ДАНИ(Ј)ЕЛ СИМИЋ: ШТА БИ НАМ ФАЛИЛО, ДА СЕ ОПЕТ МАЛО ПОРОКАМО МЕЂУ СОБОМ?

Српска је у изборном, односно постизборном стању, бивше совјетске републике Украјине прије војног пуча 2014. године. Побиједила је дугогодишња власт, декларативно патриотска и окренута Русији, али уз колосалан баласт општенародног, фолклорног незадовољства економијом и корупцијом. Против опозиције финансијски, медијски и институционално подржане са Запада, а која је изашла на улице причајући о крађи. Не будимо мазгови и билмези, па признајмо да нас свака одлука која проглашава предсједника мимо резултата избора и закона – уводи у грађански рат.

Украјински нациста Максим Жорин, члан неонацистичког батаљона Азов, почетком седмице је на свом Телеграм каналу објавио видео снимак. Низ падину, у плитку јаму, сорвавају тијела везаних и убијених цивила. Са описом: Окупирани Купјанск. Харковска област. Цивилно становништво. Стиже плата!

Врло брзо је измјенио текст и допунио га објашњењем да је “видео узет са заробљеног телефона руског окупатора”. Но, информативни рат има своје ровове. У њима је од супарничке дигиталне војске пронађен путоказ за други правац. Видео је постављен на Жоринов канал у 13:24, текст преуређиван у 14:12, док метаподаци видеа масакрираних цивила указују да је снимљен 9. октобра, у 13:24. Баш када је и окачен. Никако мјесец дана раније, 10. септембра, када су се руске снаге повукле са тог подручја.

У питању је ратни злочин. Ако ништа под озбиљном сумњом и озбиљном потребом за истрагом. Осим извјештаја да режим из Кијева отворено најављује хапшење и суђење свих који су сарађивали са руском цивилно-војном администрацијом; стижу и они да се такве људе рјешава по кратком поступку. Метком у потиљак. Као на предметном снимку. Но, о томе нећете слушати у медијима које пратите преко америчких друштвених мрежа, које вам предлажу натписе да је ваша свечовјечанска дужност да помогнете Украјину у борби. Мреже контролисане из Сједињених Ентитета Америке су потпуно цензурисале руске канале. До мјере да ме пријатељ, високообразовани гастарбајтер из Дојчланда, моли да му пошаљем неке карте са линијама фронта. Кажем му без и најмање примисли да то урадим – имаш на Телеграму колико хоћеш. Он узвраћа – овдје је Телеграм искључен.

У тим условима неко се још увијек усуђује да нам прича о демократији, слободи мисли и њеног јавног изражавања. И то Швабо Шмит! У чијој земљи влада медијски мрак. Тако је и на посљедњем рочишту на суђењу мени, због раскринкавања лажи о Дану бијелих трака у Приједору, у судници као “представник јавности”, поред осталих Невладинића, дошао и запосленик ОЕБС. Док се на овај начин врши отворени притисак на судску власт Српске, како би донијела одлуку да је њена сопствена држава геноцидна, ни један српски медиј није нашао за сходно да мени и Марку Шикуљаку пружи подршку у борби против страних агената.

То просто није тема и бавићемо се тим како је сасвим дивно што су терористичким нападима Русији сланом водом напунили и упропастили цијеви Сјеверних гасних токова, односно камионом пуним експлозива уништили један правац аутомобилског саобраћаја преко Керчанског моста. У Фајненшл тајмсу хитно иде антиреклама за компанију Тесла, чим је Илон Маск рекао да се рат треба ријешити преговорима. Старлинк, комуникацијско средство помоћу малих сателита, кључно за координацију украјинске војске којој је Русија уништила систем везе одмах у фебруару, одједном је ето престао да ради или има великих проблема. Баш на ратишту испред Доњецка, гдје је руска коалиција опет почела са наступањем… Како згодно.

Опречних виђења и гласова у тоталитаристичком друштву Запада не смије бити. Бивши начелник Генералштаба америчке војске, генерал Џек Кин, рекао је да су у Украјину уложили мрвице – само 66 милијарди ове године. “То је 1,1 одсто буџета, али добијамо несразмјерно велику корист. Вашингтон је урадио главно – створио озбиљног ривала Москви на границама са Русијом, који би морао да спријечи руско руководство да води политику утицаја у источној Европи, посебно у земљама бившег СССР. Стога је таква инвестиција у Украјинце, који се боре против Русије, у интересу Сједињених Држава и веома исплатива”, каже он. А кад он тако каже, никаквих прича о преговорима не смије бити.

Таквих преговора, што је истима такође важно и такође то финансирају, јер мене тужи организација коју финансира Амбасада САД, не смије бити ни између власти и опозиције у Српској. Сада се налазимо у ситуацији каква није постојала од обрачуна између Биљане Плавшић и Радована Караџића. Мада није ни близу тако озбиљна.

Опет, заиста не могу да поднесем атмосферу у којој чак и коментарисање физичке немогућности да је у Бањој Луци опозиција скупила 30.000 људи на Тргу Крајине, како је изјавио за први послијеизборни скуп Бранислав Бореновић, дјелује као политички обојена опсервација. То је просто чињеница. И мора се говорити. Да не би сутра неко опет покушао протурити како је нормално и научно носити маске против короне на отвореном. Истина је да је било можда нешто више људи него за парарелигиозни, хибридни и камуфлирани завршни скуп опозиције 2018. године. Поготово више од броја окупљених када је за предсједника на улици крунисан Вукота Говедарица. Али то је све. Број протестаната, није никаква критична маса.

Јесте велики број људи за посљедњих петнаестак година нашег политичког живота, јер велики скупови су наша дигитализована и одавно у архиву селфирана прошлост. Али није ништа посебно! И до сада невиђено. Посебно није број људи који не може извести и супротна страна, уколико се опет одлучи за неки облик контрамитинговања. Што је исто лоше.

Најбитније је што то није политички став, који одражава мишљење већине бирача. Тиха већина је изашла из фазе збуњености и ишчекивања, у фазу љутње на продужавање политичке нестабилности. Не само без икаквог конкретног доказа да се изборна крађа десила на начин да то утиче на резултате избора, већ и изгледног сценарија да опозиција може остварити своје прокламоване циљеве. Окупљања тренутно имају само функцију одржавања ватре у опозиционом табору, како се не би коментарисали резултати избора. На три од четири фронта, доживљен је пораз који ни сама опозиција не пориче. Споран је Додик, као персонализација власти.

Свакако да ставове људи који су изашли на протесте треба узети у обзир. Што је ЦИК већ и урадио. А то буди зебњу. У питању је кршење процедура на основу притиска јавности. И то дијела јавности. ЦИК БиХ је наредила поновно бројање гласова са свих 2.239 бирачких мјеста у Српској, али само за предсједника и потпредсједника Српске, гдје је разлика 30.000 гласова. Зашто? Ако се крало, како се крало само за ту функцију? Да ли је то, са кутијама у које се убацују четири листића, уопште могуће? Уједно, на основу којих докумената и приговора, те на основу којих закона и правила, ЦИК може у овом тренутку донијети овакву одлуку? Све су прилике да је донешена незаконито. И то је оно што је највећа опасност. Што може мирисати на сценарио по којој окупациона канцеларија ОХР намјерава наставити лов у мутном, до унутрашњих немира и сукоба у Српској.

Шта сад гарантује, знајући како су у поратним годинама изборни резултати мијењани врећама са “гласовима пристиглим из иностранства”, да је ниво корупције у органима који су проводили изборе сада мањи, него што је то био на дан гласања? Нико, дакако, нема ништа против пребројавања и утврђивања ко је добио више. Право питање је ко је крив за ову поновљену срамоту и ко ће бити кажњен?

Домаће законодавство би, за убудуће, требало предвидити казне за кандидате који прогласе побједу – а након званичних резултата се испостави да су изгубили. Пригодна каштига би била прво забрана рада у бираним или именованим органима који се плаћају из буџета у наредне четири године, како би се спријечило ухљебљење у Вијећу народа и сличним наћвама са бијелим хљебом. Онда и забрана кандидовања на изборима за четири године. Без овакве клаузуле, ништа нас неће спријечити да и за наредне изборе имамо поново постизборно двовлашће. Најопаснију ствар у демократском друштву.

Ефбиховска медијска ордија удара на Шмитка, пресмијешним насловима по којим доводе у питање његову “објективност”. Засад им је он битнија тема, јер се Република Шумска о свом јаду забавила. На корак од анархије.

Да ли нам треба, пред зиму која ће одлучити исход свјетског рата, а за коју се нико не спрема, као да неће ни доћи, да се опет мало побијемо међу собом? У Украјини се нијесу могли договорити и ето како су завршили.

Данијел Симић / Фронтал

БОНУС ВИДЕО: