За пет година у Бихаћу неће бити Срба

За пет година у Бихаћу неће бити Срба.

Према попису од пре десетак година у граду и околини остале су тек 424 особе српске националности, од петнаестак хиљада колико их је било пре рата, ускоро ће ово бити етнички чиста средина, каже парох бихаћки Славиша Милиновић

Недавна вест да је опљачкана православна богомоља у Липи, повратничком сеоцету поред Бихаћа, узнемирила је тамошње вернике, суочене с ионако тешким животом у средини где преосталих неколико стотина српских житеља једва преживљава.

Сурова историја није штедела српски народ у том делу Босне. У Другом светском рату погранични део земље међу првима је био суочен с немилосрдним плановима нацистичких снага. Након последњег рата Срби су протерани из Бихаћа и околине. Три деценије од краја рата тамо се Срби више не враћају.

Храм Вазнесења Господњег у селу Липа у општини Бихаћ у Федерацији БиХ, оскрнављен је трећи пут у последњих годину дана. Украдени су видео-надзор, снимач и монитор с опремом.

Парох бихаћки Славиша Милиновић каже за „Политику” да су овај напад на богомољу српски повратници схватили као неку врсту терора.

„Као да желе да нам поруче да се не враћамо у Липу. У Бихаћу, у самом граду, немамо таквих проблема, али у местима око града овакве ситуације нас заиста погоде”, каже Милиновић.

Он верује да напад на цркву нису извршили мигранти, како неко то покушава да представи, иако у Липи постоји мигрантски центар. „Сва села око Бихаћа била су већински српска, као и сама Липа. То село је имало око стотину житеља све до краја последњег рата”, прича свештеник.

Говорећи о повратку, он констатује да то слабо иде.

„Што се тиче повратка у села око Бихаћа, у Липу, Теочак, Дубовско, Хргар, Горијевац, Грмуше – ту повратника у ствари и нема. Само у Горијевцу има један повратник, а у Дубовско се вратила једна породица. Они живе у условима који нису достојни човека, без струје, фрижидера, замрзивача”, наводи Милиновић.

У селу Лохову има тринаест, а у месту Притока пет кућа.

„У граду Бихаћу има можда пет српских кућа. У самом граду живи један број Срба, али као да су се асимиловали, па се многи од њих и данас из ових или оних разлога изјашњавају као Југословени. Неки су се тако изјаснили и на попису становништва. Реч је о поднебљу надомак Грмеча, комунистичком крају”, прича он.

Милиновић каже да током верских служби у Бихаћу нема проблема.

„Према попису од пре десетак година, у Бихаћу и околини су остала тек 424 Србина. Према нашем списку у Бихаћу живи око 60 Срба, реч је о људима који одржавају контакт с црквом. Уверен сам да у овом граду за пет година више неће бити Срба, да ће крај остати етнички чист. До рата је ту живело петнаестак хиљада припадника нашег народа. У самом граду живело је више од осам хиљада Срба”, подсетио је он.

Каже да у целом граду само двоје деце похађа веронауку.

„Никада не смемо заборавити да историја није имала милости према нама. Само у бихаћкој регији постоји 40 јама, знаних и незнаних, где су Срби убијани за време Другог светског рата. О тим стратиштима нико не говори, о њима се не зна. Имамо списак свих јама у нашој парохији. Гаравице, где се обележавају годишњице злочина, биле су највеће стратиште. Тамо је у време НДХ убијено 12.000 Срба. Али многа стратишта остала су необележена. Храм Светих апостола Петра и Павла у Притоци спаљен је 1942. године, а из њега су људи одвођени на Гаравице и убијани. Прво су били затворени у храму, а затим ноћу одвожени и на најгоре начине убијани. У Делића јаму у Заваљу, код села Скочаја, између Бихаћа и Небљуса (на старом путу), 27. и 28. јула 1941. бачена су 862 убијена српска цивила из суседних српских села из Босне и Лике. О томе се мало зна, али ми сваке године служимо помен за њихове душе”, прича Милиновић.

Говорећи о положају повратника, он каже да неколико стотина Срба који данас живе у Бихаћу преживљавају од милостиње, или од пензија.

„Није ретко да људи немају ни брашна. Неки имају среће да им деца живе у иностранству или у Републици Српској и Србији, па им помажу. Литургије су редовне, суботом, недељом и празницима. Један наш суграђанин има комби, па обезбеђује превоз за недељне литургије. У цркви некад буде пет људи, некад петнаест, а понекад само супруга и ја”, прича парох за наш лист.

Истиче да има добру сарадњу с властима у Бихаћу, које помажу српским повратницима. „У Бихаћу заиста има много добрих људи, честитих комшија. Сусретљиви су, осећам се добродошло у тај град и никад нисам осетио било какву мржњу. Црвени крст и Мерхамет учествују у донацијама и дају пакете које делимо људима”, наводи.

Каже да је црква у Бихаћу, као и друге цркве у целој епархији, обновљена махом у време док је градоначелник био Хамдија Липовача, кога је СПЦ за та залагања одликовала Орденом Светог Саве другог реда.

Подсећа како је некад изгледао верски живот у Бихаћу.

„Првобитни храм Свете Тројице био је изграђен недалеко од постојећег, али је премештен у центар града због великог броја верника и Срба који су у 19. веку ту живели. Темељи су освештани на празник Свете Тројице 1894. године. Храм је изграђен за четири године. Кум звона био је краљ Александар Први Карађорђевић, а храм је освештао митрополит Николај Мандић, ујак Николе Тесле”, каже парох бихаћки.

Но, пет деценије касније, на Видовдан 1941, црква је порушена. „Од тада па све до 1986. године, Бихаћ није имао православну цркву. Постојала је тек омања капела у кући. Тек 1987. бањалучки владика Јефрем је освештао темеље. У току рата није било обнове, све до 2008, кад је настављена изградња. Прву литургију је четири године касније служио данашњи митрополит Хризостом, тадашњи епископ бихаћко-петровачки. Храм је напокон завршен 2018. и освештао га је покојни патријарх Иринеј”, подсећа парох Милиновић.

Младен Кременовић/Политика

Бонус видео