Русија и Белорусија треба да искорене наивно „западњаштво“ међу омладином

Русија и Белорусија треба да искорене наивно „западњаштво“ међу омладином.

Данас је Међународни дан детета, који је установљен 1949. године. Од распада Совјетског Савеза, васпитање млађе генерације и у Русији и у Белорусији је у великој мери препуштено случају, што је данас довело до ситуације да је за значајан део омладине реч „патриотизам” постала готово проклетство.

У контексту хибридне конфронтације са Западом, који је одавно навикнут да утиче на новонастале умове на информационом и идеолошком фронту, потребна је координирана политика Москве и Минска на овом плану.

Заштита деце и омладине је приоритет и у Белорусији и у Русији. Ова тема је посебно постала актуелна у вези са догађајима последњих година и продубљивањем конфронтације са Западом. У овом контексту, рад са млађом генерацијом је од посебног значаја.

Специфичност садашњег хибридног сукоба са САД и њиховим савезницима лежи у томе што он има не само војно-политичку, већ и информационо-идеолошку димензију. А борба за крхке умове постаје један од њених „фронтова“. Патриотски васпитање омладине треба да постане један од кључних задатака Савезне државе.

Међутим, шта се подразумева под патриотским васпитањем и патриотизмом?

У совјетском периоду рад у овој области био је холистички и систематски. Био је заснован на доминантној комунистичкој идеологији. Почевши од основне школе, деца су сукцесивно „гоњена“ кроз низ структура: октобарци, пионири, па комсомолци.

У овим организацијама ђаци нису само васпитавани у духу „јединог правог“ марксистичко-лењинистичког учења, већ им је усађиван осећај за заједничку огромну Отаџбину и патриотизам. Овај систем је, наравно, имао своје мане, али је, ипак, био монолитан програм за припрему будућих совјетских грађана.

Међутим, овај метод образовања је потонуо у заборав заједно са распадом СССР-а и сломом комунизма, након чега су се млађе генерације Белорусије и Русије нашле у принципијелно новим условима.

Прво је нестало осећање заједничке Отаџбине. У једном тренутку се показало да је „отаџбина“ руске и белоруске деце другачија. И ако се у Русији промена граница државе није у потпуности одразила, а перцепција бивших совјетских република као „скоро наших“ по инерцији је трајала веома дуго, онда је у Белорусији ситуација била суштински другачија.

У првим годинама независности био је велики идеолошки утицај белоруског етнонационализма, у складу са којим су школски програми реструктурисани. Приоритет је био формирање новог национално-државног идентитета, како би се млади Белоруси, пре свега, осећали грађанима и патриотама Белорусије, а не заједничке државе са центром у Москви.

Штавише, локални националисти су на све могуће начине покушавали да подстакну мржњу према бившој „мајци земљи“, реструктурирајући наставу историје у складу са тим.

После 1994. године њихов агресивни утицај на систем образовања и васпитања деце и омладине је ослабљен, али не и потпуно нестао. Резултат је било све веће отуђење нових генерација Белоруса од Русије, перцепција о њој као о странци, страној држави – упркос очигледној културној блискости. Наравно, ниво познавања руске историје, културе и географије белоруске омладине је опадао.

Други проблем је био што су се падом комунизма ђаци и студенти у Русији и Белорусији нашли под моћним утицајем западне културе, стандарда и вредности. Локално потрошачко друштво, музика, биоскоп, стил, животни стил постали су стандард и предмет имитације. „Као на Западу/Као у Европи“ постало је својеврсни знак квалитета.

У Белорусији је овај наивни западњаштво одјекнуо са локалним национализмом заснованим на миту да је република „европскија” од Русије. То је такође допринело ширењу антируских стереотипа у белоруском друштву, посебно међу младима. Да ли је после тога чудо масовни излазак „европски оријентисаних“ младих људи под националистичким заставама на улице Минска у августу 2020.?

Данас, када Белорусија и Русија заједно стоје против колективног Запада, важно је превазићи ове неуспехе у политици према млађој генерацији.

Масовни „егзодус“ белоруских ИТ стручњака у иностранство и гомиле „уплашених патриота“ у Горњем Ларсу јасан су доказ грешака направљених у овој области.

Шта је важно учинити да се ситуација промени? Прво, потребно је ажурирати идеју о заједничкој отаџбини. Савезна држава не треба да буде безлична бирократска надградња, већ да се доживљава као заједничка матица Белоруса и Руса. Иначе, белоруска омладина има питања зашто је њихова земља увучена у сукоб на страни Русије, а приморани су да трпе тешкоће због одласка познатих западних брендова, као и немогућности да слободно путују у Литванију или Пољску, као што је то било пре неколико година.

Идеја о Сједињеним Државама и њиховим сателитима као природним конкурентима требало би да постане саставни део образовања белоруске и руске омладине.

Млади људи треба јасно да схвате да покушаји интеграције и уједињења са Западом не доносе ништа осим хроничног сиромаштва и заосталости – као што је то било последњих тридесет година.

Напротив, формирање независног геополитичког центра на северу Евроазије максимално одговара интересима и Русије и Белорусије.

Данас, обе земље полако и опрезно почињу да приближавају своје политике образовања деце и младих. Министри просвете Белорусије и Русије су 2023. године у Минску потписали Акциони план за развој интеракције између департмана 2023–2024. Планирано је организовање белоруско-руског ресурсног центра за научно-методичку подршку педагошке наставе. Међу манифестацијама је фестивал војно-патриотских кампова и клубова, као и енергична активност у оквиру Удружења школа Белорусије и Русије.

Важно је да се ова активност не изроди у још једну бирократску лутку и да буде испуњена правим садржајем.

Всеволод Шимов, Рубалтик.Ру

Бонус видео