Ходочасници из Бањалуке стигли до манастира Острог
Манастир Острог (Фото: Новости)
Ходочасници из Бањалуке стигли до манастира Острог.
Тројица ходочасника из Бањалуке прешла су око 420 километара и стигла до манастира Острог.Ово је прво ходочашће Милана Шакића, Синише Пртије и Дамјана Грануле, који су дневно прелазили од 30 до 50 километара, јуче су били у Никшићу, а данас поподне су стигли до манастира Острог.
На путу су им муку задавали жуљеви, мање тегобе, али све су превазишли и срећно стигли на одредиште, преносе црногорски портали.
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!
Pitam se da li su se ova trojica hodočasnika ikad upitala da je to što rade prihvatljivo, opravdano I potrebno. Da li to njihovo hodočašće treba da fascinira Boga, ili je nešto drugo u pitanju?
Da li prskanje vodom (svetom vodicom), udisanje tamjana, celivanje osušenih ostataka mrtvih proglašenih za svece, paljenje sveća, osenjivanje u znaku krsta, ili skrušeno stajanje pred ikonom sa ranjavim tabanima od žuljeva nastalih hodočašćem do svetih mesta, I druga slična “dela”, mogu premostiti ljudsku razdvojenost sa Bogom? Da li ovi naši hodočasnici nakon svog “velikog” podviga treba da podignu noge da Bog lakše prebroji žuljeve, odnosno, da li nas rane na tabanima ili broj upaljenih sveća spašava? Da li su to dela i znanje koje nam treba? Da li poznanje i praksa ovakvih dela mogu zadovoljiti savest i učiniti nas pravednim? Da li je to ponašanje kojim proslavljamo Boga? Da li igde u izvornim hrišćanskim delima piše da sve to treba raditi? Nijedan od apostola se nije susretao sa takvom praksom u njihovo vreme sem među neznabošcima i u običajima paganskih naroda.
Takvi nazovi hrišćani veruju očigledno svašta, čak i da se djavoli plaše krsta, ne shvatajući da se oni ne plaše metala ili drveta u obliku krsta, već im se smeju i kriju iza njih! Đavoli se boje I drhte od Sina Božjeg – Hrista. Mahanje krstom na kom se prikazuje raspeti vrhovni zapovednik nebeske vojske, odnosno Sin Boga jedinog, kao neko kome je duša u nosu, ili ga prikazivati u naručju majke kao nejake male bebe, ne pretstavlja ništa drugo do predstava za običan narod koji nije u stanju da shvati da je to ruganje Bogu. Vuci u jagnjećoj koži su nedugo nakon smrti apostola duhovnost izvorne zajednice pretvorili u stenje i kamenje, u rogove, u kopita I trozubac,u uglačane kosti, u idole u obliku slika i kipova I tako dalje… Zgrade u kojim su se nekad sastajali hrišćani, pretvorene su u hramove pune paganskih rekvizita i oltara, samim tim i poklonika neznabožačkih bogova zaodenutih plaštom hrišćanstva. Nakon smrti apostola uvedena su nova pravila koja danas predstavljaju nauk I dogme velike većine hrišćanskih zajednica. Ljudska uredba je uvedena naspram Božjih načela, I naravno, te uredbe se predstavljaju kao hrišćanske, iako predstavljaju njihovu suprotnost. Sve one kao takve su mehanizmi kontrole i zaglupljivanja ljudi od strane Sotone što je nešto što se većini hrišćana danas neće svideti.