Илија Петровић: На видело с истином о себи

арбанаси, нестајање, истином, србским, србије, србско, рат, национални, илија, србско

(Фото: Слободна Херцеговина)

На видело са истином о себи!

Сви телевизионари који у Земљи Србији држе до себе, свакодневно угошћују најразличније зналце онога што се србскоме народу десило сутра, са високо постављеним циљем да просту светину испрепадају оним што ће се збити јуче.

Па је, тако, и овај последњи 27. новембар, недуго испред подне, искоришћен за причу о страдању “регионалних” Срба: у Словенији им се не признаје мањински статус, у Хрватској, чак и на подручју изван ратних операција, рушене су им и спаљиване куће, такозвани Бошњаци окривљују их за наводни геноцид иако је, примера ради, многољудно Сарајево скоро да је обесрбљено, на Косову и Метохији њихови остаци остатака живе од данас до сутра, обесправљени, са можем под грло…

Црна Гора и Маћедонија нису поменути, а остаје непознато да ли се и Србија налази “у региону”.

Уместо тога, могло се сазнати да “свака земља има своје Косово” (макар шта то значило), да су због Косова погажени сви принципи, ваљда онога што се повремено помиње као “међународно право”, а што је, како нас је на самом почетку јула 1991. године известио ондашњи француски председник Франсоа Митеран, престало да постоји јер је, усред ондашње југословенске кризе, исти тај Митеран предложио својим савезници­ма да размисле о хитном увођењу наддржавних и наднационал­них “нових европских правних норми” за регулисање насталих спорова.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Стварно постојање тих норми видљиво је и из чињенице да се, због пароле “Косово је Србија”, Србија налази на удару такозване међународне заједнице, мада Украјина “никада не би била кажњена када би се рекло “Донбас је Украјина”, а у истој корпи налази се и вест да у Приштини заједнички заседају такозвана скупштина још такозванијег Косова и скупштина “пријатељске” Арбаније из “отвореног Балкана”  са повисоким циљем да се уједине. Рачунају: ако то није успело покојном ЈахачуСаЧелаКолоне  ко се уопште може и сме супротставити намери немачке Европске уније.

И  ником ништа!

А и како би “неком нешто”, кад власт у Земљи Србији благодарећи “знању” званичне историјске “науке” у истој тој Србији, покушава да на нељудске изазове западне фашикратске интернационале одговори тек кад у тренутку кад они постану видљиви или чујни.

Тој “науци” непознато је јер она то и не жели да зна (чини се узалудним и подсећати је на историјску истину) да је Србство предвиђено за одстрел још пре подоста дуже од хиљаду година, барем према ономе што писана повест признаје. Занемаримо ли циљни “изум” о доласку Срба (за ту прилику названих Словени) на Хелм (данас познат као Балкан) током 6. и 7. века, ниоткуд, не би ли се тако, једним ударцем, обезвредиле србске цивилизацијске вредности, зна се да је папа Јован Осми (872-882) на “одговорност” позвао Мето­дија (815?-885) јер “друк­чије учи, но што је био обећао”, а није тајна ни да је римока­толичка црква (или јерес у хришћанству), пет година по одрицању од Христове вере (1059), на једном са­бору својих прелата у Солину (код Спљета) србску ћири­ли­цу назвала “ђавољим изумом”.

Управо поменути ватиканизми настављени су током четрнаест-петнаест крсташких ратова које је Угарска, за рачун Ватикана, од краја 12. до почетка 15. века водила против Срба (три пута у Далмацији, два пута против цара Душана, једном против цара Уроша, остале по Босни), што је, ваљда, надахнуло папу Јована Павла Другог, Пољака Карла Јозефа Војтилу (1920-­1978-2005), да 1992. године позове војне снаге Северноатлантског савеза и западноевропске уније на крсташки рат против Срба јер “Ватикан према Хрватској има однос исте пристр­а­с­ности као и пре­ма Пољској и обе државе и нације сма­тра бедемом католичанства у бор­би са православ­љем”

Они рани крсташки ратови престали су у условима док се очекивало да турски полумесец обави започето крсташење (крижарење, такорећи) а кад се то није десило  ватикански послушници поново су преузели “иницијативу”:

 Током 17. и 18. века, трима генерацијама римокатоличких свећеника било је задужење да убијајући знање о србској историји, из светских архива прикупљају списе о Илирима и утурају их у Музеј Илирика у Болоњи, не би ли отуд све то  нестало! Сродна је томе ововремена немачка намера да дигитализује списе из Архива Србске православне цркве и Покрајинског архива у Сремским Карловцима, еда би се, после дигитализације, папири спалили; доцније, у неком неодређеном тренутку, то што је дигитализовано биће избрисано једним “неопрезним” кликом, а наивни Срби биће “утешени” објашњењем да то и није толико трагично, тицало се то записа из једнога већ “превазиђеног” времена;

 У Ракоцијевом устанку против Хаб­збуршке монархије (1703-1711), према писању маџарског историчара Иг­наца Ачадија (1845-1906), у Бачкој и Барањи тих година изгинуло је, највећим делом поклано, око 120.000 Срба, а у Бач­кој све је немилице опустошено, стока оте­рана, сва имања и села попаљена, после чега је у времену од 1717. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 немаџара, међу њима и Ср­ба, а највише Сло­вака, од старине србскога племена;

Прочитајте још:  Терор и демократија, заједно или спрега

 Клеменс Метерних (1773-1859), од 1809. до 1848. го­дине аустријски министар спољних послова, чврсто се држао политичке логике да “Аус­т­рији никако није у ин­тересу да на својим јужним гра­ницама добијемо слобо­д­ну србску државу”, односно да “Србија мора у нашем најдиректнијем инте­ресу или Порти (Турској  ИП) или нама да припадне… али сама никада  слободна, независна држава”;

 Револуционарна 1848. година и србска Буна током њеног тра­јања биле су, по много чему, трагичне по србски народ у Војво­дини Србској јер су угарска “законо­прописана правила” (уз свесрдну помоћ римокатоличких Пољака, бивших Срба), према писању Милоша Милоје­вића, налагала “уништити све народно­сти живеће у тако званој Маџарској, и по којима морају изгубити је­зик, вјеру, народност и т. д. па се прелити у Маџаре… Зверски је тада побијено преко 100.000 душа Срба” и ра­зорено сто петнаест (115) србских цркава и мана­сти­ра, “не за време борбе… кад су страсти радиле”, већ “онда кад не беше борбе”;

 На “револу­ци­онисање” србских непријатеља са северне и северо­западне стране одлучу­ју­ће је утицала “философска ми­сао” Комунистичког манифеста чији су писари били Карл Маркс (1818-1883) и Фридрих Енгелс (1820­-1895), не само идеолози “научног социјализма”, већ и међу­народ­ног тероризма, што у себи садржи и геноцидну за­мисао о униште­њу србског и руског народа, руског и србског православља. Енгелс је, наиме, доказивао да су Јуж­ни Словени (ово се нај­чешће може читати као Срби) “нужно кон­тра­револу­ци­онарни”, да је историја осудила “реакционарне” Србе на нестанак с историјске позорнице, Маркс је тврдио да “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”, а обојици је однекуд било “познато” да је остварена “рево­луционарна” парола са саме средине фебруара 1849. године, која је позивала на биолошко уништење Сло­вен­ства: “Нека тада буде борба, ‘неумољива борба на живот и смрт’ са Словенством; борба до истраге и безобзирни тероризам”. Због чега је Џорџ Грајм Ватсон (1927­-2013), енглески историчар и књижевни критичар, професор на Кембриџу, написао да “можда многима није по­знато да су само социјалисти отворено заговарали ге­ноцид у 19. и 20. веку”, те да не зна “ниједног европског мислиоца модерног доба пре Марк­са и Енгелса који је отворено заговарао расно истреб­љење”;

 На дан кад је објављен рат Србији (29. јула 1914), посланик бечког ћесара у Вати­кану обавестио је папу Пија Десетог (1835­-1903-1914) о мерама које Монархија (уз не­мачку подршку “да буде рат… да Србија мо­ра бити ма­сакрирана”) намерава да предузме против Србије, а папина сагласност са тим наумом садржана је у жаљењу “зашто је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог опасног суседа на Дуна­ву… Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-­Угар­ску, због њезиног соп­ственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за като­личку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послу­жи томе циљу”;

 Како се поменути папа упокојио три недеље касније, његов наследник Бенедикт Петнаести (1854-1914-1922) ту је сагласност притврдио изјавом да “Срби право­славни и Србија има да нестану са лица земље”, а може се сматрати сигурним да су са том политиком били са­гласни и Енглези. Јер, енглески лист Манчестер Гардијан призивајући “дивљаштво на коме је заснована енгле­ска колони­јална моћ” и парафразирајући нешто раније помињанога Карла Марк­са, писао је да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и пото­пи­ти је на дно, Европа би постала чистија”. А у данима док је Срб­ија преживљавала своју Голготу (новембар 1915  март 1916), британски став према србској страни најбоље је “објаснио” њен министар војни Хорејшо Ки­ченер (1850-1916) рекавши да, “што се данас нала­зите (Срби  ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдоглаво сте одбијали да Бугарској учините конце­сије… Ра­ди­је сте хтели да сви изгинете него да Буга­рима учините уступке”, Бугарима чије је трогодишње “гостовање” у Србији (од уласка у рат 1915. до ка­питулације 1918) остало упамћено “по зверствима које су чинили где год су крочили. Немци су убијали, а Бу­га­ри су се иживљавали… Непобитно се може доказати да није било уби­става којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завр­ша­вале у страховитим мукама… Имали су чак одред за силовања”; тако је сведочио Арчибалд Рајс (1875­-1929) који је истраживао те злочине;

Прочитајте још:  Дегенерација

 Припремајући се за “свој” рат и веран сопственом уверењу да “сва дела имају смисао, па и злочин”, Адолф Хитлер (1889-1945?) поручио је Немцима изван Рајха да “нај­мање што можемо учинити јесте да спречимо даљи при­лив словенске крви… Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет не­мачке омладине, зар онда немам право да уништим ми­лионе ове инфериорне расе, која се множи попут га­мади. Ја их нећу све поубијати, него спре­чити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена… То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности би­ће та да свим средствима спре­чи даљи пораст словен­ских народа”. Није рекао, али се подразу­ме­вало, његов план тицао се уништења православних Срба и Руса;

 Ватиканска “и­деологија” била је окосница усташко-комуни­стичког споразума из 1935. године да ће “заједнички, свим ра­сположивим средствима… док се не сломи кичма срп­ства и православља”, уложити труд у “уништење свега што је српско и православно”. Друкчије није могло ни бити, будући да је на хрватском римокатоличком конгресу из септембра 1900. било одлучено да до 2000. године све у Хрватској буде хрват­с­ко, а све хрватско  римокатоличко. Саставни део тога “пројек­та” били су Јасеновац, Јадовно и друге јаме по Велебиту, Преби­ловци и безданице по Херцеговини, логор на Пагу, Глина, Срем­ска Митровица, Стари Брод на Дрини, безбројна друга стратишта по крајевима на дохвату усташке “уљудбе”;

 Обавезом о “уништењу свега што је српско и пра­вославно”, комунисти су својим “ратовањем” по Србији 1941. “издејствовали” наредбу немачке окупационе си­ле о стрељању сто Срба за једног погинулог Немца и педесет за једног рањеног, која је важила све до сеп­тем­бра 1943. године, када је ђенерал Милан Недић посе­тио Хитлера и убедио га да Немци одустану од те своје наредбе. У првом тренутку Хитлер је рекао да су га Срби два пута за срце ујели  први пут када су одбили Тројни пакт, а други пут када су и после капитулације напали немачку војску – и треба стрељати не стотину за једног, већ хиљаду за једног. И рекао је да ће, ако га Ср­би још једном уједу за срце, сравнити Србију јер је она неза­хвална;

 Да не би дошло до трећег “уједања”, комунистички предводници наредили су партизанским командантима да се “одмах без размишљања и тражења неких додатних обј­ашње­ња под хитно организује напад на васојевићко племе јер су они велики  Срби. Њих треба најстрожије казнити убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривца. Куће конфис­ко­вати, а потом запалити, стоку заплијенити”. Из исте “кухиње” потиче и Брозова наредба главном парти­занском штабу у Србији из фебруара 1944. го­дине да, “када буде­мо ушли у Србију, постријељати ћемо све кулаке и домаћине, а наро­чито индустри­јалце”, да ће се “имовина великосрпске буржоазије, поглавито индустријски објекти и творнице” пренети у Хр­ватску и Словенију”, а у складу са постављеним “опћим циљем” приређен је и пар­тизански Сремски фронт на коме је, како пише историчар Антун Милетић (1931), побијено око 80.000 Србчади недораслих “до бој­нога копља”, а можда и свих 180.000, колико наводи правни исто­ричар Новица Војиновић (1927) који је, чини се, први поменуо кому­ни­стички геноцид над Србима. Десетак дана по уласку у ослобођени Београд, то је опредме­ћено Брозовом “препо­ру­ком” да се “ми у Србији морамо понаша­ти као оку­патори, Србија нема чему да се нада”. Био је то знак да се по Србији размахне револуционарни терор, тако да се, према неким изворима, Александар Ранковић (1909­-1983), само по рођењу Србин, могао “хвалити” да је од 1945. до 1951. године у Србији пострељано 586.000 “на­род­них непријатеља”. Да се заиста радило о геноциду невиђених размера, казује и један послератни податак Србске православне цркве да је србски губитак током Другог светског рата био око 2,400.000 душа, без навођења колик је и чији био “учинак”; у целој ондашњој Југо­сла­вији, Немци за “своје” жртве признају “свега” око 300.000, највећим де­лом Срба;

 Геноцид над Србима настављен је непосредно по окончању ратних операција  кроз комунистичку одлуку о “унапре­ђењу” свих србских ри­мо­католика у Хрвате, али и кроз раз­бијање србске нације  стварањем вештачких нација: маћедонске, црногорске и муслиманске. Дода ли се томе да су шиптарска мањина на Косову и Метохији и маџарска у Војводини Србској послужиле су као изговор за проглашење ау­тономних покрајина, онда то треба прихватити као “оправдање” што је тамошњем србском жив­љу (и Србству у цели­ни), обешен камен о врат кога се он још није успео ослободити; а да ли ће  то је “на дугачком штапу”;

Прочитајте још:  Словенци упорно против Србије

 Збивања око Србске Крајине (1990-1995) оформљене зарад биолошке одбране од хрватског усташтва обновљеног под ватиканском и немачком заштитом, показала су да је ововремено такозвано међународно право утемељено на “најлепшим” традицијама несумњивих геноцидних радњи над србским народом. Да је заиста тако, види се и из чињенице да Уједињене нације, по Венсовом плану гарант не само опстанка Републике Срп­ске Крајине (Зоне под заштитом УН), већ и, у складу са Резолуцијом 743/92, гарант тамошњим Србима да ће живети по сопственим законима (да се у Србској Крајини неће примењивати хрватски закони), против Хрватске нису предузели иједну меру  кад је окупирала Зону под заштитом УН и из ње, почетком августа 1995. године, про­гнала око 250.000 Срба;

 Уједињене нације незаинтересовано су посматрале и збивања током пролећа 1999. године, када је у необјављени “бомба­стични” рат против Србије са чак стотинак хиљада више од се­дам милиона (7,000.000) душа, кренуло подоста земаља (осам­на­ест или девет­на­ест) са “једва” 880,000.000 (осамсто осамдесет милиона) ста­новника, односно сто двадесет пет (125) разно­разних “земљака” на једног Србина. Да се успело у “победнич­кој” намери и од Срби­је створен “празан простор”  осталоме свету било би “хришћан­ски” објашњено да то није био геноцид јер је тај беспримеран злочин именован као “милосрдни анђео”: две трећине гађаних циљева би­ли су цивилне природе, бомбар­дована су хемијска и нафтна по­стројења изузетно опасна по живи свет (не само по живе Србе), на Србију и Црну Гору изру­чено је приближно петнаест тона осиро­машеног уранијума и неодређено велика количина нуклеарног отпада  све то са несагледивим последицама по здравље људи…

Нажалост, ни званичној “науци” у Срба, ни Држави Србији  није баш стало да се бакћу са чињеницама. И једнима и другима, све што се србскоме народу дешава  природна је појава и не завређује чак ни тренутну забринутост.

Потписник ових редака, у уверењу да је ситуација очајна, али зато и врло озбиљна, мисли да Држава Србија мора “окренути плочу” и, без икаквих ограда, све своје спољнополитичке активности искористити да сваку од земаља са којима одржава дипломатске односе упозна са невољама геноцидне природе које Србима, почетном народу-мајци чији је језик, србски  језик-мајка, творцима људске цивилизације, већ вековима наносе доказани србски непријатељи. У недостатку научне институције која се србском прошлошћу бави истинито, обавеза би Министарства спољних послова Републике Србије била да, у сарадњи са србским историчарима, преиспита постојећа званична “знања” о србској прошлости стечена још у основној школи и да приреди званичан спис довољно кратак а садржајно богат подацима о геноцидним намерама и радњама којима су Срби излагани у прошлости.

Тај спис ваљало би најпре доставити европским институцијама које, на србску срећу, Србији постављају непрелазне препреке за пријем у Европску унију: Европском савету, Европској комисији, Савету Европске комисије, Европском парламенту, Савету Европе (свима њима то је и иначе познато, али нека виде да то и Срби знају), Генералном секретару Уједињених нација, Савету безбедности (по један примерак за све његове чланове), Држави Града Ватикана, Међународном суду правде и свим акредитованим амбасадорима у Београду.

Тај спис, као званичан, био би обавезна “лектира” свим државним чиновницима (укључујући председнике Републике, Скупштине и Владе) који са страним државницима и политичарима непосредно и званично контактују, било појединачно, било на међународним скуповима, а њихова обавеза била би да тим странцима уруче по примерак реченог списа, уз кратку усмену напомену на шта се спис односи.

Свако дипломатско представништво Републике Србије на страни морало би са садржином тога списа званично упознати тамошње органе са којима одржава контакте, а његову садржину морало би повремено прослеђивати најутицајнијим средствима јавног информисања у тој земљи, нарочито оној која то упорно прећуткује.

Без обзира на уобичајену дипломатску праксу при предаји акредитивних писама, сваки србски посланик на страни требало би да високој личности која то писмо прима, преда и србски званични спис о геноцидним радњама над србским народом  било када да су почињени и било ко да их је починио.

Поред тога, акредитовани србски представници морали би сваку указану прилику (контакте са медијима, сусрете са званичницима) искористити да у довољно уопштеној форми представе понешто од онога што је било садржано и у акредитивном писму.

Све то, чак и ако би, бар за почетак, у земљама европске фашикратије изазвало дипломатске скандалчиће; на другим странама биће то дочекано са знатижељом.

Срби морају почети да се заозбиљски бране.

Ћуте ли о злима које трпе, као што то и данас чине  значи да ропски пристају на све оно што их сналази, укључујући и геноцидно истребљење.

30. новембра 7530(2022)

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО:

"Српске школе на удару џендер лудила"

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
Српски језикРусскийEnglish