Пушоња: Силоватељ и жртва

У Гласнику РАС академије за 2020.годину, професор Вишеслав Симић је објавио есеј под насловом: ”Кршење међународног и домаћег права, обичаја рата, и других злочина НАТО-а, НАТО држава и званичника тзв. Запада, и осталих непријатеља Југославије, Србије и Срба”.

На 14 густо куцаних страна А4 формата, професор системски дефинише све врсте злочина и кршења правила успостављених после Другог светског рата. Пошто се овај изузетно драгоцени есеј уклапа у материју о којој сам писао ових дана, дајем себи слободу да из њега прекуцам један краћи део јер третира материју о коју се стално спотичемо. Назваћу га: Сведочи истину.

”Злочин против мира”

Кршење међународног права и чињење злочина није започело тек нападом на Југославију марта 1999.године. Као почетак можемо узети доба бесправног и насилног самопроглашења независности од стране неофашистичких и неонацистичких реакционарних лидера Албанаца, Словенаца, Хрвата, тзв.Македонаца, и муслимана и Хрвата Босне и Херцеговине, и пристрасно, кривоклетно, нитковско и преступничко понашање влада земаља тзв.Запада, које су признавале те нелегално успостављене државе баш на, за Србе или веома симболичне болне, или на друге датуме када је требало да се слави.

Нарочито је било криминално и дубоко понижавајуће понашање тзв. Бадинтерове Арбитражне комисије тадашње Европске економске заједнице, која је била наивно замољена од лидера Југославије да непристрасно посредује између завађених страна али је не само прекршила сопствена правила рада него је своју неправедну и злонамерну коначну обавезујућу одлуку објавила баш на дан Српске Нове године, као посебно бруталан и намерно рањавајући новогодишњи ”поклон” Србима.

Комисија је изиграла и прекршила не само међународно право већ и принципе арбитраже, као и законе логике и основе етике када је, уместо да правилноименује нелегалну сецесију федеративних јединица Југославије, обзнанила свету да се Југославија ”самораспала” иако је активно и пристрасно саучествовала у њеном уништењу.

Комисија је 29.новембра 1991. године, на годишњицу нелегалног комунистичког раздељивања територије Краљевине Југославије, из 1943, у време када је Краљевина била савезница Победничких сила Другог светског рата, потврдила те, од комунистичких побуњеника насилно одређене, администритативне линије раздељивања као међународне и убудуће неповредиве и непроменљиве границе између суверених држава. Бадинтерова комисија је уз све то успоставила и правило да свака од бивших република СФРЈ неприкосновено надаље задржава територију коју тада поседује, и да ничије даље захтевање независности и отцепљења по праву на самоопредељење нема важности и неће бити прихваћено.

Ипак, Запад је тим одлукама прекршио не само Повељу Уједињених нација о неприкосновености граница земаља чланица организације, већ и Резолуцију 2625 –XXV Генералне скупштине УН, Хелсишки Финални акт, као и члан 11 Бечке конвенције из 1978, и починио најгори од свих злочина – Злочин против мира! А да не говоримо о потпуном и безобзирном непоштовању 5.члана Устава СФРЈ о непромењивости граница.
Један од изговора за то је била и Одлука бр.1 Комисије која је давала могућност да се границе промене у случају да се не поштују права мањина унутар неке државе настале од СФРЈ. У случају албанске мањине у Србији, тај изговор је прихваћен, док ПРОГОЊЕНИМ Србима у новонасталој неоусташкој Хрватској, као и у исламистичко-усташкој БиХ то никако није признавано (а ни у случају државе Монтенегрина и тзв. Македоније), већ су на превару и насилно интегрисани у непријатељске државе уз помоћ УН, ЕУ, САД, НАТО-а, и појединачних влада Запада, као и разних плаћеничких група пензионисаних америчких генерала и свакојаких тзв.међународних ”невладиних” организација.”

Јуче сам читао есеј мени непознатог аутора о томе зашто је последње ”примирје” на крају циклуса о коме је писао професор Вишеслав Симић, потписано у Куманову. Одговор је исти као и у овом примеру везаном за уништење СФРЈ. Куманово је било место и дан када је српска војска потукла турску, 1912. и померила границу више него у претходних 100 година. Тада су ослобођени данашња Северна Македонија, Косово и Метохија, а српска војна сила била на обалама трију мора. И онда, као и 1991. дипломатија моћи урадила је своје. Срби из Куманова и околине били су елитне чете тог удара. Данас их тамо готово да нема. Преведени су у оно што нису хтели да буду.

Зашто сам дао овај исечак? Што сам то прекуцавао? Из простог разлога да схавтите одакле настају моје реченице. Јер основно питање на које тражим одговор је увек једно те исто: Хоћемо ли пристати на лажи? Мој одговор је одричан! И на крају да цитирам самога себе узимајући део из једне од мојих ранијих објава. У њој сам обрадио конвертитсво и улогу капоа. То су они људи који прихвате да је силоватељ у праву и стају на његову страну спроводећи његову агенду. И то је фундаментална црта негативног процеса управљања људима. У логору, где логорске власти муче најбоље, најгори вребају своју шансу. Они су као и остали доспели у логор невини али су зато у логору открили своје право лице и ”процветали”. Зато је слобода скупа јер се из логора тешко вади племенита душа. А ми смо ту! И свет као целина. Жртва која проналази личну безбедност поистовећујући се са својим прогонитељем, постала је тај прогонитељ. И када вас позивају у борбу против привредног криминала или вам сликају бољи живот, док игноришу или лажирају причу о отимању Косова и Метохије, чине управо то.

Поистовећују се са СИЛОВАТЕЉЕМ!

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: