући, на истинске циљеве и задатке државе, на политичко општење, добро народа, судбину нације,отаџбину и духовну културу. Они су само хтели власт, желећи једино да управљају и заповедају. Понекад уопште нису знали шта чинити по освајању власти. Понекад су отворено изјављивали да их занимају интереси само једне класе а не народа у целини, или отаџбине. Били су спремни да жртвују и народ, и отаџбину, и њену слободу и културу у име освајања власти и њене класне злоупотребе. Понекад су се пак крили иза “социјалног програма”, да би одмах по освајању власти прешли на остваривање само својих жеља и интереса. Историја познаје мноштво пустолова, частохлепаца, грамзиваца и злочинаца који су се докопали државне власти и злоупотребили је. Треба бити слеп или наиван па та разбојничка дела назвати Политиком.Када су се у старој Грчкој, за Пелопонеских ратова, припадници више класе клели “да ће бити вечни непријатељ народа и да ће му нанети зла колико им је у моћи” (види код Аристотела и Плутарха), то се не може сматрати “политичком делатношћу”. Кад су у тој истој Грчкој власт свуда освајали частољубиви, похлепни и лакомислени тирани, то није Политика већ њена пропаст. Кад су у Милету демократе, по освајању власти,купиле децу богаташа и бацале их под бикове, и кад су аристократе,вративши се, купиле децу сиромаха, премазивале их смолом и живе спаљивале (види код Хераклита Понтијског), то није никаква Политика,

Прочитајте још:  Протоколи британске круне

већ низ срамних злочина.Кад изучавамо историју “цезара” попут Тиберија, Калигуле, Нерона,Виталијана, Домицијана, гушимо се од гађења наспрам њихове нискости и окрутности, разврата и злочинства, и нема тих аргумената који би нас натерали да њихову делатност сматрамо “политичком” и “државничком”:она остаје злочиначка и развратничка.Када у Италији, у 15. веку, на престо долазе тирани – готово да је сваки град имао свог – њихова злодела могу се само грешком назвати “политиком”. Нема тог вероломства, суровости, пљачке, светогрђа, да ганису починили, нити те настраности пред којом су се зауставили. Имена као Галеацо Марија Сфорца, Феранте Арагонски, Филип Марија Висконти,Сигисмунд Малатеста, Еверео д’Ангвилари требало би да добију место у историји светских злочинаца, а не Политике. Јер политика има своје здраве основе, племените, духовне аксиоме, и свако ко их гази самог себе сврстава у злочинце.Робеспјер, Дантон и Мара нису били политичари, већ крвници.Тоталитарни деспоти и терористи наших дана срамоте политику и злоупотребљавају државу, и место им је међу параноицима и дегенерицима, а не политичким владарима.

Ако су такви “имали успеха”, и успевали да освоје власт у држави и остваре у лични тријумф самовоље и користољубља, то значи само да су “успели” у приватном животу на несрећу нације и земље, будући да је народ доживљавао епоху невоља и понижења, па и политичку катастрофу. С формалног гледишта њихова свакодневна борба и каријера “политички” су се испољавале, јер су се борили за власт и освајали је. Али, у суштини, делали су антиполитички и противдржавно.Као пустолови и каријеристи били су “успешни”, али као “политичари” изазвали су срамне пропасти, будући да су свој народ уништавали,држећи га у немаштини, страху и понижењу. Њихово “оруђе” – државни апарат – имало је политички смисао и државни значај, али им је циљпоништавао сваки политички смисао и поступци су им били погубни подржаву. Пут којим су ишли можда се њима, па и масама, чинио “политичким”, али начин делања и све што су чинили и стварали било је погубно, противдржавно, противдруштвено, противправно и антиполитично, то јест, извор мржње, неправди, безбројних патњи,убистава, рушења и распада.Све ово говори да се Политика не може сагледавати формално иоцењивати само видљивим. Она није најезда авантуриста нити јурњава преступника за влашћу. Постоји опште правило према коме се ни једна људска делатност не одређује употребљеним средствима или оруђем – нимедицина, ни уметност, ни привреда, ни политика. Све се дефинише ирешава на основу вишег, предметног, животног циља коме та средства служе. Државна власт само је средство и оруђе намењено вишем циљу, иништа више. Дело се одређује оним великим, садржајним задатком, коме је државна власт позвана да служи и коме стварно служи. Политика није празна форма нити метод, већ зависи од циља и задатка, будући да они одређују и форму власти и начин њеног остварења. Политика је истовремено и садржај и форма. И стога се истински политички успех не

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!
Прочитајте још:  Јерменија је непризнавањем Карабаха увукла себе у замку

састоји у освајању државне власти по сваку цену, већ у њеној правилној изградњи и усмерењу ка правом и узвишеном циљу.Треба дакле разликовати истински политички успех од привидног. Лични животни “успех” тиранина привидан је. Истински успех је јавни и доноси процват народног живота. Ко се задовољава унапређивањем личне каријере на рачун добробити народа и националног живота издајник је народа, и државни злочинац.Дакле, шта је то истинска политика?Она је пре свега служење – не каријера, не лични животни пут,задовољење сујете, частохлепља и властољубља. Ко то не схвата и не прихвата није способан за истинску политику, већ само за њено изопачење, банализовање, карикирање и злочин. И, нека нам не причају како већина савремених политичара то види “другачије”: ако је и тако,онда то објашњава све несреће, опасности и гнусобе савремене “политике”. Служење претпоставља повишено осећање одговорности и способност дасе, наспрам Дела, заборави на лични “успех-неуспех”.Истинска политика не служи засебним групама и класама, већ народу у целини. Она не раздваја људе и не распаљује им страсти, нити их окреће једне против других, већ их уједињује око онога што им је свима заједничко. Народни живот је органски: сваки део има потребу заосталим и служи им, и ниједан их не сме тлачити ни неодговорно искоришћавати. Сваки појединац је на најреалнији начин заинтересован за добробит сваког другог; један беспомоћни несрећник све доводи у положај окрутних издајника.

Један сиромах претња је свима, један окужен заразиће све, и сваки лудак, алкохоличар и наркоман општа је опасност. Стога права политика утврђује органску солидарност свих са свима. И зато је истински политички успех достижан само ономе ко живи органским сагледавањем и мишљењем.Такав програм свеопште органске солидарности не може свима бити јасан, а најмање духовно кратковидима и користољубивима. Историја бележи често бежање маса од праве политике и програма, и њихове помаме за надриполитичким и противдржавним понудама демагога. У 19.веку такву рушилачку праксу и политички разврат уобличио је Карл Маркс, у искључиво класну партију и програм…Али ово не треба да саблажњава мудре и верне. На њима је да бране своје схватање и програм и кад им због тога прете изопштење и прогон.Ваља имати грађанске одважности да се поднесе изолација и прихвати прогон, то јест, да се помири са личним политичким неуспехом. Ваља веровати у долазак других времена и другачијих, отрежњених поколења,кадрих да прихвате такав привидни политички “крах” као истински политички успех, и да осуде политички разврат.Но, уколико прави политичар осети разумевање код савременика, дужан је да поведе борбу и проба да усмери народ на прави пут. Јер политика је вештина обједињавања људи, то јест налажења заједничког имениоца разноврсним хтењима. Није реч о томе да се људи “споразумеју и окупе око нечега”, будући да то могу и око антиполитичког програма и на противдржавним основама. Споразумевају се наиме и разбојници и

Прочитајте још:  Иван Иљин: Партијска изградња државе

Одломак из књиге „О супротстављању злу силом”

БОНУС ВИДЕО:

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *