«Мировне» интервенције Сједињених држава

«Мировне» интервенције Сједињених држава

Институт за операције очувања мира и стабилности (што већ звучи као оксиморон) је у  новембру 2022. године објавио Практични водич за одбрамбену подршку стабилизацији: Водич за практичаре у стабилизацији. Институт за мировне и стабилизационе операције америчке војске, новембар 2022.

Овај документ открива како Пентагон сарађује са другим гранама власти Сједињених држава и како америчка војска спроводи такве операције. Уопштено, то се односи на операције изван Сједињених држава, односно у другим земљама.

У приручнику се наводи да је «основна дужност током стабилизације, давање подршке и јачање цивилних напора водећих агенција америчке владе, који су у складу са доступним законским овлашћењима, пре свега уз омогућавање безбедности, одржавањем основног јавног реда и задовољавањем основних потреба становништва.

Улога Секретаријата за одбрану у стабилизационим снагама је у ширем владином контексту закона, прописа и политика повезаних са америчком Стратегијом националне безбедности, Стратегијом  за спречавање сукоба и промовисањем стабилности, Прегледом помоћи стабилизацији и Стратегијом националне одбране».

Другим речима, мноштво је политика и закона, на основу којих Сједињене државе војно интервенишу у другим државама, ако су те државе обухваћене критеријумима из тих доктрина и статута.

Уопштено се наводи да:

« 1) Сједињеним државама и нашим партнерима је потребан нови и дисциплинованији приступ за спровођење стабилизације у подручјима захваћеним сукобима. Овај приступ укључује анализу ризика и усмеравање наших напора на оно што је апсолутно неопходно за постизање стабилности, уместо да истовремено следимо различите планове. Први критични корак ка усклађенијим напорима стабилизације је слагање око основних начела сâмог концепта. Упркос значајном међународном искуству последњих деценија, концепт стабилизације је и даље лоше дефинисан и слабо институционализован у владиним и мултилатералним структурама. Овај недостатак стандардизације у дефиницији и процесу доводи до понављања грешака, не-ефикасне потрошње и лоше утврђене одговорности за резултате.

2) Они који одређују политику, желе боље да бирају и да имају тачније циљеве у смислу нашег укључивања у средине којима је потребно стабилизовање, како бисмо на најбољи начин вредновали ресурсе америчких и међународних пореских обвезника. Ревитализовани приступ стабилизацији, који се овде представља, може помоћи да се дипломатски ангажман у оваквим срединама усмерава ка унапређењу стратегије повезане са исходима стабилизације, да се омогући бољи редослед и слојевитост помоћи за подршку локално легитимним учесницима, да се постигне учинковита уштеда и да се подстакне боља подела рада између америчке владе и међународних донатора и институција.

Имајући на уму научено, држава, УСАИД и Секретаријат одбране су развили префињену дефиницију стабилизације којом се можемо управљати. Ми дефинишемо стабилизацију као политички подухват у који се укључује интегрисани цивилно-војни процес за стварање услова у којима локалне легитимне власти и системи могу мирно управљати сукобом и спречити поновно избијање насиља. По природи транзициона, стабилизација може укључивати напоре да се успостави цивилна безбедност, омогући приступ решавању спорова, да се пруже циљане основне услуге и да се успостави основа за повратак расељених лица и за дугорочни развој».

Истичу се кључни актери спољне политике Сједињених држава – Пентагон, Стејт департмент и УСАИД, познати по подршци обојеним револуцијама широм света.

Каже се да су «Сједињене државе заинтересоване за спровођење стабилизацијског деловања у једној од следећих земаља: Ирак, Авганистан, Сирија и Сомалија; и у земљама/регионима наведеним у Закону о глобалној несигурности: Хаити, Папуа Нова Гвинеја, Либија, Мозамбик и приобални регион Западне Африке, где су Бенин, Обала Слоноваче, Гана, Гвинеја и Того».

Половину ових земаља су Сједињене државе и њихови НАТО партнери раније директно напали. Те зато америчка влада жели да спроведе неке мере како би елиминисала последице сопственог присуства.

Да обратимо пажњу на основна начела Прегледа помоћи у стабилизацији, који је споменут (оквирни документ за максимизирање учинковитости стабилизационих напора америчке владе, објављен на веб-страници Стејт департмента, 2018.)

Напомиње се да «Влада Сједињених држава треба да институционализује процес којим утврђујемо земље/регионе погођене сукобима који захтевају већу пажњу, процењујемо интересе и приоритете Сједињених држава за унапређење стабилизације у овим земљама/намерно стратешко планирање како бисмо се изборили са изазовима стабилизације. Кључни критеријуми за одређивање да ли, када и како спровести стабилизацијску мисију треба да обухватају процењени национални интерес Сједињених држава; национално и локално власништво партнера; ризици, ограничења и могућности у оперативном окружењу; ниво ризика који смо спремни да преузмемо; и ниво одрживих ресурса који смо спремни да посветимо.

… Успешна стабилизација почиње развојем политичке стратегије засноване на исходима, којом се оцртавају наше кључне претпоставке и остварива крајња стања и која усмерава све линије напора — дипломатски ангажман, одбрану, страну помоћ и ангажовање приватног сектора где је то потребно — како би се обезбедило јединство сврхе унутар Владе Сједињених држава.

На местима од највећег приоритета за стабилизацију, држава, УСАИД и Министарство одбране би требало да раде са релевантном америчком амбасадом, регионалним бироом, Борбеним командама и другим заинтересованим странама на развоју политичке стратегије у корист мисије стабилизације.

Кључни елементи, којима се треба бавити у политичкој стратегији укључују: циљеве и капацитет партнерске нације, дефинисане интересе америчке Владе и области у којима се су интереси конкурентски, мапирање кључних актера, жељена исходишна политичка стања и циљеве, интересе и циљеве партнера, предвиђене захтеве за ресурсима, улоге различитих актера америчке владе и међународних донатора, механизме цивилно-војне координације, процену ризика и стратешку аналитику за праћење током времена и мерење напретка».

Прво што одмах упада у очи је да Сједињене државе не процењују интересе земаља и региона погођених сукобом, већ своје интересе. Истовремено, одговорност је на партнерима (вероватно – на руководства оних земаља у којима ће се изводити операције стабилизације). Тачније, америчке власти увек у почетку избегавају одговорност за било какве неуспехе и последице, сличне онима које видимо у Ираку и Авганистану. Сасвим је природно да ће Вашингтон то учинити и са Украјином, у коју сада упумпава оружје.

Значајно је да се на мапи сукоба, где је због сукоба у последњих пет година страдало више хиљада људи, налази и Украјина, али се она уопште не спомиње у сâмом  документу. Уместо Украјине, редовно се наводи Авганистан и различити програми које су Сједињене државе спроводиле тамо.

Новија Стратегија за спречавање сукоба и промовисање стабилности (објављена 2020. године) указује на промену укупног приступа интервенцијама које Сједињене државе предузимају.

«Уместо изградње нације, којим се управља од споља, Сједињене државе ће подржати локална политичка решења, која су у складу са интересима националне безбедности Сједињених држава. Уместо фрагментираних и широко заснованих напора, Сједињене Државе ће се усмерити на политичке факторе који доводе до стања крхкости. Уместо дифузних и напора отвореног типа, Сједињене државе ће се ангажовати селективно на основу националних интереса, политичког напретка земље домаћина и дефинисане метрике. Уместо да спроводе различите видове деловања, Сједињене државе ће стратешки интегрисати своју политику, дипломатски и програмски одговор».

Сједињене државе су заиста практиковале такозвану «изградњу нације» – сопствени концепт, наметнут другим земљама као једини исправан рецепт за развој државе. Авганистан је савршен пример колико је овај модел био исправан и ефикасан. Наравно, тамо су приоритет имали сви они либерално-демократски ставови који постоје у Сједињеним државама и није се водило рачуна о културним и верским специфичностима циљане земље.

Али, новим приступом, опет, главни интерес је да се осигура безбедност Сједињених држава. Који ће се фактори, који доприносе нестабилности, бирати, у потпуности зависи од доносилаца одлука у Вашингтону. Нема сумње да ће у Либану, на пример, међу такве факторе уврстити политичку партију Хезболах и њихове савезнике. Али, мало је вероватно да ће на тој листи бити курдске Самоодбрамбене снаге у Сирији, које Турска сматра терористичком групом, а сâма Сирија их види као, у најмању руку, наоружану опозицију. То је зато што су то снаге, које Сједињене државе користе као њихове заступнике.

Да видимо који се циљеви наводе у овој стратегији. Први, који се зове «Превенција», наводи да је један од циљева «развијање и/или јачање локалних, националних и регионалних система раног упозоравања и планова за рано деловање које подржава превентивна дипломатија».

Подсећамо да превентивна дипломатија није ништа друго до скуп вербалних претњи актеру. Иако се на веб-сајту УН даје блажа формулација, да су то «дипломатске акције, које имају за циљ спречавање несугласица између страна и ескалације постојећих неслагања у сукоб, као и ограничавање ширења постојећег сукоба».

То може да доведе у заблуду, као и доктрина «Одговорности за заштиту», која је, судећи по пракси и реакцијама низа земаља, искључиви прерогатив Запада. Како нико од аутора ове доктрине није пожурио да 2014., након државног удара и бојне репресије у Украјини, брани руско-говорно становништво, превентивна дипломатија ће бити усмерена и против оних земаља и влада које нису клијенти или сателити Сједињених држава.

Слично томе, други циљ се зове «Стабилизација» и о њему пише: «Помагати националним и локалним актерима, укључујући, између осталих, цивилно друштво и жене лидере, да посредују и спроводе трајне и инклузивне мировне споразуме или прекиде ватре и сродне одредбе о транзиционој правди и одговорности» .

Одабно је познато да Сједињене државе манипулишу невладиним организацијама и родним пројектима. А, аутори Стратегије овде само наглашавају ове факторе.

У Стратегији се, такође, као оруђа наводе санкције, финансијски притисак, обавештајна активност, надгледање и стратешке комуникације.

У водичу за стабилизацију се спомињу и други документи. Један од њих је америчка Стратегија о женама, миру и безбедности (последња верзија је објављена у јуну 2019.).

Може се користити као додатно оправдање за интервенцију, јер се све четири линије деловања могу тумачити као оправдање за интервенцију.

• Тражење и подршка припреме и значајног учешћа жена широм света у процесима доношења одлука у вези са сукобима и кризама;
• Промоција заштите људских права жена и девојчица, приступ хуманитарној помоћи и сигурност од насиља, злостављања и експлоатације широм света;
• Прилагодити међународне програме Сједињених држава, како би се побољшали резултати у једнакости и оснаживању жена;
• Охрабривати партнерске владе да усвоје политике, планове и капацитете за побољшање и значајније учешћа жена у процесима повезаним са миром и безбедношћу и са институцијама у којима се доносе одлуке.

И, на крају, последњи кључни документ који се спомиње је Пентагонова Директива о нерегуларном ратовању бр. 3000.07.

У документу се наводи да ће активности везане за нерегуларно ратовање бити интегрисане са деловањем других америчких Владиних агенција, страних безбедносних партнера и одабраних међународних организација и да ће подржавати:

• Комбиновање политика, планова и процедура, укључујући обуку за сарадњу, образовање и вежбе које промовишу интероперабилност.
• Интегрисане војно-цивилне тимове.
• Информативне стратегије и операције за неутрализацију противничке пропаганде и промоцију стратешких интереса Сједињених држава.
• Напоре за прикладно побољшавање размене информација,усклађено планирање, спровођење и премештање активности нерегуларног ратовања и одржавање заједничког разумевања оперативног окружења, потребног за сузбијање нерегуларних изазова или претњи.
• Интеграција колективних захтева и способности у обједињене напоре планирања ради оптимизације развоја и употребе способности.
• Омогућавање кључних владиних услуга, обнове критичне инфраструктуре и хуманитарне помоћи, ако је упућена.

Као што видимо, још једном се помињу стратешки интереси Сједињених држава, али и дејства снага за специјалне операције, чији је прерогатив нерегуларно ратовање, што јасно указује на немировну природу сâмих намера, а да не говоримо о могућем практичном деловању.

ИЗВОР: https://www.geopolitika.ru/sr/article/mirovne-intervencije-sjedinjenih-drzhava

Леонид Савин

БОНС ВИДЕО: