КЛАЊАМ СЕ СЕНИМА ЈУНАКА СА КОШАРА
Потпуковник Драгутин Димчевски, данас 9. априла, кренуће из Ниша у Братмиловац крај Лесковца у дом свог погинулог војника са Кошара Мирослава Стојановића. Жалио му се Мирославов отац на другог сина који са 50 и коју годину још неће да се жени, па да и он поприча са њим. Онда, иде за Краљево, па за Нови Сад…
Сваки девети април од 2000. Димчевском је, искрен је, то најдужи дан у години. Од тада се клања сенима својих мртвих бораца са Кошара, а тамо је заувек остало њих 16 из граничног батаљона тадашње ВЈ.
Потпуковник Драгутин је један од ретких старешина наше војске који је на висовима Јуничких планина, на израњаваним косама и вртачама Кошара, остао свих 67 дана офанзиве ОВК терориста, потпомогнуте НАТО снагама из агресије 1999. А војник Мирослав Стојановић који га је војним возило “пинц” довезао на положај из Ђаковице, тог 9. априла први је погинуо.
– Можда ми је то био највећи шок – сећа се у разговору за “Новости” Димчевски, данас 24 године касније. – На положају сам био тек неколико сати, пуцало се са свих страна када ми се преко “мотороле” јавио тадашњи командат Душко Шљиванчанини речима: “Димче, преузми, ја сам рањен, а твој возач је погинуо. Изрешетали су нас кад смо силазили пре Батуше…” После сам чуо шта се се све њима догађало.
ПРЕДСЕДНИКА Вучића знамо још од 1998. када нас је посетио у Ђаковици
Из епопеје ратовања на Кошарама сећа се Драгутин и малих ствари које су му се, попут црва, углавиле у памћење на тај Велики петак 1999, заједно са мирисом барута и мртвим и рањеним војницима погођеним минобацачима, и сада чине јединствену слику генерацијског јунаштва.
– Негде осмог увече чули смо извештаје са карауле да се виде светла и чује војска са друге стране. Ујутру, пре свитања зазвонио је телефон у штабу и јављено је прво да је нападнута караула Морина, а секунд касније и да је удар на Кошаре. Само сам се згледао са командантом Дулетом и одлучено је да он иде на Морину, а ја на Кошаре. Добро се свега сећам.
ХРАБРИ САША РАДОЈЕВИЋ
– Командовао сам сјајним момцима, сјајном војском – сећа се Димчевски. – Мој водник Саша Радојевић који је заповедао на предњем положају на коти Глава тада је имао само 19 година. У његов ров, на метар од њега, пала је бацачка мина и буквално га катапултирала. Када сам дотрчао, прво сам видео његову пушку сву изрешетану од гелера и њега у несвести, али нигде крви. Кад се пробудио и чуо да сам рекао да мора да се вози у болницу, само је одмахнуо руком и рекао: “Нећу”. Ништа није чуо два дана, али њему команда није била потребна да зна како се брани Србија.
Са Димчевским у товарном делу “пинца” на караулу су кренули војници Никола Мачак, Будимир Шљивић и Владимир Бјелан. И водник Николић је кренуо са своја три војника за њима јер се око албанског села Батуша могла очекивати заседа. Тих 10 километара до карауле ипак је прошло без испаљеног метка.
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
