Момчило Алимпић: ЦРН ОБРАЗ И ВРУЋ БУРЕК

Овај наслов би требао бити назив будуће пруге (и то пруге да бржа бити не може). Почетна станица би била у Београду, и то баш на води и звала би се Црн образ, да црњи бити не може, мада би у обзир дошла и нека друга имена по могућству што црња. Долазни перон, као онај перон среће на који воз никад доћи неће, би био у Нишу и звао би се Врућ Бурек. Молим, овом приликом Нишлије, да ми не замере због врућег бурека, јер какав би то бурек био а да није врућ.

Иначе Врућ Бурек као бренд и то само из Ниш је једина светла тачка ове приче. Дакле, ово је прича о прузи, да бржа бити не може, између Београда и Ниша, и то оној трећој. Равноправан, ако не и важнији а сигурно је важнији субјект ове приче је Косово и Метохија. Како, видећете у наставку. Вођа, нажалост наш, после сусрета у Бриселу, кад прихвати немачко-француски „узми или остави“ предлог, сачувај Боже да га је потписaо, то он никад добровољно неће учинити, брже боље, дотрча у Београд на води и са извесним Оливером у вагону потписа донацију од 610 милиона евра за пругу, да бржа бити не може, између Београда на води (Црн образ) и Ниша у дужини од 230 км.

Не зна наш вођа да потписивање, било чега, у било каквом вагону, никад није донело добро ниједном потписнику. Сетимо се само 1918 и 1940 године. А и тих 610 милиона евра, због којих вођа замал не црче од радости, не би залегло ни за ратну одштету за онај воз, који су Оливерови пријатељи, 12. априла 1999 године, са путницима, запалили у Грделичкој клисури. Распрди се вођа о тој брзој прузи, да бржа не може бити, а богами ни скупља, само још око две и по милијарде евра (кад сам ово написо морао сам направити паузу са све терапијом). Рече вођа , да ћемо од Црног образа до перона Врућ Бурек стизати за само сто минута.

Уби ме размишљање шта ћу тако рано у Нишу. Иначе тих сто минута је временски период између првих и трећих петлова. Бар тако, наши рађевски петлови кукуричу, а чујем да је ситуација слична и у остатку Србије. Ето сад видите зашто је појам Врућ Бурек једина светла тачка ове приче. Трећи петлови, врућ бурек на перону среће! Бурек туризам! Само треба дочекати ту 2029. годину, мада ће пруга бити пре рока. У повратку из Ниша, каже вођа, кад се узбрдо стуштимо до Будимпеште и то за 4 сата 15 минута 16 секунди и 3 стотинке, о зар се и то може? Зашто сад помињем сате, минуте и секунде, просто, Мађари не познају марифетлуке наших српских петлова. Већ ми унук замера да се Будимпешта не налази на узбрдици већ на северу, али шта то вреди па и тај север је горе, а то је ипак узбрдо, шта зна дете. Већ сам рекао да је ово трећа пруга на истој траси. После прве пруге за време Краља Милана Обреновића 1884. године Србија је банкротирала. Да ли ће Србија банкротирати и после ове пруге, пруге која бржа не може бити, видећемо. Евидентно је да је Србија ових дана дефинитивно морално банкротирала.

Не би ово вођа смео урадити да нема своју опозицију. Термин своја или моја опозиција постоји само у Србији. Можемо је назвати и спаринг опозиција. Можда је вођа плаћа и превише али вреди сваког еврића. Иста је то школа. По узору на Пачију школу Ј.Ј. Змаја.

А и тај грант-поклончић ми личи на ону прву дозу хероина, коју дилери дрогом,сваком талентованом наркоману, деле бесплатно. Бесплатно је само док нас не навуку. Како спречити то навлачење наше деце, тешко. Врх државе са комплет опозицијом учествује у томе. Чиме ћемо платити остатак пруге-дроге. Па ми бар имамо чиме: Косовом и Метохијом. Чика Јова Змај је давно, али далековидо, предвидео овакав след догађања, написавши песмицу Пачја школа. У тој песмици-пророчанству помињу се пачићи, који су учили од среде до петка, ал се нису макли даље од почетка. Нису баш сви пачићи били неталентовани да баш ништа не науче. Били су само послушни, јер стари патак је збиља изгледао строго, са оним наочарима и прутом и није му било стало да пачићи науче било шта друго осим ква, ква, ква… А и мајка патка је захтевала да науче само оно што патак захтева. Верујем само у ово пророчанство, сва друга сам одбацио (као да их је УДБА писала). И сами савремени паткови са својим пачићима већ деценијама потврђују ову тврдњу. Дакле и паткови на власти и они са својим пачићима у опозицији понављају једно те исто: Еуропа нема алтернативу, Косово је већ довољно опевано, гледајмо у будућност (читај пропаст).

Да појасним ко све чини ту опозицију. Један од патака има чак и француски пасош (ја немам ни српски, никако да затворим финансијску конструкцију) и наследник је извесног Њоње, за чије владавине из затвора пустисмо најкрволочније шиптарске терористе а у Хаг испоручисмо српске генерале. Извесне Зависнике води, замислите патка, а од чега је све зависник само Бог зна. Ту су још и отпорници (некад су себе звали отпорашима). Па извесна поштарка, па јебократе које предводи један лутајући патак, давитељи, еколошки усранци, зелени вероватно из љубави према зеленим новчаницама, кајмаци млади и преврели, горштаци из Јадарске или Церске долине, лажови што их финансираше поједина министарства и Колубарски басен итд.

Већ сам рекао да је опозиција само спаринг партнер властима. Примају ударце, као да их неко бије перушком по дупету. Заузврат они примају дебеле плате, појављују се у директним преносима јавног сервиса и осталих јавних кућа. Имају на располагању ресторан, јевтинији од студентске мензе и народне кухиње. Свима им је циљ да се Косова и Метохије ратосиљају што пре, да од српског народа на Косову и Метохији направе националну мањину у сопственој српској држави. Наговарају вођу да потпише било шта, само да потпише. Али није вођа наиван, зна он да се Косова и Метохије може одрећи и без потписа. Наиме у праву постоје тзв. конклудентне радње које имају исту снагу као и потпис. Навешћу само један пример из сељачког живота: кад два сељака на сточној пијаци продају тј. купују волове, никад не потписују никакве уговоре, једноставно се, кад уговоре цену, рукују преброје новац и у првој кафани прославе купопродају.

Нешто слично ће се десити и са Косовом, мада би опозиција више желела вођин потпис а дотле ће они тобоже да се буне. Како иначе објаснити сликовање и клањање и једних и других пред Хилом, Ескобаром, Макроном, Шолцом и оним испрдком Лајчаком, који је српски научио само да би нас лакше насамарио.

Звао сам те вођо „ е мој председниче“. Нема више од тога ништа. Док не смислим како ћу те убудуће викати, бићеш НН (Нико и Ништа). Та твоја мртва пувала, што по васцели дан пувају по којекаквим телевизијама убише се у бризи око Куртија. Као шта год да уради пропао је. Што ли брину за једном шиптарском вуцибатином? Шта ћемо кад продамо или предамо Косово и Метохију? Да л’ не мора да значи? У свежем нам је сећању како ти и Првослав рекосте, давање, српских светиња, Јужне или Старе Србије Бугарима на коришћење. Што не објасните народу како ћемо, ако нам једног дана падне на памет, повратити те исте светиње. Исту судбину сте наменили и Косову и Метохији и ко зна шта још коме и чему. Само геолози процењују рудна богатства на Косову и Метохији на преко 300 милијарди евра.

Штa ће ти онолики хеликоптери, Милоши и Лазари, специјалци свих провијенција, чак и они са f дијагнозом. Што ће ти француски rафали и ко зна све чији дронови. Јежим се од речи Срби у расејању илити дијаспори. Да ли си Србе са Косова и Метохије већ сврстaо у ту категорију? Ако ти не треба за Косово и Метохију, не троши новац за њих. После Косова и Метохије немамо ми шта бранити.

Момчило Алимпић, удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“ / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: