Рација јануара 1942. у Новом Саду – Новосадска или Маџарска

Данас, на сајту “Српске историје” објављен је текст “81. годишњица Погрома – Новосадска рација”, преузет са сајта Србске православне цркве, којим се јавност обавештава да ће се “у понедељак, 23. јануара 2023. године, обележити “осамдесет и прва годишњица Новосадске рације”, да ће у новосадском Саборном храму бити “служен парастос жртвама Новосадске рације”, ће “централни програм обележавања 81. годишњице Новосадске рације (бити) одржан на Кеју жртава рације”, те се позива “верни народ Новог Сада да узме молитвеног учешћа у обележавању 81. годишњице великог страдања наших суграђана у Погрому – Новосадској рацији”.

Подсети ме то да ме је почетком октобра 2020. године неки послић увео у Железничку улицу у Новом Саду, што сам искористио да проверим јесам ли добро чуо да је на кући у којој је живео Игњат Павлас постављена плоча њему у спомен. Како на њеном чеоном делу тога није било, из чисте знатижеље осмотрио сам и ону њену кафанску страну. Тек када сам подигао нос “небу под облаке”, видео сам да је речена плоча заиста постављена. Овлашно сам претрчао преко њенога текста, а потом сам га пажљиво преписао:

“Игњат Павлас 1886-1942

У овој кући живео је Игњат Павлас

знаменити новосадски адвокат, члан

Председништва Велике народне скупштине

Срба, Буњеваца и других Словена Баната,

Бачке и Барање, старешина Соколског друштва

и оснивач првог планинарског друштва у

Војводини, погубљен у Новосадској рацији”

Када сам врат вратио у почетни положај, морао сам се запитати да ли је та плоча постављена тако високо, у боји безмало изједначеној с оном на фасади, са циљем да у њу блену жирафе које туда свакодневно пролазе или, можда, да за Новосађане и друге буде невидљива, или бар једва приметна.

Онда сам се вратио преписаном тексту, али не да бих замерао онима који нису успели ни да правилно упишу назив Велике народне скупштине (тамо нису били заступљени “други Словени”, већ “остали Словени”); покушао сам да се повратим из мучнине изазване срамотним записом да је Игњат Павлас “погубљен у Новосадској рацији”.

Знамо ли да се реч “рација” најчешће користи – скоро увек, можда једино тада – кад се ради о полицијској потрази за посебно сумњивим особама, шверцерима нечега крупног, или по ноћним клубовима “специјализованим” за проституцију, коцку или дрогу, или неку “мешавину” неприкладних занимања, нико то неће назвати “шверцерском рацијом”, или “клупском рацијом”, или “ноћном рацијом”, или “проститутском рацијом”, или каквом другом “мешаном рацијом”, свако ће такву потеру (потрагу) непогрешиво препознати и именовати као службену полицијску рацију.

Тако мора бити и са “Новосадском рацијом” поменутој на реченој плочи (и у поруци Епархије бачке, наравно), нарочито ако се има у виду њено велико почетно слово употребљено у складу са правописним правилима.

Мора бити, наравно, пошто истакнута плоча подразумева да је Град Нови Сад тада, јануара 1942. године, “рацијао” у великим количинама, тако да је тим својим чином успео да умањи своје житељство за више хиљада душа. Ако је међу њима “укинут” и неко са стране, могло се то сматрати “колатералном штетом”.

Пошто Град Нови Сад, као такав, није имао физичких могућности да барата средствима прикладним за ликвидацију сувишних, неподобних или безвредних својих житеља, ваља претпоставити да се тих неколико хиљада људи самоубило или по сопственој иницијативи, или у жељи да се не противречи онима који су у име Града Новог Сада препоручили да се приступи самоубијању.

Ван сваке сумње, таква је претпоставка бесмислена, што значи да никакве “Новосадске рације” није било; како је није било, онда плоча посвећена Игњату Павласу, на штету историјске истине, на бескрајну срамоту Града Новог Сада и, што је неопростиво, усмерена на блаћење драге успомене на вишехиљадну жртву невиних новосадских страдалника, представља најобичнију лаж, неуљудну сплетку и ругање елементарној људској логици.

Ако није “Новосадска”, или новосадска, чија је то рација.

Наредни редови одговориће на то питање.

Почетком 1942. године, маџарска власт организовала је погроме над србским становништвом у Бачкој, од којих су најпознатији рација у Новом Саду и Шајкашкој, са неколико хиљада жртава.

Из једног извештаја маџарског Министарства спољних послова од 28. фебруара 1942. године, види се да је војна цензура заплењивала и уништавала сва писма која помињу рацију; “у писмима се наводи број жртава који варира између 3000-5000”. Послератна истраживања показала су да је рација “била добро смишљена и дуже времена припремана акција у којој су узели учешће највиши војнички и политички државни и војни органи Мађарске, почев од команданта 5. домобранског корпуса генерал-пуковника Ференца Фекетехалми–Цајднера, преко шефа мађарског генералштаба генерал-пуковника Ференца Сомбатхељија, министра народне одбране Кароља Барте, министра унутрашњих послова Ференца Керестеш–Фишера, тадашњег председника мађарске владе др Ласла Бардошија, до врховног команданта оружаних снага и шефа Мађарске регента Миклоша Хортија”.

Иако је 4. јануара 1942. године, у шајкашким ритовима уз Тису, наводни жабаљски устанак окончан ликвидацијом четрдесетак припадника Шајкашког партизанског одреда, маџарска војна сила под изговором да тако отклања опасност од побуне, окомила се на цивилно становништво Шајкашке, Новог Сада и Старог Бечеја и отпочела с масовним злочинима. Извесни пуковник Ласло Деак који је командовао маџарским одредом “задуженим” за злочине по Чуругу, Жабљу, Ђурђеву, Госпођинцима, Шајкашу, Вилову, Гардиновцима, Локу, Тителу, Мошорину и Старом Бечеју, већ 6. јануара известио је своју претпостављену команду да “уопште се може рећи да је већи део становника злонамеран, балкански, за који не би било штета ако би потпуно нестао”.

Непосредно по протеривању маџарске војске из Бачке и Барање, енглеској јавности представљено је шта се све у тим областима дешавало током маџарске окупације, с тим што је нагласак дат на јануарску рацију 1942. године по Јужној Бачкој. Један део тог текста гласи:

“Мађарска војска почела је да врши покоље Срба… у Бачкој не у јануару 1942. године, као што то мађарска пропаганда жели да прикаже, него од почетка уласка на територију Југославије. У априлу 1941. године покољи су вршени у Новом Саду, Сомбору, Сенти и другим местима (Суботици, Пачиру, Бачкој Тополи, Србобрану, Сиригу, Кули – Пашићево, надомак Темерину, остало је поштеђено благодарећи физичкој “интервенцији” домаћих Шваба). То нису биле борбе између војника, него убијање мирног цивилног становништва са циљем, како сами Мађари признају, застрашивања и пацификације српских крајева, јер је мађарска војска већ у мају 1941. године имала да припреми контингент за Хитлеров поход на Русију…

Прве вести о овим покољима гласиле су да је побијено око 100.000 цивилних лица. Тај велики број појавио се због тога што су Срби и Јевреји избезумљени масакрима, почели бежати са породицама и што је мађарска солдатеска многе растерала, похапсила и интернирала. Нажалост, број убијених и после годину дана испитивања, које мађарска влада спречава, не силази испод 30.000…

Потврду за масакре невиног српског живља у Бачкој дао је и шведски новинар г. Нилс Хорнеј који је у листу ‘Social Demokraten’ од 12. октобра 1943. године објавио чланак под насловом Мађарски покољ Срба. Између осталога, овај шведски новинар тврди да се за време боравка у Мађарској потрудио и сам да преконтролише тачност југословенских тврдњи о покољима у Бач-кој и да је углавном за њих добио потврду. Према информацијама које је он могао да прикупи на лицу места у покољима у Бачкој убијено је најмање 10.000 особа”.

Овој цифри врло је блиска она коју је средином марта 2008. године, у Новом Саду, на трибини “Забрањена историја”, при представљању своје књиге Рација, саопштио Александар Вељић (1971, Београд): нешто преко 8.700, барем према његовим дотадашњим истраживањима.

Јован Пејин, историчар-архивист, архивски саветник из Београда, родом из Кикинде, у књизи Великомађарски каприц, Зрењанин 2007, за нека места даје подробније податке: покољ у Новом Саду однео је 4.635, у Жабљу више од 1.600, Мошорину 104 (међу њима 47 жена, 29 деце испод шеснаeст, осморо испод пет, а седморо од 5 до 10 година), у Госпођинцима 80, у Тителу 2.000, у Ђурђеву око 350, у Старом Бечеју око 200, у Чуругу до 1.400 жртава. На многим местима Пејин наводи и имена “најзаслужнијих” за те масовне злочине за које су само малобројни осуђени на смрт, један део на краће временске казне, док за многе од њих каже да су после рата остали некажњени. (По несрећи, прошле године је новосадски одбор Савеза војвођанских Маџара покренуо иницијативу за подизање споменика “невиним жртвама 1944/45. године”, којом се, по схватању новосадских антифашиста, “релативизују злочини фашистичких снага на овим просторима”, злочини који су у том граду “најстрашнији израз имали у Новосадској рацији 1942”).

У књизи о маџарским злочинима у Војводини, на странама 170-175, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини наводи да су важну улогу у рацији у Новом Саду имали домаћи Маџари, “да би послужили као добри информатори месних прилика официрима штаба, који нису били из ових крајева… У извршењу рације значајну је улогу одиграло грађанско становништво мађарске народности… Представници војске су се… обратили и ослонили на овдашњу полицију, али су ипак сматрали, да би се томе требало додати још једна коректура, да би се у сваком случају могла имати јасна слика о тим подацима. У ту сврху је образован такозвани Легитимациони одбор… Првенствено овај одбор се састојао из претставника занатлија, индустријалаца, трговаца и интелигенције мађарске народности”.

Ако свему томе додамо да су се Маџари још почетком 1942. године сами хвалили у штампи да су маџарски живаљ у окупираној Бачкој повећали за више од шест одсто, несумњиво је да је тај погром над србским становништвом изведен плански, наредбом из врха маџарске државе, а не по вољи неколико “недостојних дезертера”, како су Маџари назвали официре који су остваривали геноцидни план своје владе о маџаризацији Бачке.

Маџари су касније сузбили своје злочиначке страсти јер су интервенисали њихови ратни савезници, Немци, можда имајући у виду дневничку забелешку др Јозефа Гебелса од 26. априла 1941. године, да се “Мађари понашају као животиње. Наши фолксдојчери радије би остали са Србима него да постану део Мађарске”; фолксдојчери, дакле, који су између двају светских ратова били Краљевини Југославији најнелојалнија народносна групација, иста она која је у довеликоратној Угарској била маџарскија од Маџара.

Зна ли се све то, постојећу плочу посвећену Игњату Павласу треба уклонити и уместо ње, на чеоном делу Павласове куће у Железничкој улици 10, на пристојној висини, поставити нову, с истинитим податком да је страдао у Маџарској рацији, 23. јануара 1942. године.

Овај текст (довде), без првог пасуса, 5. октобра 2020. године послат је Градоначелнику Новог Сада, Члану градског већа за културу, Председнику Владе Војводине, неким дневним новинама и сајтовима и неколицини историчар. Сви они прећутали су поруку, само се “приватно” огласио један историчар:

“Што се термина ‘Новосадска рација’ тиче – он није домаћи производ. Тако су је Хортијевци назвали, те је као ‘Ујвидеки рацио’, колико је мени познато, уписана  и у Јад Вашем и у разне јеврејске музеје Холокауста. Термин је ушао у литературу (научну, стручну, књижевност…), па га сад мењати је не само немогуће, већ и дубоко штетно (као ово гађање терминима покољ, погром и сл. кад је у питању страдање Срба у Јасеновцу и у Независној Држави Хрватској уопште). Неће бити страшније ако се ‘појача’ име, а неће ни бити прихваћено, претпостављам”.

Разумљиво је што су хортијевци свој злочин назвали “Новосадска рација” јер им је циљ био да се њихово име не везује за злочин у Новом Саду и “осталој” Јужној Бачкој, и логично је што Јад Вашем у Јерусалиму користи терминологију која Јаду Нашем не придаје особиту важност, али бескрајно забрињава чињеница да се србска историја, србска јавност, Србска православна црква и Држава Србија и после скоро сто година чврсто држе антисрбског именовања маџарског злочина над Србима у Јужној Бачкој и Новом Саду, замишљеног као геноцид.

Оно што се 23. јануара 1942. године десило у Новом Саду – била је Маџарска рација, а то што се она међу Србима именује као “новосадска” – срамотан је самопристанак на обешчовечење србскога рода!

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: