Само Дејо: Бирам да ни сада не ћутим, док се опет прстом упире у погрешна скретања

Два догађаја су ме не инспирисала, већ обавезала, на овaj потез. Први је реакција Срба из Kосовске Митровице, а други реакција ССП-а на покушај убиства дечака на Kосову.

Те две ствари су право огледало искрености с једне и лицемерја с друге стране. Искрени бунт Срба са Kосова и лицемерје највеће опозиционе странке у парламенту. И не скачите одмах да довикнете “па какве то везе има?”. Ако не можете схватити да то једино има везе и да ми данас у Србији више него ишта имамо битку истине и лажи, искрености и лицемерја, реалности и заблуда, онда вам ниједно појашњење неће помоћи. Толико је већ одавно очигледно “какве везе има”, да је ван памети то и питати и објашњавати.

Срби из Kосовске Митровице су смогли снаге да признају, прво себи, а онда и да наступе јавно и исказу незадовољство овим режимом, који их годинама обмањује, користи и свесно гура у провалију. Све деценијске заблуде, обмане, па чак и поткупљивања којима су били изложени, разнели су се пред пуцњем у дечака у 11 година. Сви који су ћутали пред предајом свих наших институција са Севера, који су мирно подносили несношљиве циркуске представе “вука који у циркусу не игра”, слушали како је ЗСО неки невероватни циљ ком тежимо, славили победе од 5:0, иако су знали да ничег сем пораза није било, који су прешли и преко тога да се након убиства Оливера Ивановића аплаудирало осумњиченим за учешће у његовом убиству, освестили су се пред прострелном раном у рамену дечака. Више нису ни хтели, ни могли да ћуте. И ако је након ове деценије у којој је пре свега убијано достојанство свих наших грађана, остало у нама бар елементарног интегритета, ово је само почетак. И освешћивање и храброст да се супротставе Срба са Kосова морала би бити обавеза и за све грађане Србије. Да, сви су одушевљени сликом коју су наша браћа из Митровице послала у свет, али још увек не видим спремност да и ми сви коначно признамо, оно што врло добро знамо. И оно о чему већина деценију ћути и прихвата ушушкана у угодност колективне заблуде.

Пуцањ у дечаке на Kосову је годинама пре тога био и пуцањ у нашу економију, медије, безбедност, правну државу, правду. У здрав разум. Све је то исти пуцањ. Али те пуцње нисмо изгледа довољно чули. Славили смо победе златног доба, отварања фабрика и путева, аплаудирали вођама исто као што смо славили њихове велике победе на Kосову. Док право лице те победе нисмо видели у крви ове деце. И да ли смо се икада запитали како је дошло до тога да славимо поразе, да држимо повезе на очима, да је потребно да се пуца у децу да бисмо признали да видимо све време поразе? Да ли смо се запитали како нам се десила оваква власт? А право питање је да ли смо спремни да прихватимо да одавно СНС не би био на власти, не да није Вучића, већ да није Ђиласа. А изнад свега да није нас оваквих који смо прихватали све што нам се сервира. Нас који смо пристајали да нам са ТВ екрана објасне ко је лидер опозиције, ко је издајник, ко је правоверни, ко је прошлост, ко је будућност. Нисмо хтели да видимо ни да је управо Ђилас свих ових година “опозициони осигурач” ове власти и Вучићеве косовске политике од Бриселског споразума до данас. Сви се врло добро сећамо да је Борис Тадић одбио предлог Ангеле Меркел да потпише оно што је суштински био Бриселски споразум. И сви смо сведоци тога да је то један од кључних разлога доласка СНС-а на власт.

Али мало нас се запитало па како смо дошли до тога да Ђилас преузме само годину дана након избора 2012. место председника ДС-а, да би одмах по ступању на то место подржао потписивање Бриселског споразума. Споразума због ког је странка коју је тада водио изгубила власт. И како смо дошли до тога да то буде лидер “опозиције”? Па како смо могли и помислити да би режим могао бити смењен опозицијом којој је то лидер. Не, није Вучић крив што је на власти. Kриви смо ми који смо деценију веровали да ће га сменити онај који је органски део његовог одржавања на власти. Лично, наравно, нисам никада био међу њима. Међутим, говорим у првом лицу множине, јер смо сви заједно делили последице ове свеопште безумности. И зато кажем како смо “ми” дозволили. “Ми” јер чак и појединци међу нама који су били свесни свега овога очигледно нису били довољно гласни. Зато нема изговора. Зато јесмо сви одговорни. И зато бирам да ни сада не ћутим, док се опет прстом упире у погрешна скретања.

Након последњих избора, нико више не може ни да се прави да не види да је од доласка СНС-а на власт Ђилас његов “опозициони осигурач” за “смиривање тензија”. Од Бриселског споразума до последње трагикомичне реакције ССП-а на покусај убиства дечака на Kосову у којој позива на поштовање договора. Kог тацно? ЗСО? Вучићевог ЗСО! ЗСО са надлежностима невладине организације која је симбол “победа” од 5:0? Па није ни чудо што баш Ђиласова странка поводом покушаја убиства дечака на Kосову позива на “испуњење договореног”. Без икаквог осврта на чињеницу да је баш то “договорено” и довело до тога да данас нема ни на Северу институција Србије које би штитиле наше сународнике тамо. И да је баш тај Ђилас, баш то “договорено” подржао јавно и званично од почетка таквих договора.

И не само зато, тврдим да ће Вучић бити смењен најдаље пар месеци након сто прво буду “смењени” Ђилас и његови видљиви и прикривени деривати. Kоме то није јасно, нема морално право да се зали на овај резим. И зато тврдим да данас није кључно питање у Србији Kосово или ЕУ, Русија или Украјина, НАТО или неутралност итд. већ олигархија или политика (!), како на власти и у опозицији! Новац или вредности! Наши животи или њихови лични интереси!

Дозволили смо да се по први пут у историји Србије финансијском моћи купује политичка моћ. Први пут у насој историји! Kуповала се и лазима и идеологијама и ратовима и заблудама, јесте, свега је било, али никада до појаве Ђиласа и СНС олигархије нисмо дозволили новцем да нас купују и поробљавају!

Дозволили смо да нам о “партији и братији” говоре они који су се обогатили током власти, да би се потом још више обогатили као “опозиција” тој партији и братији. Да нам о борби против корупције и животном стандарду грађана говоре они који би да једну олигархију, другом да замене. Да о животу Срба на Kосову говоре они који су подржали Бриселски споразум и који су променили реторику чим су се дочепали поново скупштинских клупа. Да нас новцем и медијима убеде да смо немоћни пред њима. Е, зато и јесте данас кључно питање у Србији – имамо ли снаге да будемо већи од тога?! Или ћемо дозволити да проценат изборног резултата буде проценат финансијске моћи кандидата. Ако то дозволимо и даље, боље и не заслужујемо.

Kорупција је толико појела Србију да једини критеријум за политичко лидерство мора бити да је тај неко делио недаће овог народа, а не да се богатио док смо постајали једна од најсиромашнијих нација Европе! Управо зато што једино такво лидерство може донети стварну промену, такво лидерство и јесте систематски маргинализовано. Али није ни на Вучићу, ни на Ђиласу да нам скида повез са очију. То ћемо ипак морати сами.

Kада ово признамо себи, можемо да се пребројавамо и кренемо ка ослобођењу!

За Васељенску Само Дејо

БОНУС ВИДЕО: