Да ли смо спремни да учимо како да побеђујемо

Пре две недеље хтео сам да пишем о томе шта све потврђује да је Александар Вучић, као председник Србије, на неодступном путу, као сатаниста, да Србију уведе у неразориви и душегубни круг сатанистичких вредности, што је сасвим отворено почео да спроводи 2012. године са првим фестивалом педера и лезбијки у Београду. И тада је преко 6000 полиције издашно, послушно, веома савесно, под пуном ратном опремом то утемељило. Дакле, уз обилату помоћ те државне институције, што није одобрио ни парламент, ни влада, а још мање ма који постојећи позитивни закон земље Србије. А, мене што се лично тиче, то је благословио и уредник (и можда власник) сајта Нови стандард, покојни Жељко Цвијановић.

Данас, пошто сазнајем како из Русије све више одлазе њихови другосрбијанаци, које они зову либерали, увиђам шта смо ми пропустили о дану када је полиција, најмање служећи одбрани Србије, Срба и осталог становништва, ипак допустила да се педерастија јавно шепури у Београду. Из ума министра полиције, који се прси да је извео падобрански скок, а био је само привезана врећа на прсима падобранца, уз падобран за неживи терет, то је озваничено као спровођење педера и лезбијки с једног јавног места на друго. И гле, јавно испољавање ј…ба…ких склоности опет и опет постаде полицијом Србије сачувано.Уз свесрдно учешће министра полиције који, срећом, у оном „падобранском скоку“ није био третиран као радио станица, иначе би висио на гуртни (што знају припадници 63.). Тиме је добијена важна битка против душе Србије, у рату који је планиран као промена свести, о чему је својевремено телалио Светозар Басара, у дуету са својим високим ментором Борисом Тадићем.

Е тог дана десио се кључан, критичан, величанствен догађај у коме је Србија пропустила да досегне најсветлију тачку свог узвинућа из блата и живог песка у коме све више тоне, док не потоне негде у троуглу између Вашингтона и Брисела и Лондона, откако је Ђинђић отворио све капије земље Србије за Запад, читај: Америку, Енглеску, Немачку, Француску, ЕУ (разумевај као: Еве га Ужас)… Па је Србији од тада преостало да све више тоне и остаје у уверењу како јој је то стање као такво заувек дато, на путу без повратка.

О томе потврду имамо у јавној спрдњи са одговорношћу од министарства просвете, и његових сложбених саветодаваца, као и аутора уџбеника који ј…ба…чке склоности претаче у нужно васпитавање деце, свих узраста, без обзира на ниво свесности. И у том учествује и позивање на науку, цврцгевезен, онако као што су комунисти Србе тукли у главу са „научним социјализмом“, а овамо им радили о глави, темељно кроз душу уништавајући сваки вид сећања, а понајвише на покоље извршене руком Хрвата у време „хрватског израза повијесних тежњи“, штоно рече први демократски председник Хрватске, др Фрањо Туђман, односно у време Независне Државе Хрватске.

Додуше да одговорност постоји у земљи Србији, прва би је пригрлила госпођа Зорана Михајловић.
Тај испуштени тренутак ко зна кад ће и да ли ће се скоро појавити, међутим да га ипак сагледамо. Озбиљни смо људи, морамо озбиљно и мислити.

Као што се зна неки дан после литије коју је овенчао његова светост патријарх господин Порфирије, његова екселенција господин амерички амбасадор наредио је да се одржи оно што на Западу зову Европрајд. И би Прајд.

Упркос судској забрани, упркос забрани министра полиције, упркос забрани коју је бомбастично и срцедрапатељно изрекао као председник Србије, господин Александар Вучић, његова екселенција маде ин Вашингтон наредио и спровео. И ајд сад да ми неко каже да је Србија суверена.

Будући на челу Европрајда његова америчка екселенција сасвим извесно био је окружен својим фокама (у цивилу), а може бити и маринцима (у цивилу) ради безбедности, као и очувања учесника Европрајда, с обзиром на крхкост те људске творевине. А чујем да су ту била и лица из оне установе коју на српском језику ја зовем Еве га Ужас.

Како врећа-падобран, односно министар полиције није допустио Европрајд, него „спровођење“ прајдоваца, човек би помислио у Цезе (јер реч спровођење подразумава лисице на рукама, плави комби и правац иза решетака), али ваљда господин министар зна српски језик, у том часу искрсава онај величанствени тренутак.

Како се на једном месту, под будним очима 6000 полиције, нашла најеминентнија група владара Србије, који са Србијом имају везе као западне вране и гаврани, полиција је могла све да похапси, његовој америчкој екселенцији се захвали на учешћу у власти у Србији и љубазно му да рок да са својим најлон кесама оде у своју земљу (то су оне кесе које су носили Срби бежећи из Сарајева да их не би убијали снајперисти Алије Изетбеговића). Остали да буду изложени суду, за читав низ прекршаја које су починили у том свом Европрајду усред Београда.

Последице тог чина не би убројале НАТО бомбардовање, чиме нас плаши наш врли председник, човек за све установе у Србији, нити санкције (као да нисмо довољно санкционисани Зораном Михаловић, на пример, да не наводим остале равни санкција у нашој Србијици), нити би Шиптари кренули на Ниш, градећи велику Албанију, или да би Хрватска посегла за Сремом, заједно са Земуном (чега се ни дан данас не одриче, заједно са Бачком и Банатом), још мање да би Монтенегрини узели оружје у руке да се обрачунају са Србима у Црној Гори, или да би Енглези кренули да растурају Републику Српску, јер њихов војни капацитет иде само на оно бројно стање које највише може да ликвидира две или три важне личности, као што су већ радили… А поготово се не би Бондстил усудио да крене на Београд, коликогод то сањао Вук Драшковић…
Слутим да би у року од недељу дана била реприза Авганистана и наши либерали, односно другосрбијанци би хватали авионе за Запад, заједно са свима који су пили кафу и виски по западним амбасадама.
Зар тада не би свануло Србији!?

Срђан Воларевић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: