Пушоња: Где нам је завичај?
”Образовање је најмоћније оружје које можете користити за промену света”, рекао је Нелсон Мандела, робијаш (не)правде и први црни председник Јужне Африке. И није погрешио, пише Мирослав Пушоња.
Оно нас учи да кроз живот путујемо сарадањом и такмичењем (конкуренцијом). Правимо удружења да би могли раздвојити три врсте добара, приватна, заједничка и јавна. Размишљајући на ту тему фб ми је постао прави извор побуде. Година којој назиремо крај обележена је руско-руским ратом, и вештачком несташицом енергената. Да је то тачно, треба отићи на изјаве о визији, мисији и циљевима највећих руских произвођача нафте и гаса. Руси су тек пустили нове гасоводе ка Европи. Американци су их избушили. О каквој је несташици онда реч?
Пре 2.5 хиљада година Платон је приметио да сиромаштво не долази од смањења богатства (несташица), већ од умножавања жеља. Зато је он геније и живи, и живеће до краја света. Баш тако, сиромаштво долази од површности. И фб је прави сведок те појаве. Нема фокуса, нема дубине. Само плиткоћа и површност. Прелетање са теме на тему. Без одговора. Аброношки!
Скоро сам добио фотографију руског министра спољних послова. Окован је америчким производима. На руци сат. На сточету ”ајфон”. На телу мајица америчког модног креатора. На интернету и фб свађа српских индивидуа. Једни му приписују елементе издајства. Други то маргинализују. За мене је суштина у нечем другом. А то је визуелна потврда о супериорности једне привреде првенствено у интелектуално – технолошком капиталу. Дакле, Мендела је робујући у родезијским расним казаматима добро закључио. Слободе нема без образ(овања) и стваралаштва.
Ових дана, након осам година владавине, најутицајнију српску научну институцију напустио је њен председник. Биће запамћен као и један владика, по сличној поруци младима. Да је парафразирам, ”Нека вам завичај буде у свету и свет”. Седамдесетих година прошлога века, један нобеловац са чикашке престижне школе објавио је ремек дело научне мисли и везао га за економију. Он је доказао најсложенијим математичким апаратом да ће земаљске токове каналисати интелектуални капитал, и да ће сваки појединац слушати своју природу и кретати се од извора где има мање ка оном где има више (због интелектуалних и других производа и услуга). Наш бивши председник САНУ није имао времена да се бави тим макрофеноменом. Бавио се микро науком. Шта се даје деци, деца ће дати друштву , говорио је Карл А. Меннингер. Ако се вратим на оне три врсте добара о којима се баве удружења попут САНУ, јасно запажам да наша заједница даје нашој деци некакво образовање и савет да је хитно напусте без обештећења. Да ли је то због сазнања да ”роба” и није нека (БУ не може да упадне ни у првих 500 универзитета у свету) или зато што кровна институција на чијем је челу до јуче био уважени академик сматра да је држави и завичају одзвонило, остаје да се види.
Платон није само препознао непроменљивост људске природе већ је дао и дефиницију како се ослободити простака, површности и манипулације. У свом делу, ”Пећина” Платон објашњава да није мудро веровати (само) у оно што очи виде. Потребно је отрпети таму која нас ропски спутава док гледамо у светло нових чињеница. А тога нема без образовања. Зато ћу уочи обележавања дана Дејтонског споразума завршити са два примера са Косова. Први је везан за поруку нашег светог патријарха Павла. Он нас је дубински разумео. Нисмо га послушали.
”Док сам био на Косову, било је прилика, понекад, да се може подићи нека црквица, мада је све то било тешко – добити дозволу, скупити паре. Састанемо се да видимо какву ћемо, колику, од чега. Предлажу једни од цигле, други од блокова, трећи од камена, видите колико разних мишљења. Кад коначно решимо од чега ћемо, они чије гледиште није усвојено, не само да вам постају непријатељи, него ће учинити све да вас онемогуће да било шта учините. То више није индивидуалност, то је злочин. У овом погледу треба да се коригујемо, а видите да смо још од седмог века такви.
Кад бисмо имали у виду општи интерес (заједничко добро, мп) – где би нам био крај. Код нас је тај распон и у добру и у злу био велики. Нисмо уравнотежени. Наша неслога је велика несрећа за нас, где нам је памети мало.
Али за мене је горе бити кадар да бациш људе у оне јаме. Кад би било бирати, пре пристајем на нас овакве какви смо”.
Патријарх је говорио о образу, образовању и гордости. И зато смо завршили у тоталном ћорскокаку који из ”света завичаја” води право у Платонову ”Пећину” али не због тога да би заробљена тела завичаја ослободио, већ да би их још једном утврдио у њиховој заблуди да су на добром путу и слобода само што није дошла. О томе сведочи прилог текста о полагању заклетве ”Српске листе”. И то је други пример. Нека не би дао Бог да то буде и пут и циљ Р. Српске.
Мирослав Пушоња / Васељенска
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.