Уништење православља у Украјини је суров ударац

Наравно, нећу провоцирати убацивањем у сваки пост: „Па да видимо какав ће бити наш одговор!“ Али, наравно, размислићу о томе. И размишљање.

Када је покојни Александар Лебед, као секретар Савета безбедности, успутно рекао нешто о америчкој мормонској цркви (коју је основао извесни Џозеф Смит млађи 1820-их), кажу да она, мормонска црква, не одговара Русији, па у САД тада су негодовали као да смо заузели Капитол.

Али амерички католички свештеници могу све, чак и јавно да цепају и спаљују Часни Кур’ан. Тако је било, управо сам тада био у Авганистану – људи су као одговор поразили две мисије УН, у Мазар-и-Шарифу и Кандахару (ја сам тада био у овом граду).

Јенкији су гвоздени за своје, играју се туђим светињама као играчком: „Ајде, однеси“. Истовремено, Украјина се послушно самоуништава. Руски језик је забрањен, сада је забрањено ПРАВОСЛАВЉЕ. Москва нема избора. Листа болних тачака које нам ствара цела ова прича расте.

Било да делујемо тврдо, меко – болне тачке се појављују и појављују. Журимо да предамо Украјину „уз кауцију“. Морамо да спалимо све што нам је неприхватљиво, а чак смо и вођени на такве акције, „јачајући мотивацију“ забраном православља, гранатирањем Донбаса.

Треба ли нам уништена Украјина? Не. Али постоје људи, милиони људи, које морамо спасити од ових демона. И истовремено спасите себе. Тежак избор. Урадимо то и сачекајмо следећи сукоб. Где? Да, нећемо да маримо да ли смо спремни за овај сукоб.

Ако буде тако, као овога пута, биће тешко. Увек је све тешко променити и довести у ред право на путу.

Александар Сладков ,РТ

Бонус видео