Од наводне тужбе Црногорчевићеве због песме ”Ој јунаштва”, горе је што се Срби не осећају увређено због величања Црне Горе

Од наводне тужбе-прогона Црногорчевићеве због песме ”Ој јунаштва”, много је шокантнија чињеница да се Срби не осећају увређено и понижено због стихова дотичне песме који кажу да је Црна Гора ”једина за слободу остала српском роду”.

До почетка XVIII века на Цетињу је било неколико џамија, а Турака је било свуда по нахијама Старе Црне Горе. Након тога, Турци не живе више у камењару нахија, али у барем три наврата нападају Цетиње када желе да наплате харач и потврде своју власт (1714, 1756, 1785) у чему ласно успевају. Ко од народа није стигао да се сакрије код Млечана у приморју или по пећинама, био је одведен у робље или расељен (нпр, Соколац и Романија су једним делом тако насељени). Кроз цео тај период, владике Петровићи жонглирају око оданости Русији, Турској и Венецији – нема ни говора о некаквој независној врховној власти Црне Горе.

Стихови поменуте песме су објављени први пут годину дана након што су Турци поразили Црну Гору у рату 1862. Да Русија и Аустрија нису рекли султану да сместа прекине упад на Цетиње, Турска би поново похарала Црну Гору и наметнула још тежи мир од оног који је успостављен (а и тај је био понижавајући). Једном речју, да Црна Гора није имала врло често заштиту Русије, од ње не би било ни трага ни гласа.

У моменту када је публикована ова песма, Србија није била ништа мање слободна од Црне Горе, а није имала ни приближно такав степен подршке Русије или неке друге стране силе.

Тачно је да су Срби Црне Горе имали понекада и успеха у бојевима са Турцима (истрага потурица, Царев Лаз, Круси, Мартинићи, битка на Граховцу, Вучијем долу), али је то обично ишло на смену са поразима од Турака (осим пораза од Турака 1714, 1756, 1785 и 1862, ту је и пораз на Грахову 1836) или су Црногорци имали велику помоћ Срба из Херцеговине (нарочито на Вучијем долу).

Како год да окренемо, велика је лаж да је тада (или било када) Црна Гора Србима ”једина остала као појам слободе”. Највише докле се може ићи, а да се остане иоле поштен јесте рећи ”једна од српских земаља за слободу остала српском роду”. Али, не данас, већ је то можда важило за неку даљу прошлост од пре 150-200 и више година. А и тада само у неким моментима, не константно, а поготово не претежно.

Црна Гора краља Николе је то била само формално, суштински он је презирао Србију и радио на томе да он постане једини владар нове уједињене српске државе (мада би питање било колико би то била српска држава, а колико црногорска или нешто треће), док након 1945, а нарочито данас, никакве Црна Гора не може бити било шта српском роду, просто зато што она тај род не признаје и следствено му не даје никаква колективна права, чак ни на папиру. У Црној Гори сви имају колективна права. И Шиптари, и Хрвати и остали, само Срби не.

Песма због које наводно гоне Даницу је нетачна, јер без покрића преувеличава Црну Гору у односу на остале делове Српства попут Шумадије, Војводине, Босне, Далмације, Косова и Метохије… Да не повлачим сада даље паралеле, али у моменту када је избио Банатски устанак против Турака 1594, Срби у Црној Гори су бичевима терани од стране скадарских Турака да силазе у Боку и тамо скупљају као кулучари морску со. А и све српске победе у Првом и Другом устанку се по турским и српским жртвама не могу мерити са било којим црногорским успехом против Турака. Понекад је Црна Гора можда била слободнија од остатка Српства, али као што рекох услед помоћи Русије коју други Срби нису имали. И не увек и не доминантно током те раније историје.

А данас певати такву песму, када је данашња Црна Гора таква каква је не у смислу свих људи који доле живе, већ по уставу и званичним институцијама (србомрзитељска), е то је стварно вређање доње границе наше интелигенције. Не у моје име!

Марко Пејковић

БОНУС ВИДЕО: