Како је Украјина наоружавала Хрватску

Како је Украјина наоружавала Хрватску.

Хрватска је током рата 1991-1995, упркос ембаргу, успела да набави значајне количине оружја из разних земаља. Једна од њих је и Украјина

Још током 1991-1995. године, Хрватска је део борбене технике набавила у Украјини. Крајем августа 1993. и почетком 1994. године Хрватска, и поред ембарга на испоруке наоружања успева да преко Украјине из различитих бивших средњоазијских совјетских република, набави 40 авиона МиГ-21 произведених између 1972. и 1980. године. Од тог броја 24 авиона су ушла у наоружање РВ Хрватске, док је остатак искоришћен за резервне делове.

Набавка хеликоптера Ми-24 започета је још половином 1993. године у Украјини. Два месеца пре доласка првих авиона МиГ-21, у јуну 1993. године, у Ваздухопловно-техничком заводу – ВТЗ (Зракопловно-технички завод – ЗТЗ) стижу прва два борбена хеликоптера Ми-24Д која добијају евиденционе бројеве Х-301 и Х-302. Коришћени су углавном за преобуку пилота те у тренажне сврхе, док су хеликоптери Ми-24В примарно коришћени у борбеним дејствима.
Прва два хеликоптера Ми-24Д испоручена су 15. и 16. јуна 1993. године и на аеродрому на острву Крк монтирани су и пребачени у

ВТЗ. Први примерци хеликоптера Ми-24В, који су били добро оклопљени и имали велику ватрену моћ, набављени су крајем 1993. године у Украјини, одакле су авионом АН-124 Руслан, тада највећим транспортним авионом на свету, пребачени на аеродроме у Пули, те на острво Крк.

Хрватска је купила у Украјини 15 хеликоптера Ми-24. Од тог броја само је десет било у оперативној употреби, а пет хеликоптера су употребљени за резервне делове.

Хеликоптери Ми-24Д понели су ев. бр. Х-301 и Х-302, док су хеликоптери Ми-24В добили бројеве од Х-303 до Х-310. За резервне делове коришћен је један Ми-24Д и четири Ми-24В.

Хрвати су за хеликоптере Ми-24 плаћали од 1,5 милиона долара до 2,5 милиона долара по примерку, а цена је зависила од ресурса мотора и верзије. Тако су 16. октобра 1993. године купљена два хеликоптера Ми-24В по цени од 1,5 милона долара, да би 20. децембра исте године за три хеликоптера Ми-24В било издвојено по 2,5 милиона долара. Заједно с још неким деловима за тај транспорт, који се водио под бројем 12, плаћено је тачно 9.683.209 долара. Тај новац је исплаћен у готовини, као и за већину осталог оружја.

Тако је сличним путем из Украјине стигао и део система С-300.

У Загребу, на Јаруну, 30. маја 1995. године одржана је војна параде поводом Дана државности Републике Хрватске. Тог дана, Хрватска је приказала већину наоружања с којим је располагала од авиона преко хеликоптера, тенкова до ракета.

Тог дана на Јаруну показана су два возила-тегљачи који су на својим приколицама превозили два лансера са постављеним макетама ракета С-75М Волхов из Стубичке Слатине које су преостале од ЈНА, а које је коментатор назвао ракетама земља-земља “Београђанка”. Међутим, оно што  се кретало иза њих шокирало је неупућене.

Наиме, коментатор је најавио ракетни систем ПВО С-300, али се тај систем “разликовао” од оригинала. Иза “Београђанки” ишао је тегљач  МАН  на чијој су се приколици налазила четири контејнера која су подсећала на контејнере ракета 5В55Р из система С-300.

У суштини то је успешно изведена психолошка игра, у коју су се “упецали”  и многи, а пре свега обавештајни стручњаци.

Уствари, МОРХ је са компанијом “Винсли фајненс лимитид” склопио уговор за испоруку система С-300, који је 19. јула 1994. године потписао тадашњи министар одбране Гојко Шушак.

На основу тог уговора, према документима доступним листу “Национал”, Хрватска је наводно купила и наручила ракетни систем С-300. Па је чак и за део ракета 5В55Р за тај систем платила три транспорта који се воде под  бројем 22 (осам ракета), бројем 23 (осам ракета) и бројем 24 (осам ракета).

Испоручено је наводно шест комплета са по четири ракете и за то је плаћено 11,5 милиона долара.

Из Украјине  су између 10. августа и 15. септембра 1994. године у Хрватску испоручене 24 “ракете” (контејнери у којима су требале бити смештене ракете, били су празни), агрегат за струју, компресор за ваздух и сајле за фиксирање радарског торња.

Хрватски дуг за испоруку наоружања износио је у том тенутку 94 милиона долара. Уместо оригиналног тегљача са краном 22Т6-2Е2 на бази возила Урал-532361-1012 или транспоретера за превоз четири лансирна контејнера 5П32 типа 5Т58-2 на бази тегљача КРАЗ-260, на Јаруну се појавио тегљач МАН на чијој су се приколици налазила четири контејнера (лансирне цеви) 5П32.

Касније су се појавиле информације, да је тегљач „провозао“ празне контејнере на паради, док су средства за набавку комплетног система нестала.

Дакле Хрватска никада није набавила систем С-300, али је уочи припрема за операцију “Олуја”, приказано средство послужило као психолошка играчка у пропагандне сврхе.

У медијима у Хрватској касније ће се појавити информација: “Дијелови сустава С-300 у Хрватску су стигли између 1994. и 1996. године, добављали су се преко зрачне луке у Пули, а јавности су показани на мимоходу Хрватске војске на Јаруну 1995. године. Уочи ослободилачких акција ‘Бљесак’ и ‘Олуја’, јавно показивање тог сустава одвратило је непријатеља од кориштења борбених зракоплова МиГ-29, што је олакшало ослобађање земље те умањило жртве и разарања”.

Хрватске снаге 1. маја 1995. године започињу операцију Бљесак – напад на српску енклаву Западна Славонија. Операција започиње у 05:30 часова изненадним нападом хрватских снага. Ако је “РС С-300” показан на паради (мимоходу) на Јаруну 30. маја, 28 дана после завршетка “Бљеска” тврдња о одврћању употребе борбених авиона (зракоплова) МиГ-29 нема утемељења у чињеницама, јер нити је СВК имала те авионе, нити је у ВЈ постојао план за помоћ СВК у случају општег напада ХВ на територију РСК.

Касније ће ова информација бити основа за тврдњу појединаца у Србији, који су тражили разлог због чега ВЈ и уопште СРЈ нису помогли СВК и РСК у одбрани.  Они су тврдили: “Да авиони РВ и ПВО ВЈ нису дејствовали по снагама ХВ августа 1995. године, јер је ПВО ХВ располагала са ракетним системом С-300, који је ето набављен у Русији, а СРЈ кад јој је требао није то могла”.

Временом је и ова тврдња “експерата” у Србији демантована. Оно што је Хрватска у Украјини скупо платила била су 24 празна контејнера 5П32, агрегат за струју, компресор за ваздух и сајле за фиксирање радарског торња.

Цела прича о хрватском С-300 завршава се 2004. године афером. Комплетна прича о С-300 у Хрватској толико је закомпликована, да као истина остаје једино: “Да Хрватска никада није набавила систем С-300”.

Данко Боројевић/РТ Балкан

Бонус видео