Како је Преподобни Серафим Саровски лечио униније (чамотињу)

Преподобни Серафим Саровски користио се не само „духовним лековима“, већ често и најједноставнијим стварима које су људима враћале радост и смисао живота.

„Престани да се молиш, обуј ципеле и скини вериге!

Једног дана један босоноги „страник“ из Кијева дође код Светог Серафима. Свети Серафим је у то време голим рукама притискао шаш, али, како виде госта, престаде да ради и рече придошлици:

„Напусти пут који си изабрао: престани да се молиш, обуј ципеле и скини ланце! .. Хитно мораш да се вратиш кући, много недостајеш жени, мајци и деци!“

Испод одеће странике нису се виделе вериге, али Светом Серафиму није било потребно ни да се види да би сазнао за подвиге које је овај човек носио, као и за малодушност и чежњу у којој су његови сродници били због самоприхваћених подвига. Предосећајући питање страника – чиме би још богоугодним требао да се бави по повратку кући, старац је објаснио:

„Мислим да је јако добро трговати хлебом, али имам пријатеља трговца у Јелцу, само треба да дођеш код њега, наклониш се и кажеш да те је убоги Серафим послао к њему, па ће те прихватити за чиновника“.

Касније, говорећи о сусрету са Преподобним, страник је признао да је заиста некада трговао хлебом. А онда је, да би „угодио Богу“, напустио породицу и почео бос да хода по манастирима. После разговора са Преподобним, човек се вратио својој мери – породици и послу.

Све постаје неподношљиво

Осећање унинија, које је својевремено искусио и сам Свети Серафим, описао је то овако:

„Човек је понекад у таквом стању духа да му се чини да би му било лакше да буде уништен или да остане без икаквог осећаја и свести, него да остане дуже у овом несвесно болном стању.

Морамо пожурити да изађемо из тога. Чувајте се духа унинија, јер се из овога рађа свако зло… настају хиљаде искушења: стид, бес, хула, приговарање на своју судбину, покварене мисли, селидбе с места на место. И место становања и они који живе са њим постају неподношљиви…

Душа бежи од људи као виновника своје пометње; и не схвата да је узрок болести у њој: душа, пуна туге, постаје као да је луда и помахнитала, не може мирно да прихвати благ савет, нити кротко да одговори на предложена питања.

Да би превазишао униније, Свети Серафим је саветовао да се окренемо своме унутрашњем „ја“, да тражимо „смиреномудрије срца“, односно да покушамо да се према ономе што се дешава у животу, његовим проблемима односи као према вољи Божијој, тихо то прихватити, не питајући се мучитељно – шта и зашто?

А дешава се да малодушност настаје из доколице, када душа не може да пронађе себе, своје право место, посао. Затим, Свети Серафим је саветовао да се заокупи нечим добрим и корисним.

Хлеб испод јастука

Када је Преподобни Серафим хтео да помогне малодушним сестрама дивејевске заједнице, рекао им је да једу обилно. Такође ми је саветовао да понесу са собом хлеб када иду на разна послушања. Чак и ноћу, старац је наредио да се стави хлеб под јастук. Такве мале „утехе”, понекад идући у формални несклад са правилима манастира (има их само у време јела), Свети Серафим је сматрао сасвим прихватљивим ако су користили души, јер то није човек за правила, већ правило за човека, и нема ничег драгоценијег од душе у човеку.

Ако би свећа пала

Старац је осетио стање душе онога ко је донео свећу. Ако је свећа пала, то значи да је човек био веома обесхрабрен или се одлучио на озбиљан грех. Тада је старац клекнуо и помолио се. Свакоме је било доста своје туге: недостајала је само топлина Божија. И Свети Серафим је тешио. Када је живео и примао људе у манастиру, многи монаси су негодовали што они који су долазили крше тишину, правила, одвлаче од молитве. Старац је на све тврдње одговорио:

„Претпоставимо, да ја затворим врата своје келије. Они који јој приђу, којима је потребна реч утехе, заклињаће ме Богом да отворим врата и, не добивши од мене одговор, са тугом ће отићи кући… Какво оправдање да донесем Богу на Његовом Страшном Суду?

Чежња за мужем

Ана Петровна Еропкина се удала са 17 година. Преподобни Серафим јој није саветовао да то учини, али она није послушала. Три месеца после венчања, њен муж се разболео и умро. Млада удовица је пала у муку, сваким даном је њена душа постајала све тамнија, све више мисли су почеле да посећују о самовољном одласку из живота.

Стриц ју је наговорио да оде код старца и све му исприча. Свети Серафим је разумео да је мучи не само чињеница да је вољена особа умрла, већ и то што он није имао времена да се причести пре смрти. Старац је Ани објаснио да они који се причешћују не завршавају увек код Бога, и обрнуто:

„Не тугуј због овога, радости моја, не мислим да ће само због тога његова душа пропасти. Само Бог може да нам суди. Понекад бива и овако: овде, на земљи, они се причешћују, али остају непричешћени са Господом!“

Саветовао јој је да се моли за мужа и даје милостињу. После разговора с Преподобним, туга је напустила њену душу. Временом се Ана замонашила.

Понекад је довољно да се зауставите

Ако би човек пао у униније због неке већ предузете радње, сматрајући је непоправљивом, Свети Серафим би му испричао догађај из живота монаха.

Овај монах је једном озбиљно згрешио. Почеле су да га смућују помисли да му грех никада неће бити опроштен и да никада неће моћи да га исправи. Наступило је униније, а затим очај. Али онда је изненада монах као да је видео како му је ум пун очајних мисли, нагло прекинуо њихов ток и одлучио до краја својих дана да се покаје за свој грех и „надокнади“ га добрим делима. Униније је одмах одступило. Његову духовну борбу и победу у њој Господ је открио једном од светих стараца тог манастира, и заповедио му да покаже поштовање према овом монаху и постави га за пример обесхрабреним гресима монасима.

Свети Серафим је волео да се присећа и речи Светог Варсануфија Великог:

„Ако се не препустите унинију и нераду, тада ћете моћи да прославите Бога, и Он ће променити ваш удео из небића у биће, то јест из грешника у праведника“.

“Био сам тако весео!”

Монахиња Капитолина (Ксенија Васиљевна) присећала се како јој је Преподобни Серафим рекао:

„Тако сам, матушка, ступио у манастир, посетио сам и клирос; а он је био тако весео, радости моја! Дешавало се да како год дођем на клирос, братија би се уморила; па, униније ће их напасти, а они певају нешто тако, а други уопште не певају. Сви се окупе, а ја их увесељавам; Чак се и не осећају уморно! Уосталом, и оно што је лоше рећи или учинити – није добро, а у храму Божијем не приличи. И рећи реч љубазну, пријатељску и веселу, тако да свачији дух увек буде весео пред лицем Господњим, а не унио – уопште није грешно, матушка“.

Превод и приређивање: “Борба за веру”

БОНУС ВИДЕО: