Срђан Воларевић: Морал гђе Зоране Михајловић

Кад год се у јавности несрећне нам Србијице огласи госпођа министарка Зорана Михајловић, опет и опет сам јој захвалан што ми разоткрива смисао морала у друштву. Поново увиђам колику моћ међу људима садржи морална делатност и колико је морал неодвојив од њему происходећег добра. И поново ми оживљава Платонова мисао о политици, да л у његовим „Писмима“, или „Државнику“ – свеједно ми је, али увек се своди на добробит друштва, на оно што Платон ословљава у речи добро. Његова мисао увек је једнака себи, па по томе жива и дан данашњи. Применили је у збиљи, или задржали у пуком (кафанском) расуђивању.

Када уважено лице из власти нешто казује то онда није из њој омиљене лектире које нам дотично лице љубазно и несебично предочава. Још мање да нам препоручује за уважавање тог садржаја, по коме се имамо понашати, с претпоставком да је у сагласности са уставом и постојећим законима. И да то није у супротности са нараштајима утврђеним токовима живота.

Али када уважено лице из власти, и без познавања Платона, не зна, или неће да зна, или није у стању да зна шта је добро за друштво, за народ, за државу, а свеукупну своју делатност своди на то да причини што већу штету, с обзиром на свој положај у органима управљања државом, онда то лице подлеже кривичном санкционисању. Међутим, када су органи, тужилаштво, полиција и суд, у непосредној служби тог лица, онда је та држава окупирана. Не да је колонија, или протекторат, већ окупирана. И свако размишљање о добру, у оквирима политике и државе, можемо окачити мачку о реп, или утопити у кафанском надмудривању. Под окупацијом оно што је добро захтева све да се досегне, али не испразна наклапања.

Ако већ госпођа министарка, јер је о њој реч, неће да стекне сазнање о томе шта садржи реч добро. И без Платона.

Госпођа Зорана Михајловић је, као министарка, више пута показала да је личност која не познаје морал који би јој предочавао оно што српски језик подразумева у речи добро. Сетимо се само њеног глувонемог и слабовидног односа према страдалим рударима у рудокопу. Тада је била, као што је и сада, са ауторитетом министарке за рударство и енергетику. Или сетимо се када је српски језик обогатила у речи диверзификација – а казивало се о јефтином руском гасу и ко зна по каквој цени, али сигурно много вишој од руске цене. Овај магијски чин са језиком требало је да нас наведе да схватимо како с руским гасом губимо суверенитет и, по неким београдским мишљењима, постајемо петоразредна губернија Руске федерације.

Пошто се одрекла одговорности за страдање рудара, што јој допушта политички систем који смо од Ђинђића на овамо преузели од Запада, она може да се понаша као онај шериф из једне приповетке Вилијема Саројана, америчког писца, јерменског порекла. Јер госпођа министарка толико воли Америку, да би и нас да утера у тај тор љубави, па јој ево глас из те обећане земље. Наиме, кад год избију расни немири у једном расно мешовитом градићу, шериф из сошке не извлачи ватрено оружје, да смири немире, врло крваве, већ узима штапове за пецање и одлази, прилично далеко, да лови рибу – све док се немири не смире. Тада стижемо до апсурда о моћима правде у државици нам Србијици.
У случају гаса не показује се госпођа министарка као шериф који има штапове за пецање, већ као одани слуга окупатора – који има један једини циљ: да још више потре ма какав вид суверености Србије. Зар његова америчка екселенција као коловођа педера и лезбијки то није показао кад је његова реч јача од речи министра полиције, суда, војске и председника кукавне Србијице?

А кад је земља окупирана, где се тражи и задобија морал!? У изборима који служе окупатору, или у буђењу свести о слободи и суверености? Јер само слободан човек у стању је да позна оно што је добро.

И да се наведе најновије од госпође министарке, Зоране Михајловић, са отужном, инфантилном, прозуклом аргументацијом одбране пута Србијице у загрљај живог леша по имену Европска заједница. То ни у вртићу уз шећерлеме, чоколадне бананице и сахер торту не би било прихваћено.

„Мислим да би се требало одлучније дистанцирати [од Русије?]. Многи ће се наљутити када ово кажем, али не сумњам у позицију Србије. Ако погледате карту, Србија је у Европи. Србија заузима своје место у Европи. Званично или незванично, директно или индиректно, Србија се изјаснила да идемо ка европским интеграцијама. У том контексту, наша политика такође мора бити усклађена са политиком Европске уније.”

Дословно тако каже. Као ми не знамо да Србија није на западном Балкану, већ више од 1000 (хиљаду) година толико део те западне Европе да ју је и стварала. Зарад те чињенице госпођа министарка би била понављач из историје у основној школи. И као не знамо да је Запад од Хабсбурга и Британаца преузео блаћење Срба и Србије не због своје љубави према истини, већ других циљева који за поимање света госпођи министарки треба одржати озбиљно предавање из разних друштвених делатности, од историје и етнологије, до геополитике.
И шта нам преостаје, како да схватимо овај хвалоспев европских интеграција?

Мене што се тиче, ја то разумевам као нискософистицирани израз мржње према Србима и Србији. Што ме наводи на мисао да је мржња колевка лажи. А где мржња управља политичком свешћу, она нам преостаје само да кажемо: збогом памети.

Међутим, госпођа министарка, па и потпредседница владе врло бомбастично и у овом часу наступа. Реч је о тајном уговору о енергетици са Норвешком, са стратешким циљевима чак до 2050. године. И гле чуда, и овде госпођа министарка и потпредседница узима штапове за пецање и дрчно каже да то нема везе са њом. И још додаје да је то ствар која је запечаћена за јавност. Дакле, Србијо – ко те шиша, ми у власти знамо шта теби треба!

Па нек ми неко каже да госпођа министарка није у служби Америке.
И где је ту морал? И немој неко да зуцне да политика и морал немају ништа заједничко, ни под окупацијом.

Срђан Воларевић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: