Паралелни светови

Прошле недеље друштвене мреже су донеле два занимљива видео- снимка. У једном видимо младића, који се по београдским улицама вози у бесном аутомобилу, развијајући огромне брзине, очигледно под дејством опијата. При томе све време псује и с презиром говори о припадницима полиције као о бедницима који му не могу ништа. Ради се о сину високопозиционираног моћника, који припада читавој једној генерацији таквих особа. Они расту убеђени да им у овој држави због политичких веза и заштите апсолутно ниједна институција не може ништа.

Оно што је за нас остале који имамо децу важно јесте да такви ликови данас могу да вам згазе дете на пешачком прелазу, док јуре кроз црвено светло, а да им се такође ништа не деси. То у овој земљи никада до сада није било могуће. У последњих пар година сведоци смо немалог броја случајева када се то заиста десило и када су заиста гинула деца. Родитељи којима се то деси не могу ни на правду да рачунају јер убица обично заврши са наногвицом.

Други снимак је донео резултат истраживања једне новинарске истраживачке мреже која се бавила питањем расподеле и употребе средстава које на конкурсима додељује једно симболички врло значајно министарство. Видео-снимак врло прецизно документује да је највећи део средстава отишао на рачуне људи и наводних невладиних организација који са читавом материјом нису ни у каквој вези. На снимку се чују разговори са особама које су номинални носиоци пројеката, а да немају појма ни како се пројекат за који су добили новац зове. Ради се о очигледном извлачењу новца, масовној корупцији и злоупотреби државних фондова. Обрађен је период док су на челу тог министарства биле две различите особе, али механизам је идентичан.

Ни за ово наравно нико неће одговарати. Ми имамо институције попут тужилаштва, судова, агенција за борбу против корупције итд., али су оне или блокиране, или суспендоване, а свакако контролни системи не раде свој посао. На мејнстрим медијима се овакве информације не могу појавити и чини се да као и у деведесетим поново почињемо да живимо у две потпуно одвојене стварности. Сећамо се како је било могуће да стотине хиљада људи демонстрирају против изборне крађе месецима, а да се у водећим медијима о томе не појави ни једна једина информација… И не само то, него се против људи који се усуде о томе да говоре или да се супротставе воде бесомучне кампање.

У једном недавно објављеном раду, загребачки демограф Тадо Јурић инсистирао је да је управо масовна корупција и овакав систем у којем политички неподобни не могу да добију шансу, основни разлог што се балканске земље празне. Млади људи који не желе да учествују у ланцу корупције и да буду шрафови унутар корумпираних политичких структура, након покушаја да својим радом успеју, на крају дигну руке, спакују ствари и сами или са читавим породицама одлазе у Немачку, Швајцарску или неку сличну државу. Тамо образоване и вредне људе почињу све више да плаћају, а за почетак ће бити сигурни да им макар нико неће згазити дете на пешачком прелазу.

Трагедија је у томе што управо те земље које су одредиште за нашу омладину, јесу један од главних извора за подстицање корупције и развијање свега што у својој земљи не толеришу. Уместо да овде подстичу некадашње европске вредности попут владавине, права, антимонополског система једнаких шанси, политичког плурализма, слободе предузетништва, управо они зарад геополитичких потреба подстичу све супротно од тога, док локалне елите одрађују све што се од њих тражи. Наравно од тога и сами профитирају јер добијају на стотине хиљада квалитетних радника у чије образовање нису уложили ни цент.

У огромној већини медија није могло да се види ни како се народни посланици и становници савских блокова на Новом Београду буквално гурају и боре против полиције која брани незаконито ископавање канала који директно угрожавају безбедност истих тих људи, њихове деце и имовине.

Коначно, не заборавимо да скупштина не заседа већ пар месеци, иако је пролећно заседање морало да почне још почетком овог месеца. Јасно је да је и овде закон прекршен само зато да опозиција не би могла у скупштини, пред гледаоцима јавног сервиса да говори о томе шта је стварно прихваћено у Бриселу и Охриду. Истакнимо, међутим, да је уочљива тенденција да се режим све мање осврће на Устав, законе и званичне институције. За разумевање начина на који функционише наш политички систем много је важније разумети улогу извесних координатора који у овој држави на локалу одлучују о свему. Дакле постоји структура неких људи које нико од нас не зна, који управљају оном војском од 700.000, дају им квоте за сваку акцију у којој учествују, у случају неиспуњавања задатка кажњавају их, узимају им привилегије итд.

Озбиљна држава не може да се води на тај начин, јер ово све више постају два потпуно одвојена друштва.

Миша Ђурковић / Политика

БОНУС ВИДЕО: