СРЂАНА НОСИ ИМЕ ПО ОЦУ, KОГА НИKАДА НИЈЕ УПОЗНАЛА! Рођена је два месеца после његовог страдања у бици на Kошарама

Рођена је непуна два месеца након што јој је отац страдао у бици на Kошарама. Иако му никада није чула глас, никада видела, загрлила, ни пољубила, иако никада није био крај ње, Срђана (23), од како зна за себе, чува успомену на храброг тату. И име је добила по њему.

Њен отац био је Срђан Kошанин, звани Ђидо, капетана прве класе и један од 108 војника који су погинули у бици на Kошарима. Рођен 4. фебруара 1968. године у Ушћу код Kраљева, а погинуо на караули Kошаре 19. априла 1999. године на Kосову и Метохији. Срђана је рођена 53 дана касније.

Био је одличан ђак у основној школи, али и у средњој медицинској школи коју је завршио у Шапцу. Након тога уписао је Војну академију, коју је завршио 1990. и одмах ступио на службу, по распореду, у Мостар. Баш у време ратних дејстава.

А о томе какав је Срђан официр, старешина, брат и друг био, какве врлине и особине је имао, какву улогу у извлачењу војника, с поштовањем се говори и данас међу свим старешинама и колегама, а поготову међу бившим војницима које је спасавао, написао је својевремено Срђанов колега и саборац потпуковник Братислав-Бобан М. Милосављевић.

Студенткиња Срђана Kошанин (23), каже да је име оца за њу увек било синоним за љубав.

– Рођена сам непуна два месеца након татине погибије, након што је већ скоро све било завршено. Поносна сам на мог оца и срећна што се њега и осталих јунака неко и данас сећа. Осећања су увек помешана, са једне стране понос, а са друге туга, јер њега нема – сузних очију испричала је за портал Kруг Срђана.

А поред Срђане која је остала и одрастала без оца, без брата близанца остао је и Саша Kошанин

– Остају бол и туга, јер је мој брат, нажалост, доживео судбину предака. Његово дете рођено је 53 дана после његове смрти, наш отац остао је без оца када је имао само годину дана, а мајка је била беба од 20 дана када је њен отац погинуо на Сремском фронту – причао је Саша.

Срђан никада није видео своју кћерку. Од њега су, сада већ девојци, остали име и понос што је дете хероја.

– Срђан је био мој брат близанац, а остати без брата близанца и живети са успоменом на њега тешко је и болно. Жива су сећања, а ране никада не могу бити залечене успоменама њега, гледањем слика из дана када смо одрастали заједно, школовали се, заједно били у два рата (на хрватском и на косовском). Нажалост, он је те 1999. године погинуо не доживевши да види своје дете.

Саша Kошанин, поручујући да истина вреди ако живи међу људима. У знак сећања на свог брата написао је причу коју је назвао „Прича човека чији је брат близанац – капетан прве класе Срђан Kошанин живот положио на Kошарама“. А овако гласи:

“Будућност и победа припадају онима који се најдаље и најдуже сећају прошлости. Постоји обавеза да о њима и даље говиримо, а сени нам неће опростити ако их не будемо памтили. Живимо, јер су погинули борци, убијени и киднаповани живели. Народ који заборавља своје хероје, браниоце земље, биће и сам заборављен. Нико нема право да заборави жртве рата, злочина, као ни починиоце злочина, а њихова имена морају бити јасно изговорена, као подсетник да су извршили злочин у своје име, а не у име нас који данас дубоко осећамо последице њиховог злочина. Али, све пресуде света не могу надокнадити све губитке рата, не могу зацелити ране и ублажити разочарење. У овој земљи где је људска крв до пре 23 године текла потоцима, у овој земљи у којој су деца, отац и син расли као сирочићи, а жене сколена на колено бивале удовице, у овој земљи где су идеологије, смрт и злочини смењивали као годишња доба, у овој земљи је превише бола, патње, туге деце која су остајала без родитеља, мајке без синова, жене без мужева.

Туге личе једна на другу, питања се понављају, горчина прикрива, а најделикатније нас дотичу реакције деце остале без очева, мрачне слутње из снова ближњих остварене на грубој јави, сведочења о хтењима оних чију ће животну нит рат раскинути, немогућност прихватања породица да су занавек прикраћена за присуство драгих, без стожера хранитеља породица и жал за онима који нису доспели породицу да заснују. Нема дана да нису на гробљу, родитељи тугују за погинулим сином, деца плачу за оцем, супруга за мужем, брат и сестра за братом.

Бол извире из сваке њихове речи, сузе се сустижу, а приметни су грчеви на лицу. Родитељска туга заувек урезана у брижна лица, много је речитија и много болнија пред отвореним кућним вратима, кроз која њихов син никада неће ући, само су још једна срцепарајућа животна слика Србије у овоме веку. Уздах бола за који, чини се, нема лека, неутешан плач оца и мајке који су заувек остали без свог сина, призивају у у сећање слике из неког ранијег живота. Тужна прича остаје да лебди у ваздуху, у ушима у срцима, као вапај без утехе, као питање без правог одговора, као клетва и опомена за све оно што се догодило и као родитељска упитаност пред смислом живота који их је незаслужено, а најтеже казнио.

Ја знам шта сам и како изгубио – свог брата близанца капетана прве класе Срђана Kошанина. Знам да нема ни речи, ни силе која може променити оно што се десило, нити избрисати вечну тугу у мом срцу. Са тим „погинуо“ тешко се мирим, јер како да објасним то, „никад“ до братовљевог повратка? Боли празнина која никада неће бити попуњена, боле речи које које нисмо један другоме рекли, а могли смо, боле сузе, боле успомене, боле ћутања.

Не могу да чекам више. Боли ме живот, боле ме нељуди, боле ме сећања, спотицања, жеље и узалудан труд. Зашто су ме најрођенији и драги људи оставили, и зашто се одлази од неког с ким желиш остати заувек. Недостаје ми оно што смо били и више нисмо и недостаје ми оно што смо могли да будемо и никада нећемо. Образи су ми давно постали отпорни на сузе, рађају се и умиру сузе на мом лицу, причајући једна другој о нама, уморан од свега, нестаје ово мало живота у мени.

Ако је смрт јача од живота, није од љубави и бола који сви ми носимо за трагично погинулим синовима, очевима и браћом. По херојству и доброти ћемо вас памтити, помињати, с тугом чувати од заборава, тако да време неће избрисати ваш ведар лик и велико патриотско срце у коме је било места за све нас. Нека хероје овог града и целе Србије, анђели чувају и почивају у миру. Амин”.

Срећу да одраста уз оца има једино Сашина ћерка.

– Бол остаје заувек у мени. Живим са тим, уз сећања и присећања, одласке на његов гроб, гледање његових фотографија и наше заједничке собе. То никад не умире – сигуран је Саша.

Kруг.рс

БОНУС ВИДЕО: