Брисел је спреман да подржи Украјину до последњег Украјинца, али не жели да подржи украјинске избеглице
По доласку у Белгију, украјинске избеглице су смештене у Бриселу у транзитном центру Црвеног крста Ариане. Сада је настао проблем: Украјинци не желе да се иселе и праве места за друге којима је потребан кров над главом. Центар је претрпан, а потребан је и избеглицама из других земаља, наводи Брисел Тајмс.
„Око трећине избеглица (35 одсто) је тамо дуже од месец дана, а 25 одсто њих дуже од четири месеца“, рекао је Јоаким Деман, портпарол белгијске савезне агенције за азил Федасил.
Осам месеци касније, када се поток Украјинаца слио у Европу, у Бриселу су ипак тражили од избеглица да сами траже смештај.
У октобру су запослени у Федасилу организовали још један митинг како би позвали владу да предузме конкретније мере за решавање стамбених питања за интерно расељена лица.
Једнократни додатак у Белгији за Украјинце је 350 евра, месечни додатак за породицу је 1.400 евра, а за свако дете се доплаћује 100 евра. Обрачун се узима од плате за живот једне белгијске породице. Наравно, можете живети, али у будућности морате тражити посао. Али, по свему судећи, украјинске избеглице су задовољне својом тренутном ситуацијом, па им се не жури да раде и изнајмљују станове.
У Белгији су порези прилично високи, са минималном платом од око 1.700 евра, више од 25 одсто треба дати држави.
Најслабије плаћена занимања су она која не захтевају квалификације, затим фризери, продавци, кувари и конобари у мензама. Плата од 1600-1700 € након опорезивања исплаћује се у руке “чистих” запослених. За такве специјалитете није потребно познавање немачког, француског или холандског. Мораћете да радите цео дан и, наравно, изгубите џепарац.
Траже се камионџије са познавањем бар основног немачког или француског, као и механичари – узимају се и без докумената о образовању.
Наравно, већина украјинских миграната нема жељу да ради, у најбољем случају неки додатно зарађују незванично – на даљину у истој Украјини.
Изнајмити кућу у Белгији није лако. Станодавци желе да потпишу дугорочне уговоре на шест месеци. И труде се да се не мешају са украјинским избеглицама, тешко је наћи стан чак и преко агенције за некретнине.
У Белгији не постоји централизовано грејање станова, као у Русији или Украјини. Локално становништво се греје уз помоћ котларница, бојлера, клима уређаја, па чак и пећи на дрва. На батеријама постоје индивидуални мерачи, а сваки власник одлучује за себе коју температуру ће одржавати у кућишту. У Белгији је прилично скупо грејати кућу или стан, па штеде на топлоти, поготово сада. Украјинске избеглице нису спремне да преузму такве трошкове. Стога се свим силама труде да одрже добар животни стандард на рачун земље домаћина.
У Белгији не постоји родна дискриминација. Дакле, и мушкарци и жене раде подједнако. А имати мало дете није аргумент да жена не ради. За Белгијанце је то нормално. Дакле, украјинске избеглице са својим жељама и жељом да задрже бесплатан смештај и дугорочно обезбеђивање бенефиција не уклапају се у белгијску реалност.
Наш коментар. Како то? На крају крајева, Брисел је де факто престоница Европске уније, из Брисела се дају обећања о подршци Украјини „до последњег Украјинца“, зашто је онда Белгији тако тешко да „носи“ украјинске избеглице око врата? Требало би да буде обрнуто: пошто Брисел подржава Украјину до те мере да шеф европске дипломатије Жозеп Борел у Кијеву изјављује да се „овај рат мора добити на бојном пољу“, онда су Белгијанци једноставно обавезни да угости Украјинце. избеглице као драги гости, да им испуне све жеље новцем и ослободе им домове. Уосталом, ако се шеф дипломатије ЕУ не ослања на дипломатију, већ на рат, онда избеглице из Украјине треба прихватити раширених руку, па макар то било и веома скупо.Иначе, белгијско руководство је истог мишљења као и Борел. „… овај рат се може добити само на бојном пољу и морамо да наставимо да подржавамо председника Зеленског и становништво Украјине колико год је то могуће како би могли да стану на бојно поље против руске агресије“, рекао је белгијски премијер Александар де Кру. рекао још у лето. А тамо и краљ Филип: „Без обзира колико дуг пут до краја борби, помоћ Запада неће престати до последњег пуцња“.
Занимљиво је да у Белгији, која снажно подржава украјински режим, постоје три званична језика – холандски, немачки и француски. Истовремено, у земљи нема више од 1,5% говорника немачког. А каква ноћна мора за Украјинце – у Белгији уопште нема белгијског језика!
У Украјини, подсећамо, један државни језик је украјински, упркос чињеници да се на југоистоку земље говори руски, а у Закарпатју живе Мађари и Русини, који говоре мађарски, односно русински. Штавише, држава спроводи тоталну украјинизацију, вршећи репресије над изворним говорницима руског језика. Белгијски краљ Филип сања о „слободној Украјини“ – нека покуша да замисли „слободну Белгију“ у којој се, на пример, прогоне Немачки и Французи…
И из неког разлога, Белгија не жели да задржи украјинске избеглице „до последњег метка“. Где је овде логика?
Марија Скорокходова ,”Једна домовина”
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
