АМЕРИЧКИ АМБАСАДОР ХИЛ ПОНОВО ДЕЛИ ЛЕКЦИЈЕ СРБИМА ОВОГА ПУТА КАО ЦЕНЗОР СЕЋАЊА

Све се могло очекивати од незваничног колонијалног управника Србије, америчког амбасадора Хила, међутим, ипак подигао је за октаву више степен свог безобразлука.

Наиме, човек, чијом вољом смо имали наметнути (а као отказани) Европрајд, сада је решио да глуми старог пријатеља, јер се познајемо више од двадесет година. И тачно је, памтимо Хила из 1999. године по дружењу, шепурењу и фотографисању са албанским сепаратистима (а нећемо погрешити, ако кажемо да су то били и терористи; а знате како кажу с ким си такав си). Међутим, он се чуди томе да ми памтимо НАТО-агресију и бомбе са осиромашеним уранијумом. Чудом се чуди, што Срби још знају ко је он, и што нико од честитих и иначе гостољубивих Срба не може да му се обрати са „Ваша Екселенцијо“, јер он, мистер Хил, каубој у пензији, једноставно није ни екселенција, ни шериф, него један отужни кадар пропале политике САД на светској сцени, јер више нема тог једнополарног света кад сте могли да радите шта сте хтели. Чудом се чудимо и ми томе како је уопште добио агреман да буде амбасадор у Београду и то је један од највећих знакова слабости власти у Београду, што морају да трпе овог необичног лицемера, који је толико велики да га је Ричард Холбрук описао као: „бриљантног, неустрашивог и аргументованог“ и рекао да Хил успева да буде „веома кул и веома страствен“. А кога Ричард Холбрук хвали тај обично има загробну судбину Медлин Олбрајт. А знате зашто? Зато што вам децу, коју сте нам убијали, нећемо опростити! Зато нисте добродошли у Србију и ако Заветници буду део власти узећемо агреман дат вама и протерати вас као пса.

Ви другачији речник не заслужујете. А да бисмо били објективни ево, без скраћивања пренећемо шта сте рекли, господине Хилу у интервјуу за Недељник.

“За мене је највеће разочарање било то што сам мислио да су ствари за које сам мислио да су одавно решене и даље свеже у главама људи. Изненадило ме је, кад сам дошао овде прошлог марта, што је сваког дана било неких подсећања на 1999. Државама, баш као и људима, неопходна је и отпорност, али и то да се неке ствари заврше да би могао да кренеш даље. То је као када причате са неким пријатељем и он се стално враћа на неку свађу која се догодила давно. Тако је у животу држава. Морате да гледате унапред, али је исто време неучтиво рећи то и свом пријатељу и групи људи. Нисам ту да говорим: ‘Заборавите на то‘. Ако није заборављено, онда вероватно постоји разлог “, пишу изјавио је амбасадор САД у Србији Кристофер Хил.

И шта после свега рећи народним језиком? А не опсовати, што ће велика већина Срба сигурно да учини после читања ових редова.
Ваше срамне изјаве не треба коментарисати, само треба констатовати да сте исти онај злочинац из 1999. године, те да сте дужни ратну одштету да платите за све патње цивила и разорену инфраструктуру. Ми нисмо пријатељи, нити ћемо икад бити, ни на овом ни на оном свету.

Ви бисте да будете цензор сећања шта смемо да памтимо, а шта не. Претерали сте овог пута, јер глумите пријатељство, а отимате нам територију и газите нам људско достојанство.

Док још можете дајте оставку на све и идите у ваш Роуд Ајланд. То је једини савет који можете да добијете. Сваки дан боравка на месту амбасадора САД у Србији је нова отворена рана, која није залечена из 1999. године и док не платите ратну одштету, нема помирења. Ако Пољска тражи од Немаца ратну одштету после више од пола века, зашто мислите да би Срби могли да тек тако вама Американцима опросте ратна разарања?

Горан Игић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: