Било је у Шумадијској дивизији и добровољаца

Из непотписаног текста “У Шумадијској дивизији која је прва пробила Солунски фронт – били су војници из Краљева и околине”, на порталу “Круг” објављеног 15. септембра 2022, могло се сазнати да су тога дана, у Краљеву, на Тргу српских ратника, “положени венци на Споменик српским ратницима палим за слободу отаџбине од 1912. до 1918. године” (https://www.krug.rs/kao-da-je-bilo-nekad/u-sumadijskoj-diviziji-koja-je-prva-probila-solunski-front-bili-/).

Да ли на самој свечаности или, можда, у претходном “информативном разговору”, историчар Немања Трифуновић, кустос Народног музеја у Краљеву, објаснио је да је “прва српска јединица која је пробила Солунски фронт била Шумадијска дивизија у којој су се налазили војни обвезници из Краљева и околине. Дивизија је била у саставу Друге армије војводе Степе Степановића и наши преци, наши Краљевчани, успели су да изврше свој дневни задатак пре предвиђеног рока и чак да помогну суседним јединицама у заузимању непријатељских бугарских ровова”.

Из Трифуновићеве приче могло би се разабрати да су у саставу Шумадијске дивизије ратовали искључиво “војни обвезници из Краљева и околине”, све сами ударници, “пре одређеног рока”, али не, није било тако, у њеном саставу ратовао јер и неодређено велик број србских добровољаца. Јер, кад је Србија објавила мобилизацију, на мобилизацијска места стигао је и повећи број непозваних, односно добровољаца, од којих је оформљено шест прекобројних пукова с укупно 26.016 добровољаца. Пети прекобројни пук у чијем се саставу нашао 4.231 добровољац, распоређен је у Шумадијску дивизију.

За ову тему небитан је ратнички пут Шумадијске дивизије, али ваља знати бар неке од података битних за њено постојање.

На пример:

Пошто је средином јесени 1915, под притиском Централних сила, србска војска била принуђена на повлачење (сматра се да је тада бројала око 200.000 људи), њена Врховна команда издала је 25. новембра наређење свим командан­тима армија да се, с обзиром на ново­на­стале околности, “даље повлачење наше војске мора извр­ши­ти кроз Црну Гору и северну Албани­ју на Јадранско море, а на ли­нију: Драч–Скадар”.

Истога дана дато је и једно наређење командантима операти­в­них тру­па, коме се заиста не може одрећи визионарство. Оно гласи:

“Настао је тренутак, када се стицајем прилика морамо повла­чити кроз Црну Гору и Албанију. Код наше војске су морал и ди­с­циплина попу­сти­ли а вера у спас Отаџбине изгубљена. Стање вој­ске је у опште неповољ­но. Бојати се, да сада при повлачењу кроз Албанију и Црну Гору на Јадран­ско Приморје не наступи још ве­ћа клонулост и ра­суло код трупа, као и ра­стурање и предавање непријатељу у већим размерама… Убедите све, да је ово по­влачење државна по­треба, спас државе, и да је у овим тешким данима наш спас у ис­т­р­ај­ности, стрпљењу и крајњем по­жртвовању свију нас, са вером у ко­начан ус­пех наших са­везника и да с то­га треба истрајати до краја”.

Пет дана касније, командант Шумадијске дивизије известио је своје претпостављене “да су морал и дисциплина код војника и подофицира у то­ли­кој мери опали, да се више на њих не може рачунати. Бегство из команде и одрицање по­слушности својим старешинама узело је толико маха, да су официри немоћни да ово спрече. Трупе нису више способне ни за какву борбу, а најмање за намеравану офан­зи­ву, јер су бројно слабе, при томе голе, босе и гладне; стока са­свим изнурена и неспособна за ву­чу. Арнаутски живаљ, неприја­те­љски је рас­положен према нашој војсци. Ништа се више од њих неможе купити за исхрану људи и стоке; због пљачке је раздра­жен и са оружјем у руци на­па­да наше војнике. Ако и даље будемо остали на садањим положајима, ја пред­ви­ђам, да ћемо и ово ма­ло војске изгубити, јер су војници и подо­фи­цири, на жалост и већи део официра, из­гу­били сваку наду у какав успех и веру у своје ста­ре­шине. С тога молим команданта, да ову моју представку… узме у нај­озбиљније рас­ма­трање и учини категорич­ну представку Врховној Команди да се… што пре по­ву­че­мо са војском, док у возо­ви­ма буде трајало ово мало хране за љу­де и стоку са којом једва да се може доћи до нових слагалишта, у противном катастрофа је неминовна”.

О бекству србских војника сведочио је тих дана и краљ Петар: “Сви се жале на бекства. Јучерашњим да­ном и ноћас имали смо на 1.000 бекстава!!! – Сва војска повлачи се… До­шао ИВ коњички пук са Бранком Јовановићем; официр вели да немају неколи­ко стотина војника јер сви беже, па и комора са запрегом… Ђенерал Рашић са штабом Комбиноване дивизије вели: од 11.000 војника нема 5.000 све по­бегло… Војници у масама бегају, предале се топчије, а топове своје напустили”.

Све то односило се на војнике из редовног армијског састава, док су (не)прилике у којима су се нашли србски добровољци биле нешто друкчије природе. Наиме, чим је србска војска почела да се повлачи према Црној Го­ри и Ар­ба­ни­ји, Срби­ја је престала да води рачуна о својим дота­да­шњим добро­вољ­цима. Из једног саопштења србског Мини­ста­р­ства ино­страних дела од 22. децембра 1916. године, датом Мини­стар­ству војном, произилази да “нисмо водили рачуна о добровољ­ци­ма, кад смо се преко Албаније повлачили, него смо их отпустили и оставили да иду куд који зна”. Могао је то бити само “гест добре воље” према србским добровољцима са стра­не, мада је свима би­ло добро познато да добровољци нису имали другог избора но да у повлачење крену с осталим деловима србске војске… Уисти­ну, добровољцима није било ни на крај па­мети да се при повла­чењу издвајају из својих је­диница, да беже својим кућама, да се предају; сваки такав покушај био би корак у смрт. Отуд, њима није било до бежања, а због “мотива ви­ше”, гу­би­ци међу добровољцима били су током повла­че­ња неупо­редиво мањи од оних који су снашли војнике свих позива из Ср­би­је.

Према једном извештају од 25. децембра 1916. године, србска војска била је сведена на 2.350 официра и 110.000 војника, наоружаних са 72 топа, око 50.000 пушака, 173 митра­ље­за, 707 са­ба­ља и 1.700 карабина. “Напуштање целе наше територије ума­њи­о је дух наше војске и увећао број војника, који се је предао не­пријатељу”. Дан или два касније, из енглеског генералштаба стигао је извештај да србска војска “представља снагу од једва 50.000 војника”, што је србска Врховна команда “поправила” саопштењем “да је српска војска бројно јака око 120.000 људи, да се њен број с дана у дан увећава, а њена снага опоравља и уздиже и да нису да­ле­ко дани, када ће српска војска по­ново осведочити своју стварну вредност”.

Уочи Божића 1916. године, пошто се известан број залуталих и изоста­ли­х војника прик­ључио својим јединицама (а прихваћени су и раније “добродушно отпуштени” добровољци), Врховна кома­н­да саопштила је “бројну јачину људства појединих армија”, како следи: Прва армија 22.988, Трећа армија 29.758, Друга армија 15.092, Одбрана Београда 21.135, Команда трупа Нове Области 13.260, Ти­мочка Војска 26.400 и Резервне трупе 11.117 војника, што укупно чини 139.750 преживелих. И поред тога, историчар Владимир Ћоровић записаће да се “број српских војних ли­ца, која су успела да се спа­су, ценио на 120 000”.

Од свих тих цифара одударају подаци који су саопштени после реорганизације србске војске, обављене указом од 27. фебруара 1916. године, када су формиране три армије са по две диви­зи­је старих имена – Шумадијска и Тимоч­ка­ чиниле су Другу армију. Према једном извору, званичном, укупна јачина тако преформиране војске износила је 6.025 официра и 124.190 војника, док је други извор, и он званичан, поменуо 7.025 официра и 129.190 војника и подофи­ци­ра. (Узгредно ваља напоменути да су коњи и мазге, за разлику од 6.000 мање или више “обрачунатих” људи, и у једном и у другом извору пописани без грешке). Херцеговачки, бокељски и црногорски добровољци укључени су у састав Друге армије (мало у Шумадијску, мало у Тимочку дивизију) и само захваљујући чињеници да су од Црне Горе до Крфа стигли “на реверс”, то су једини добровољци о којима је остао траг у срп­ској војсци на дан њене реорганизације. Сви остали добровољци, и они који су преживели арбана­шку голготу, и они који су се срп­ској војсци прикључивали кроз Црну Го­ру или до Драча и Крфа, би­ли су разбацани по свим јединицама новооформљених армија.

После заузимања Кајмакчалана (”обавио” је то Добровољачки одред војводе Вука) и губитака до којих је дошло на целом фронту, на самом почетку 1917. године поново је реорганизована србска војска: расформирани су сви четврти дивизијски пу­кови, а број чета у батаљонима сведен је на три. Крајем марта рас­формирана је и Трећа армија, а њено људство употре­б­љено је за по­пуну Прве и Дру­ге армије.

Kомандант Прве до­бро­вољачке дивизије пуковник Драгутин Ми­л­у­тиновић извеш­тава министра војног по свом доласку у Солун, крајем јануара 1918. године:

“У војничком погледу ова наша организација дала је врло ле­пих резул­тата у славним бор­бама 1. дивизије у Добруџи, а у исто време – само овом дивизијом (кад дође ИИ бригада) – појачана је наша солунска армија са око 21.000 војника”.

Иначе, ова бригада, у чијем се саставу налазило укупно 3.934 ра­тника (220 официра и 3.714 подофицира и војника) стигла је у Со­лун у два ешелона: први је приспео 29. марта, а други 1. маја 1918. године. Сви они пребачени су на фронт после неколико дана од­мо­ра.

Дода ли се овим цифрама и оних 1.100 добро­вољаца послатих из Одесе 25. јануара 1917, као и са­став Друге диви­зи­је од укупно 2.663 војни­ка, официра и подо­фи­цира, приспелих у Со­лун 7. децембра 1917. године и у шеснаест чета разбацаних по ср­пским дивизијама, онда се тек види о каквом се поја­ча­њу србске војске радило; била су то “свега” 24.763 војника, од којих је три-четири хиљаде ушло у Шумадијску дивизију! До њиховог до­ласка, “број људ­ства по че­та­ма српске војске није износио ни 50% од њи­ховог формаци­ско­г стања”, да би се приливом добро­вољаца из Ру­сије “по­дигао њихов бројни састав до 75% форма­ци­ског стања”.

На дан уочи пробоја Солунског фронта, Шумадијска дивизија бројала је 16.195 војника; не зна се колико је добровољаца било међу њима, можда и више од половине јер је тада у србској војсци међу око 140.000 војника (један извор помиње 10.000 више) било 82.600 добровољаца, од тога 76.600 изван Краљевине Србије, углавном из крајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупа­цијом.

Војвода Степа командовао је Дру­гом армијом све до 1919. године, када је став­љен на рас­полагање и, не­што ка­сније, пензионисан.

Подразумева се да је под командом Војводе Степе ратовао повелик број добровоља­ца, од којих је, после Великог рата, 501 насе­ље­н на добровољачкој колонији Мари­јин мајур, крајем 1927. године названој, по њему, Степановићево. (Насељене су свега две удовице погинулих добровољаца – о погинулим добровољцима, а њих је било небројено, најчешће неожењеним, скоро да и нема помена у оновременим списима, њима се није дало да доживе обећана добровољачка права).

Биће да је исти случај и са колонијом Леоновац, од 1927. године Војвода Степа, где је насељено 397 добровољаца.

На крају, историчару Немањи Трифуновићу, кустосу Народног музеја у Краљеву, не треба замерити због прилично неодређених навода у наведеном свечарском говору јер званична историјска “наука” у Срба уопште не посвећује пажњу србском добровољачком покрету у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. године.

Због оних које занима историјска истина, даје се овде линкhttps://www.mediafire.com/?7ca9ff2s0krfkn1 – Српски добровољачки покрет 1912-1918, Београд 2008.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: